Možda ne ako ste bili samo dvaput, ali ako ste i treći put zabasali, iz bilo kojeg razloga, u Tuzlu i prošetali starom čaršijom – teško da ste mimoišli penzionisanog rudara iz Obodnice Donje, Ramiza Berbića. Stoji ovaj čovek tu, „kod Meše i Ismeta“, usukanih kipova dvojice tuzlanskih velikana, književnika Selimovića i slikara Mujezinovića, a oko njega i ispred njega – nekakvi natpisi. Neki na tkanini, a neki ispisani tuzlanskom solju na pločniku usred iskrivljenih ulica rudničkog klizišta. Ponekad ne baš razumljivi, morali biste da mu priđete i da pitate šta zapravo znače, i to bi bilo baš lepo od vas, a ponekad su i sasvim jasni. Stoji neko vreme, koliko ga srce i noge drže, pa ode. Pokupi onu so metlicom i đubrovnikom, a tkaninu pažljivo složi u ruksak, za drugu priliku. Kao da ga nije ni bilo.

Ovim performansima koje, kako kaže – „onda kada mu dođe“ – izvodi već bezmalo dve decenije, Ramiz šalje poruke ljubavi, mira i pravde, izlizanih reči kojih smo svi toliko željni. Solidariše se Ramiz sa svima koji su ugroženi, i onima koji su životom platili besmislene ratove devedesetih, iz kojih nikada nismo izašli, otresli sa sebe prašinu iz rova i oprali ruke od usirene krvi. Podseća Ramiz i na svetske nepravde i zločine, na aktuelne sukobe, stavljajući se na stranu onih koji su, da prostite, najebali. Ima ovaj rudar sa grubim rukama i mekom dušom, mekom kao najbolja bosanska rakija, empatiju prema onima koji su drugačiji po bilo kojoj osnovi, pa i prema LGBT osobama, o kojima se u patrijarhalnim sredinama, kakav ja ceo Balkan, kakva je Tuzla, a tek njegova Obodnica, u najboljem slučaju gromoglasno ćuti. Ima on, malo je reći, razumevanje i za one koji su u ove naše krajeve pristigli sa dalekih istoka, u prolazu, u potrazi za boljim životom. Ispisao je on sam sve svetske i evropske deklaracije o ljudskim pravima i pre nego što je saznao da one postoje.

Kaže naš performer, ne baš retko mu poneki „dobronamerni“ prolaznik ili daleki poznanik priđe i kaže – Što ba, Ramize, od sebe praviš budalu! A upravo takvi komentari, zvuk malograđanštine koju Ramiz prepoznaje kao živo blato, učvršćuju ga u nameri da nastavi sa svojim – haj’ da iskoristimo tu reč, takođe izlizanu, pomalo i kontoverznu – aktivizmom. Kao i oni koji mu priđu i čestitaju mu, uglavnom ni sami baš potpuno svesni o čemu se tu zapravo sve radi. Kao i oni koji od njega i insignija njegovih sklanjaju pogled, da ih ne bi strefio transfer blama.

Oni koji nisu imali srećnu nesvakidašnjost da lično upoznaju Ramiza i da iz njegovih reči razumeju, bar donekle, dubine i nijanse njegovih filantropskih napora, a koji ne podrazumevaju samo narečene performanse već i decenijsko učešće u mirovnim dugokilometarskim marševima, te mnoge druge akcije, poput lične podrške žrtvama i migrantima, i neobičnih „ljudskopravaških“ pesama ljubavi koje piše i ispevava ritmom rodnog kraja – mogu mnogo toga da otkriju u filmu „Ramizovo ljeto“ Dejana Kožula. Nepretenciozan kakav je i Ramiz, dokumentarac, i onim što je rečeno i snimljeno, i onim što je prećutano ili se zaglavilo u tišini između rečenica i kadrova, razotkriva kompleksnost jednog čudesnog fenomena: individualnog krika jednog malog čoveka u jednom nesrećnom vremenu. Svoju hrvatsku premijeru film će imati u petak, 5. decembra u 18 časova, na Danima Srđana Aleksića koji se održavaju u Zagrebu, u Velikoj dvorani Novinarskog doma. Ulaz je besplatan i dobrodošao. 

Skoro da je neverovatno koliko je priča o Ramizu mnogoznakovita. A započinje negde osamdesetih, u predvorju rata, u jednom rudniku, lipničkom. Rudar Ramiz biva zatrpan odronom u jami, zajedno sa drugarima. U dubokom mraku, na razmeđi života i smrti, hvatajući trunke vazduha, doživljava traumu koja će ga potom paralizirati, zauvek izmeniti, ozbiljno narušiti njegovo mentalno, ali i fizičko zdravlje. Na rudarski PTSP nakalemio se ratni PTSP, koji je fasovao u rovu na njegovoj Majevici, boraveći opet na razmeđi života i smrti, u borbi protiv mnogo nadmoćnijeg, zlokobnog neprijatelja, koji ih je gledao sa visine. Uz rov je tekao potok, valjda je u blizini bio izvor. Ramiz ni danas ne može da podnese zvuk vode, čak mu i tok česme produkuje dramatičnu nelagodu.

Pa da krenemo upravo od toga, nikako ne malo važne dimenzije ovoga filma i Ramizovog života. Glavni junak govori o onome o čemu se ćuti, a to je vlastito psihičko oboljenje. Ramiz je praktično postao vlastiti psihoterapeut, sa unutrašnjim demonima bori se aktivizmom, ali i usamljenim šetnjama po majevičkim vukojebinama, gde odlazi po tišinu i energiju.

Reći će da je odnos ignorantske većine prema ljudima sa psihičkim smetnjama, ta diskriminacija koja se veoma, veoma retko dovodi u pitanje – bila inicijalna kapisla, kojom je počeo da razumeva položaj onih koji su drugačiji. Po bilo kojoj osnovi. Dok je mnoge druge vrtlog PTSP-a uvlačio u tišinu, bespomoćnost, katatonične depresije i tragične situacije, Ramiz je, uprkos ili zahvaljujući svojim psihičkim problemima, pronašao novu životnu energiju i razlog da, kako kaže, bude bolji čovek.

Ramiz će takođe reći, onako jednostavno, narodski, da se čovek ne može selektivno boriti za ljudska prava. Ako se recimo boriš da se destigmatizuju oni sa psihičkim oboljenjima, kako onda možeš da prećutkuješ druge koji su u sličnoj, diskriminatornoj poziciji.

Hrabri Ramiz potom pritiska tamo gde procenjuje da je najveći otpor, pa postaje i borac za LGBT prava, što mu donosi probleme u okruženju, pa čak i u porodici. U najmanju ruku, podsmeh. Ali, ne da se Ramiz, ne želi da prihvati da neko samo zbog ljubavi bude žrtva nasilja. Piše i peva pesme o gejevima: Ljubav čuda čini / Ljubav čuda stvara / Tako je i napravio / Istospolnog para! 

Vremenom postaje član „Žena u crnom“, te takođe pomalo iščašene organizacije, koja se ne da godinama, decenijama, i čiji javni nastupi u Srbiji – opet u najboljem slučaju – nailaze na sličan odjek kao Ramizovi u Tuzli.

A upravo ti odjeci cinizma, prezira, malodušnosti jesu ono što predstavlja pun pogodak. To oneobičenje stvarnosti, slanjem humanih poruka u nehumanom okruženju, „pravljenjem budale od sebe“, pronalazi smisao upravo u tim odjecima, i predstavlja važnu borbu protiv malograđanštine koja je oduvek bila izvor skoro svih kolektivnih ljudskih zala. Ne može se reći da Ramiz negde nije i pobedio: pola njegovog sela je došlo na premijeru Kožulovog filma, mnogi su tek gledajući film i slušajući Ramiza i autora shvatili da on nije tek nekakav obični čudak.

Ramiz će otvoreno pričati o ljudskopravaškom aktivizmu. Sasvim mudro primećujući kako je on katkad, ne baš retko, na ovim prostorima postao manje ili više profitabilna, ponekad obesmišljena, nekada i kontraefektna, ponekad vrlo lagodna profesija, inicirana spolja. Ramiz je jedna od onih ptica, ne jedini dakako, koja je najavila proleće – za koje optimisti kažu da se uveliko budi oko nas – a to je ljudskopravaški aktivizam rođen iznutra. Prirodnim putem. Kao jauk za samoodržanjem. Kao ispunjenje smisla. Kao osećaj da nesreća drugačijih nikada ne može da donese sreću većini, već može samo da razori društvo, pretvarajući ga u komadiće.

Možda i najvažnije od svega, priča o Ramizu je takoreći religijska priča o preobraženju. Reći će Ramiz da je njegova borba bila i ostala i bitka sa samim sobom, bitka sa onim „starim Ramizom“, koji je bio tipični predstavnik surove većine. Da je, ovakav kakav jeste, živeo u nekom drugom vremenu i/li na drugim prostorima, možda bi ga preobraženje dovelo u poziciju sveca i prosvetitelja, ali bi možda bio i kamenovan. Bezmalo svim religijama ključni je motiv preobraženja: čovek doživljava etički preokret, u njemu svetlost pobeđuje tamu, leptir izlazi iz čaure pohlepe i samodovoljnosti, o čemu je pevao Dželaludin Rumi.

Za kraj još nešto. Ramiz jeste vernik, ali daleko od toga da je to određenje ključno za njegov životni roman. Čak bi se moglo reći da je stvar obrnuta. Kao što je izvrnuta i stvarnost u kojoj živimo, i u kojoj se izdajnici vere, nepodobni, slobodnomisleći, drugačiji, sa njima naravno i ateisti i agnostici – bore za temeljne religijske vrednosti, a nasuprot sebe često, veoma često imaju oficijelne konfesionalne promicatelje i lafo-skrušene-vernike. A zapravo, komesare mržnje.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Ramizovo ljeto

Sviđa vam se ono što radimo? Želite više ovakvih tekstova? Možete nas financijski poduprijeti uplatom preko ovog QR koda. Svaka pomoć onih koji nas čitaju, čitateljice i čitatelja poput tebe, uvijek je i više nego dobrodošao vjetar u leđa.