Noseći protagonisti iz opusa finskog režisera Akija Kaurismäkija bore se za finansijsku i emotivnu sigurnost i stabilnost, za postojanje koje ih neće svesti na još jedan primer nesuvisle bede i propratnih mizerabilija. Kaurismäki ne prikriva sopstvenu odanost i privrženost likovima izopštenika, pripadnika radničke klase, koja prodaje svoj rad u prekarnim uslovima. Scene i prizore te prekarnosti on varira iz filma u film. Najuspeliji trenuci njegove filmografije su upravo oni u kojima zaranja kameru duboko u način života, svakodnevne rituale i manire ovih prezrenih marginalaca, proletera, nesuđenih revolucionara. Otud i potiče njegova „Proleterska trilogija“, s kraja osamdesetih i početka devedesetih godina prošlog veka, kada biva ustanovljen neoliberalni poredak eksploatacije, u kome još i danas živimo.

Još se ne zna tko bi trebao odgovarati na pitanja „A gdje su sad feministkinje?“, „Zašto sad ništa ne govore?“. Čak i kad bi neka feministička organizacija otvorila ured za odgovaranje na pitanja gdje su sad i zašto baš sad ništa ne govore, zasuli bi ih pitanjima poput „Tko plaća ove besposlene feministkinje da odgovaraju na glupa pitanja?“. Imamo još jedno nerazrješivo proturječje: dok islamofobni paničari koriste argumente da su homoseksualci i žene diskriminirane manjine u islamskom svijetu, zalažu li se oni u domaćoj sredini za prava manjina? Možemo li ih očekivati na Povorci ponosa ili možda na noćnom maršu za Dan žena? Naravno da ne, po pitanju ženskih prava i prava homoseksualaca njihovi su stavovi vjerojatno bliži Hamasu nego, recimo, Mreži antifašistkinja.

Ako budemo imali dovoljno sreće da nas ne pregazi tramvaj, ne pogodi zalutali metak ili nam na glavu ne padne radio koji je komšija u naletu besa bacio kroz prozor četvrtog sprata, moguće je da nas čeka scenario sličan onom sa kojim se bore junaci ovog filma. Osim, naravno, ako nam starost toliko ne progleda kroz prste da sa ovog sveta odemo spokojni, upadajući u onaj mali procenat ljudi koji kraj ne dočekuju u borbi, već u čistom miru. Gaspar Noé u svom filmu „Vortex“ snima najstrašniji proces na svetu – trenutak kada se mozak raspada pre nego što srce stane. Noé ovde operiše u domenu ogoljenog hiperrealizma, što nije došlo slučajno. Film je nastao kao reakcija na izliv krvi u mozak koji je režiser preživeo, ali i kao direktno suočavanje sa smrću njegove majke, koja mu je izdahnula na rukama nakon duge borbe sa Alzheimerovom bolesti.