Trinaestoga marta navršava se četiri godine od smrti Igora Mandića. Umro je na nedelju, kao da ode na odmor nakon naporne sedmice. Svoje je „zadnje runde posljednje borbe“ vodio na svetlu ovoga portala. U vremenima „talibanskim“, kako ih jednom nazva Predrag Matvejević, pa stoga bi procesuiran i osuđen, Igor Mandić je nepojmljivu hrabrost hranio svojom doslednom mudrošću. Dok su se „prelivode i svrzimantije iz naših kulturnjačko-intelektualističkih krugova brzo i lako, bezočno/bestidno iskoprcali iz do tada im jedino važeće partije i navukli ruha kojekakvih nacionalističko-fašističkih prnja“. Neka i ova moja, zadnja, pesma bude jedan mali podsetnik na čoveka kakvih mi nismo imali mnogo. Naprotiv.

Bizarna situacija u kojoj Nacionalna i univerzitetska biblioteka Bosne i Hercegovine već godinama egzistira na samom rubu, došla je do toga da ovoj ustanovi prijeti zatvaranje. U državi u kojoj mnoge stvari jednostavno ne funkcioniraju, priča o Nacionalnoj i univerzitetskoj biblioteci izdiže se i ponešto iznad toga. Naime, godinama nije bila obuhvaćena nikakvim sustavnim zakonskim rješenjima kojima bi se jamčilo budžetsko financiranje. Na izuzetno tešku situaciju nedavno je upozorila i njemačka stručna mreža koja okuplja biblioteke, dokumentacijske centre i stručnjake koji se bave prikupljanjem, obradom i proučavanjem literature o istočnoj, srednjoistočnoj i jugoistočnoj Europi (Arbeitsgemeinschaft der Bibliotheken und Dokumentationsstellen der Ost-, Ostmittel- und Südosteuropaforschung (ABDOS) e.V.).

Ako budemo imali dovoljno sreće da nas ne pregazi tramvaj, ne pogodi zalutali metak ili nam na glavu ne padne radio koji je komšija u naletu besa bacio kroz prozor četvrtog sprata, moguće je da nas čeka scenario sličan onom sa kojim se bore junaci ovog filma. Osim, naravno, ako nam starost toliko ne progleda kroz prste da sa ovog sveta odemo spokojni, upadajući u onaj mali procenat ljudi koji kraj ne dočekuju u borbi, već u čistom miru. Gaspar Noé u svom filmu „Vortex“ snima najstrašniji proces na svetu – trenutak kada se mozak raspada pre nego što srce stane. Noé ovde operiše u domenu ogoljenog hiperrealizma, što nije došlo slučajno. Film je nastao kao reakcija na izliv krvi u mozak koji je režiser preživeo, ali i kao direktno suočavanje sa smrću njegove majke, koja mu je izdahnula na rukama nakon duge borbe sa Alzheimerovom bolesti.