Ali Soozandeh je ime koje je odjeknulo posle prošlogodišnje premijere njegovog prvog dugometražnog filma „Tehran Taboo“ u sekciji „Internacionalni tjedan kritičara“ u Cannesu. Snimljen besprekornom kamerom austrijskog direktora fotografije Martina Gschlachta i potom kadar po kadar rotoskopiran, ovaj film je animirana saga o zabranjenim životnim praksama u iranskoj prestonici. 

TEHERANSKI TABOO: Sunovrat u svet zabranjenog

Hrabar i beskompromisan, film gledatelju razbija predrasude o onome što je do tada mislio da zna o Iranu i pred njegovim očima se razvija priča o svetu ilegalnih abortusa i krpljenja himena, tajnih klubova u kojima se konzumiraju alkohol i droge, sudija koji seksom ucenjuju žene da bi presudili u njihovu korist i manje-više otvorene prostitucije. Sa redateljem iranskog porekla koji već 20 godina živi u Nemačkoj, osim o njegovom prvom dugometražnom filmu, razgovaramo o iranskom društvu i planovima za budućnost.

Filmska ekipa na pozornici Cannesa (FOTO: semainedelacritique.com)

Zašto ste u svome prvom dugometražnom filmu posegli za rotoskopijom? 

- Testirali smo nekoliko animacionih tehnika posle donešene odluke da film bude animiran. Između ostalog pokušali smo animaciju rukom, čak i lutke, u nekom trenutku i 3D figure, ali sve to nije nekako funkcionisalo. Falio nam je realizam. To nije priča za decu, nije bajka ni fantazija, već svakodnevnica ispričana u formi filma za odrasle. Realizam u tehnici je veoma doprineo približavanju animacije odrasloj publici. 

S obzirom na temu filma, pretpostavljam da glumci ne žive u Iranu. 

- Ne. Svi su u raznim zemljama Evrope: Austriji, Francuskoj, Švajcarskoj... Napravili smo kasting kroz agenciju čije je sedište u Londonu. Tamo su već imali nekoliko iranskih glumaca u svojoj kartoteci. Bio sam pozitivno iznenađen što toliko naših glumaca postoji po čitavoj Evropi, tako da napraviti izbor nije uopšte palo lako. To su sve odlični glumci. 

Gde je sniman film, pošto očigledno nije mogao biti snimljen u Teheranu? 

- U celosti je snimljen u Beču u roku od 28 dana. Imali smo green screen u studiju. Pošto nije bilo više lokacija, nego smo neprekidno snimali u jednom studiju, sve je išlo relativno brzo, kompaktnije. Nismo morali puno toga da izmišljamo, niti da menjamo. Za glumce su takvi uslovi mnogo teži, ali sam proces snimanja je lakši, počevši od jednostavne činjenice da se ne morate povlačiti po raznim lokacijama, sve do troškova. 

"Rotoskopijom smo dobili realizam" (SCREENSHOT: YouTube)

Kako ste došli do Martina Gschlachta („Hidden Reserves“ Valentina Hitza, višestruko nagrađivan dokumenatarac „Lurd“ Jessice Hausner i njen igrani film „Luda Ljubav“, švicarsko-bosansko-hrvatska produkcija „Cure-Život Druge“ Andree Štake, „U Podrumu“ Ulricha Seidla i „Vidim, Vidim“ Severina Fiale i Veronike Franz)? 

- Poslao sam scenario Antoninu Svobodi (poznati austrijski redatelj i producent op.a.), prvi producent koji ga je pročitao. Bio je smesta zainteresovan. Nakon šest meseci nam je pisao i odlučili smo da će film biti nemačko-austrijska produkcija. Neposredno pred početak snimanja, nemački kamerman koga smo imali u vidu nam je otkazao saradnju iz privatnih razloga i zaista smo imali sreću da je Martin baš u tom vremenskom periodu bio slobodan. Smesta je prihvatio ponudu, što mi je skinulo kamen sa srca. Moram reći da sam sa njim imao samo dobra iskustva. 

I sami ste rekli da je Iran svetski šampion u strogim pravilima, ali takođe i u njihovom kršenju. Film neće dobiti šansu da tamo bude zvanično prikazan, ali zemljom sigurno cirkuliraju piratske kopije. 

- To je nemoguće sprečiti. Piraterija je nezaustavljiva. Mislim da na crnoj burzi ne postoji ništa što se ne može pronaći. 

Kako bi vaša familija reagovala na film? 

- Distancirano. Seks je veliki tabu u Iranu. O takvim temama se ne govori. One su prosto nezamislive. Moji roditelji su i dalje u Iranu i još nisu videli film. Pre ili kasnije će ga čitav uži i širi krug rodbine u Iranu videti i stvarno sam znatiželjan kako će odreagirati. Oni su opušteni po prirodi, ali ipak... 

Na zadnjem Viennaleu (FOTO: Viennale.at)

„Teheran Taboo“ je zapravo feministički film. Šta vas je potaklo da se okrenete sudbinama žena koje hrabro guraju po svome? 

- Seksualna ograničenja u iranskom društvu i njihove posledice. Moralno licemerje. Svi pate pod njim, ne samo žene, već i muškarci, ali mislim da je pritisak na žene nepodnošljiv zato što su – na stranu sve moguće zakonske prepreke da žive slobodnim životom – odgovorne za čast obitelji. U Iranu je čast sve. Kada je muškarac ponosan na svoju obitelj, a osobno na svoju ženu, on je poštovan i zadovoljan. Ukoliko se žena ogreši o neko od pravila, ona njegovu čast dovodi u opasnost. Žene su pod enormnim pritiskom. Seks izvan braka je ne samo kažnjiv, nego osuđen od strane iranskog društva. To je čak veći problem od zakonskih posledica. 

Za gledatelja koji o Iranu zna da ima rigorozne zakone o moralu, početak filma u kojoj mlada žena Pari usred bela dana taksisti pruža felatio dok njen maloletni sin sedi na stražnjem sedištu auta, deluje kao scena iz naučno-fantastičnog filma. 

- Prostitucija se ne može zaustaviti. U Teheranu ima osam milijuna stanovnika. Uvek se pronađe način da se prekrše zakoni. Ne samo po pitanju prostitucije. Postoje mesta i klubovi koji ne podležu kontrolama, čuveni party podrumi koji su naravno zabranjeni, ali kojih ima. Sa druge strane, tamo gde nema kontrole, nema ni zaštite. Ako se tu nešto desi, ne možeš tražiti pravdu. Seks, alkohol i droge su dostupni i u međuvremenu, droge su postale zaista veliki problem u Iranu. To se uvek dešava u društvima koja imaju strog nadzor, jer se u njima dešavaju ekstremne stvari. 

Pretpostavljam da ste nešto od stvari koje se dešavaju u filmu i sami doživeli. 

- U Nemačkoj živim preko dvadeset godina, ali prvih 21 sam proveo u Iranu. Tamo sam odrastao i doživeo tajne žurke, prostituciju sam video svojim očima i čuo sam mnoge priče od svojih prijatelja i poznanika. Svakodnevnica jednog ondašnjeg tinejdžera se sastoji u tome da pronađe načina da zaobiđe zakone koji mu sputavaju slobode. Zadovoljiti sopstvene potrebe kao prosečan mlad čovek/žena, a da ne upadneš u oči, je igra koju naučiš da igraš. Druga strana medalje je lažiranje sopstvenog identiteta što vodi ka licemerju. Nešto od toga u filmu jesam sam doživeo, a neke od situacija su se desile mojim prijateljima. 

Kako se uopšte šire vesti o postojanju nečega što je tako strogo sankcionisano? 

- Kroz pristup internetu se štošta promenilo, uprkos cenzuri, zato što ljudi iznalaze načine da je zaobiđu. Sem toga, postoje paralelni svetovi. Na severu Teherana se nalaze bogate četvrti sa ogromnim vilama, pod obezbeđenjem i sa bazenima, čak i sa ulicama u privatnom posedu. To je takoreći modernije društvo. Tu je mnogo manje kontrola i žene i devojke ne moraju čak biti ni device pre udaje. Tamo to nikoga ne interesuje. Ali u manjim, siromašnim delovima Teherana u kojima su ljudi konzervativni i okrenuti tradiciji, okršiti se o stroga pravila bez posledica je umetnost. Zavisno od toga u kom ste delu grada i u kojoj ekonomskoj klasi odrasli, tako vam je obeležen i život. 

Posle ovog filma koji otkriva toliko tabu tema, za vas je odlazak kući, u Iran, nemoguć? 

- Da. Ta opcija više ne dolazi u obzir. Imam familiju u Nemačkoj – ženu i decu, tako da me to nešto ne potresa. Mislim da sam završio sa tim poglavljem. Mislim da ću se ubuduće i u filmu posvetiti drugačijim stvarima. Živim dugo u Evropi i interesuju me univerzalne teme. Sledeći projekat će ići prema nahođenju, ali verovatno ću ostati pri animaciji zbog efekta koji ima na gledaoca – „bioskop u glavi“. Ona takođe postavlja izvesnu distancu između jednog i drugog sveta. Animacija naravno ima i svojih loših strana – teško ju je finansirati, još teže plasirati na tržište, naročito ako nije namenjena deci. 

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: semainedelacritique.com