Film Ognjena Glavonića „Teret“ može se smatrati jednim od najznačajnijih regionalnih naslova, ne samo ove godine, već i uopće u post-jugoslavenskom kontekstu. Film se bavi škakljivom temom egzistencijalne i moralne krize s kojom se suočava vozač kamiona-hladnjače koji negdje 1999. godine prevozi sebi nepoznat, a nama poznat teret (leševi albanskih civila) od Kosova do Beograda. S takvim scenarijem Glavonić je uporno odbijan na natječajima u Srbiji, pred-produkcija je trajala dugo, a koprodukcijska slika vrlo je šarena. „Teret“ je svjetsku premijeru imao u Cannesu uz vrlo dobre kritike, a regionalnu u Sarajevu uz vrlo topao prijem kod publike. Sve to, međutim, nije utišalo “kritičare”, od kojih oni najglasniji film nisu ni vidjeli. Film, naime, tek ovog vikenda treba imati svoju premijeru u Srbiji.

TERET: A šta sa zlom koje nesvesno čine nesumnjivo dobri ljudi?

DUBINA DVA: Šamar u lice mitomanskoj naciji

TERET IZ FAP-A 1620: Nadam se da je Vlada dobro i da ne vozi

RAZGOVOR - OGNJEN GLAVONIĆ I JELENA MAKSIMOVIĆ: Film mora razbijati nacionalističku mitomaniju

Na ovogodišnjem Zagreb Film Festivalu „Teret“ je odnio glavnu nagradu, a upravo tijekom trajanja ovog festivala, sjeli smo s Glavonićem i glavnim glumcem u filmu, Leonom Lučevom te poveli opširan razgovor.

Ognjen Glavonić, režiser i Leon Lučev, glavni glumac "Tereta" (FOTO: ZFF)

Produkcija je trajala dugo, financije su se sporo pribavljale i isprva stigle iz stranih izvora. Čak je i dokumentarac „Dubina dva“, koji te etablirao kao režisera, nastao kao plod istraživanja za ovaj igrani film. Misliš li da su uporna odbijanja na natječajima u Srbiji zapravo politička odluka?

Ognjen: Ne toliko. U tim komisijama sede kolege, po pet ljudi, isto kao i kad imaš neki žiri. Koliko je problem bila jedna od tema, zločin i samo spominjanje istog, mislim da je toliko problem bio i rukopis, stil, sam scenario iz kojeg se možda nije mogao toliko videti budući film, odnosno možda oni nisu mogli da ga pročitaju na taj način, da je to film koji je više baziran na atmosferi, stanju, refleksiji, nego što je na forama, akciji, dešavanjima, fabuli, crno-beloj priči, obrtima i porukama koji su tu u svrhu vožnje.

Leon: Tu bih se složio s Ognjenom. Bez obzira na naše druženje, zajednički rad u periodu od četiri godine, čitanje verzija scenarija, svu širinu, svu perspektivu, sve vizije tog filma sam po prvi put vidio tek kada sam ga pogledao. Nisam očekivao takav film, nisam ga mogao vizualizirati na takav način kao što ga je Ognjen zamislio.

Čini se kako se u Srbiji još uvijek živi u prošlosti, postoji ta neka mitologizacija te 1999. godine.

Ognjen: Pa naravno, toliko se priča o tom bombardovanju da se ne bi pričalo o Batajnici. I sve te priče služe samo tome da se učvrsti iluzija kako smo mi uvek bili žrtve, a da je drugi uvek bio kriv. I zato je ovaj film udar na tu vrstu logike. Zato danas kada se priča o bombardovanju, čak i predsednik države koristi izmišljene brojke, neutvrđene brojke. Država nikada nije javno objavila broj poginulih tokom bombardovanja. To je oružje tog licemerja, te iluzije i laži, oružje za uspostavljanje i odbranu mitova, i večno očuvanje prostora za manipulaciju i sluđivanje. Zar taj lažan broj poginulih od bombi, kojim se koriste oni koji pričaju o bombardovanju, nije upravo uvreda za prave žrtve? Kada se govori da je poginulo dve-tri hiljade ljudi, zašto je onima koji se tom lažnom brojkom ponose i razmeću bitno da je poginulo toliko Srba? Da bi mogli da održe iluziju da si ti najveća žrtva? Da bi se opravdalo to što se činilo tada na Kosovu, a pre toga u Bosni i Hrvatskoj? Nekoliko jama je nađeno, samo par njih. Zašto se danas, toliko godina nakon rata, ne kaže gde su svi ti nestali, gde su ostale neobeležene jame. Deset hiljada ljudi se i dalje vodi kao nestalo u ratovima devedesetih. Zašto nijedna novonastala država ne izađe sa informacijom gde su ti „nestali“ ljudi pokopani? Iz tih pitanja nastaje želja da se o tome progovori. A film nastaje iz želje da se komunicira na taj način, koji mi je blizak, i ja mislim, dosta dubinski delotvorniji, iskreniji i ličniji, nego bilo koje dnevno-političko, kafansko prepucavanje, ili bilo koji intervju. Nastaje kada ti postane jasno da te neko laže, da te laže najbliži, onaj iznad tebe, koji drži moć, kada ti postane jasno da tim lažima štiti sopstvenu poziciju, a skiči da štiti sopstvenu državu, zapravo štiteći ljude koji su te zločine činili, ljude koji su i dalje tu negde, i odlučuju o bitnim stvarima za naše živote. I jasno ti je da neko od toga i dalje profitira. Ja ne razumem drugačije taj zavet ćutnje. 

Premijera „Tereta“ u Srbiji tek slijedi. Kakve reakcije očekuješ?

Ognjen: Ne očekujem ništa, nadam se ljudima koji će doći bez predrasuda i pogledati film. Veliki je problem što će neki ljudi doći da pogledaju film sa potpuno pogrešnim predznanjem o njemu, usled intenzivne negativne kampanje koja je vođena protiv filma, atributa koji su lepljeni na film i na mene. Nadam se da će oni sve te naslage ostaviti kod kuće i da će doći raspoloženi za drugačiju vrstu komunikacije, za film koji nije jedna stvar, a u medijima i tabloidima je uporno svođen na jednu stvar, za film koji nije jedna tema, a sveden je na jednu temu, za film koji nije samo priča, a sveden je samo na neku crno-belu priču. 

"Mislim da ljudi više ne odlaze odavde zbog novca, već zbog nedostatka osećaja neke zajednice" - Glavonić (FOTO: ZFF)

Film se na jedan drugačiji način nego „Dubina dva“ bavi suočavanjem s prošlošću ili u tom trenutku sa sadašnjošću koja je vrlo ružna. Primjećuješ li ti, kao autor, nekakav pomak u tom suočavanju u društvu, bio on pozitivan ili negativan, u periodu između Dubine dva i Tereta?

Ognjen: Ne. Sve ide po planu. Kako skoro reče Viktor Ivančić: “Polako, ali sigurno, sve ide u kurac.”

Leon: Baš kako treba.

Ognjen: Putanja je trasirana još pre 30 godina, plodovi su do sada već pobrani, ostalo je golo granje … Društvo ne postoji, društveni interes ne postoji, ne postoji osećaj da se živi zajedno. To je najveći problem. Mislim da ljudi više ne odlaze odavde zbog novca, već zbog nedostatka osećaja neke zajednice. Imaš samo pojedince koji u svemu tome profitiraju, kao i u ratovima.

I u tom slučaju tvoj junak Vlada je osuđen na preživljavanje sam sa sobom i na obavljanje nečega s čime se kasnije suočava, jer na taj način plaća račune.

Ognjen: Pa to možemo svi da kažemo za sebe, da smo svedoci toga, ali ovaj film otvara pitanje toga šta znači biti saučesnik, na koji način se boriti protiv životnog okvira koji se nalazi unutar deklarativnih laži i istina koje se slute, ali se o njima ne govori. Dakle, otvara i pitanje šta znači pobuna, i kako se buniti. 

Leon: Znaš šta je zajebano u stvari? Baš razmišljam … Zato nezavisnost sama ne postoji, svi smo mi u sustavu i on nas preko novca drži u šaci. Uvijek se moramo obraćati istim izvorima. Sada je pitanje postoji li um za kreaciju paralelnog sustava. Hoćemo li se mi udruživati po nekim drugim kvalitetama i stvarati ta neka “galska sela” između Rimljana koja ćemo uspjeti zaštititi nekim zakonima ili koristiti njihovu zakonsku retoriku da se ta stvar zaštiti tako što komunicira sa sustavom? Ja tu ne vidim neki drugi korak. I onda se vratim na rečenicu koju je rekao moj kolega Boris Isaković: “Koja tuga, ljudi ratovali oko teritorija na kojima više niko ne želi da živi”. Tu smo danas, to je realnost i što prije krenemo od te realnosti, imamo šansu negdje stići, ali realnost je bolna, a ljudi baš ne žele suočenje s boli, još manje s istinom. Puno je lakše živjeti u laži, obećanjima, nekim idejama koje veze s realnošću nemaju.

Ognjen: Ali to je osnova politike ovde već 30 godina, to skretanje pogleda..

Leon: Od nepoznatog, “samo nemoj dirati moje poznato”…

Da se vratimo na Kosovo. Vidiš li srpsku politiku na Kosovu, od Balkanskih ratova naovamo, kao strah od nepoznatog ili kao manifestaciju čistih imperijalnih težnji?

Ognjen: Kako kad. Još je Dimitrije Tucović pričao kako je to licemerno da stalno pričamo o imperijalnim pretenzijama Austrougarske i šovinizma prema Srbima, a da u isto vreme sprovodimo istu takvu politiku prema Albancima i prema Kosovu i Albaniji. To licemerje je konstanta, nešto u čemu živimo. Ja napadam licemerje jedne vlasti i ljude koji su pristali da kolaboriraju sa tom vlašću, pa i one danas koje se sa njom identifikuju jer brane njene mitove i laži, ali istovremeno napadam hipokriziju NATO-a, taj prostor između načina na koji je pravdana ta intervencija, dometa iste, ali i agende koja je uvek prisutna. Zanima me razliku između onoga što je proklamovano i onoga šta je suština, iako je za primećivanje i shvatanje te razlike ponekad potrebno vreme. Ta razlika između proklamovanog i istinskog je ono što me zanima, jer toga ima uvek u odnosima između većih i manjih, ne samo u slučaju Srba i Albanaca. Mislim da sam se sa „Dubinom dva“ ipak više dotakao konkretno Srba i Albanaca i razloga zbog kojih su ti zločini počinjeni, Veoma mali broj ljudi od onih koji su o tome svedočili su rekli da su to počinili iz mržnje. Većina je rekla da im je to bio posao, radili su za policiju, vojsku. Ima onih koji su pristali da to rade da bi dobili stan u Beogradu. Bilo je i onih koji su to radili da bi tim ljudima pokrali novac i zlato iz kuće, znali su se oni dobrostojeći, targetirali su ih zbog toga. Ima onih koji su se plašili da će, ako odbiju, biti ubijeni. Ima i onih koji su mislili da će, ako ostanu kao svedoci, i oni biti likvidirani. To je jedno takvo uništavanje života, taj nacionalizam kojim se sve to pravda, ne uništava samo život drugog, nego i tebe. Drugo, kao što su i ti zločini počinjeni zbog nekog profita, tako se i iza tih optužbi za anti-srpstvo opet krije profit, da te isključe iz javnosti, da te eliminišu iz konkurencije da dobiješ neke pare sledeći put, znači možda bude više za njih. Tako i političari eliminacijom drugog otvaraju više prostora sebi ... Danas, 20 godina kasnije, kad sam otišao na to mesto gde su leševi zakopani, do mesta masovne grobnice u zvaničnoj policijskoj bazi, i razgovarao sa zaposlenima, članovima Specijalne antiterorističke jedinice (SAJ) koji nisu učestvovali u tom zločinu, koji su otvoreno rekli da se desilo to šta se desilo, shvatiš da je ipak taj isti način razmišljanja još uvek aktuelan. Samo da mi sačuvamo svoje, drugi nije bitan, ne postoji, ne treba da postoji ako nam to smeta i ne odgovara. Nije smetalo njima da ja snimim i u filmu kažem šta se desilo, nije smetala istina, nego ono što bi se iz nje moglo roditi: strah postoji da će oni, ako se bude odlučilo da se, nekad, tamo sagradi neki spomenik ili memorijalni centar - što se sa ovakvom političkom klimom neće dogoditi - time izgubiti deo svog placa, baze, svoje zemlje. Tamo su im poligoni, najduže strelište, tu vežbaju s FBI-jem, prave sportska takmičenja, zarađuju … I onda shvatiš o čemu se tu radi, o par desetina kvadrata zemlje, o profitu na tome, i tu pada bilo kakva iluzija o zajednici i opštem interesu. Onda je i pobuna nemoguća, nema smisla. 

Leon: Ma nije problem revolucija, svi bi revoluciju, ali niko ne bi evoluciju.

U filmu je uz Leona Lučeva glumio i njegov sin Ivan (FOTO: ZFF)

Pa ipak čini se da je od završetka rada bilo kritične mase u nekom momentima, i u Hrvatskoj i u Srbiji, kada se izlazilo na ulice, kada je bilo odlučnosti makar da se makne ta primarna prijetnja, ti diktatorski režimi.

Leon: Pa makli su se, ali nije bilo volje za dalje. Na nivou vlasti se nije ništa suštinski promijenilo. Neke te “naše” vlasti su napravile najkardinalnije greške koje su postojale. Milanović je dao legitimitet šatorašima. On je tako stvorio ovu desnicu danas. Strah od branitelja je on stvorio. Nego, da se vratim na strah od nepoznatog, on je kreiran za potrebe desnice, da bi se ljudima moglo vladati, a tu desnicu koju će strah tek dovesti na vlast mi još nismo vidjeli.

Ognjen: Ono što nismo pomenuli, a mislim da je važno, je to da je „Teret“ za mene i film o Jugoslaviji. To je jedna reč i jedna vrednost koja se ovde pokušava zgaziti, zaboraviti i uništiti. Isto je pitanje zašto, jer to iskustvo narodno-oslobodilačkog pokreta pokazuje jedan vrlo uspešan način borbe i protiv fašizma i protiv nacionalizma i protiv kapitalizma, onog “raspojasanog”, i u vidu kralja i njegovih kompanija, i u vidu kolaboranata raznih imperijalista i fašista. I zato se pokušava zaboraviti i zaprljati i ta reč i ta zemlja i to društvo. 

Leon: Živimo mi ovde u istoj situaciji. Ja sam u jednom intervjuu za Nacional rekao da je prema ovome Jugoslavija utopija. Oni žele kompletno anulirati prošlost koja ima svoje činjenice. Skoro sve škole, bolnice, vrtići su ovdje izgrađeni za vrijeme Jugoslavije. Hoćemo li to zaboraviti? Ajd' da sve to srušimo, pa vi gradite ponovo.

Ognjen: Grešiš, njima ne smeta što je u Jugoslaviji sve to napravljeno. Znaju oni dobro šta je tada stvoreno. Znaju oni šta je bio plen, oni su sve što su mogli oteli i rasprodali. Njima smeta nešto drugo, mogućnost udruživanja iznad nacionalnih okvira, mogućnost da se svet posmatra izvan nacionalnih amova. 

Leon: Koji je onda smisao ovakvih vlasti? Da nema nacionalnih identiteta, odnosno da oni postoje jedni pored drugih, ali ako ljudi žive zajedno, onda će u jednom momentu početi postavljati prava pitanja.

Ognjen: Zato i pokušavaju održati da je jedini problem nacionalni, a ne klasni i zato smo i počeli govoriti o tome. Zato je Jugoslavija opasna, jer su se ljudi udružili ne zato što se vole međusobno nego zato što su shvatili da imaju veće šanse protiv veoma jačeg neprijatelja, koji nije samo trenutna vlast, nego i celi sistem koji ih izrabljuje, bez obzira bili oni Srbi ili Hrvati sa velim S i H. 

Leone, ti dosta snimaš po zemljama bivše Jugoslavije. Kako se osjećaš u tim nekim istim, a različitim kontekstima?

Leon: Ima jedna ogromna zamka tu - ja se većinom družim s ljudima koji misle slično kao ja, pa zato mislim da nas je puno. Nas je zapravo užasno malo, par posto ako i toliko, tako da … Mislim, ja se svugdje osjećam dobrodošlo. Ja sam rođen tu, u toj državi, Jugoslaviji. Meni je apsolutno normalno da radim svugdje i tako radim. Ne postoji umjetnost s nacionalnim predznakom. To je ograničenje, to je zid. A treba prostor širiti. A to se radi jedino svojim primjerom, i to je ponekad užasno zajebano. Na jedan način gubiš strah, a na drugi dobijaš oprez. Mada ne znam ni šta to znači više. Kao što reče Ogi, sve ide po planu, “lijepo” napreduje, čak i brzo pa mislim da će biti uzbudljivo za nekoliko godina. I to ne samo ovdje. Mislim da ljudi nisu svjesni da se te sobice u koje se zatvaraju sve više smanjuju i da ta osobna zadovoljstva koja su sve manja, ali svejedno pružaju neku sigurnost, u nekom trenutku nestaju. Zajebana nam je realnost, ali ne gubim nadu. Radimo dalje, po cijelom svijetu.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: ZFF