Usred NATO-kampanje u SR Jugoslaviji 1999. godine iz Dunava kod varošice Tekije u istočnoj Srbiji izronila je hladnjača. Kamion je bio marke Mercedes, vetrobransko staklo je bilo ispalo, registarskih tablica nije bilo, kao ni traga od vozača ili njegovih dokumenata. Dve su stvari još više odudarale od uobičajenog scenarija prometne nesreće (nema ničeg čudnog u tome da vozilo s Đerdapske magistrale sleti u Dunav). Oznaka na vozilu je ukazivala na potpuno drugi, prometnicama slabo povezani deo zemlje, i to jug Kosova na kojem su se vodile žestoke borbe između jugoslovenskih organa sile i Oslobodilačke Vojske Kosova. 

RAZGOVOR - OGNJEN GLAVONIĆ I JELENA MAKSIMOVIĆ: Film mora razbijati nacionalističku mitomaniju

“Tovar” vozila su bili ljudski leševi, pretežno žena i dece, sa ili bez tragova paljenja i bez ikakvih dokumenata - 53 kompletna i još tri glave, podatak o udovima viška nije na raspolaganju. Savesni lokalni policajci su, kako tvrdi jedan od njih, Bole, o svemu obavestili nadređene i lokalno sudstvo koje se oglasilo nenadležnim. Komanda je došla iz Beograda da se leševi prebace drugim kamionom u pravcu beogradskog predgrađa Batajnice, a da se kamion (već na svoju ruku od strane Boleta i ekipe prefarbane oznake i sa polovnim, ulubljenim tablicama, jer ipak smo u pograničnom području, pa da rumunski susedi ne posumnjaju nešto) dopremi na drugo mesto i spali, odnosno uništi eksplozivom. 

Radi se o inteligentnom filmu koji nećete tek tako zaboraviti (FOTO: Dubina dva)

Priča nas dalje vodi tragom leševa, naravno ubijenih albanskih civila sa Kosova, njih ukupno preko 700 zakopanih na batajničkoj lokaciji. Film „Dubina dva“ Ognjena Glavonića je njihov rekvijem i šamar u lice mitomanskoj naciji koja guta zvanične verzije o zaverama svetskih moćnika dok joj se pred nosom odvijala logistički kompleksna operacija etničkog čišćenja i asanacije terena. Biće tu vozača i drugih operativaca, ubica, svedoka i žrtava, visokopozicioniranih policajaca koji su, nesvesni svog delovanja, ovom filmu dali naslov, i kasnijih nezavisnih posmatrača obdukcija kakav je drugi (samo)imenovani akter Marko. Pominjaće se tu velike reči kao što su patriotizam, država, dužnost i čast, ali i one svakodnevne, kao što su posao, dnevnica, stan i penzija, govoriće se o suvim činjenicama, ali i o prekinutim prijateljstvima i promenjenim lojalnostima u ime mržnje, nasilja, koristoljublja ili nacionalističke opijenosti. 

Iako po opisu zvuči kao napeti politički triler, „Dubina dva“ je dokumentarni film nastao iz materijala koji je Glavonić sakupljao i proučavao za svoj još uvek nesnimljeni igrani film, egzistencijalističku dramu o vozaču hladnjače koji ne zna kakav teret prevozi. Znajući umreženost ljudi u filmskim fondovima i osetljivost nacionalistički indoktriniranog javnog mnjenja, šanse da taj film bude zaista snimljen jednog dana su minimalne do nikakve. Umesto toga, Glavonić je složio dokumentarac koji od prošlogodišnjeg Berlinala kruži festivalima i privlači pažnju relevantne kritike. 

Sada kada znamo “šta”, možemo preći na ono “kako”, što je i razlog briljantnosti „Dubine dva“. To podrazumeva potpuno odsustvo jednog dokumentarističkog klišea, takozvanih “govorećih glava”, odnosno komentatora iz stolice i svođenje drugog, arhivskog materijala, na goli minimum negde pred odjavnu špicu. Umesto toga, imamo tonski zapis sa suđenja za ratne zločine (množina!), kako od strane javnih svedoka, tako i od strane onih zaštićenih. Zvuk deluje autentično, ne dosnimljeno, ton izlaganja je faktografski, sa tek ponekim izlivom u interpretaciju ili emocije, što ne znači da gledaocima neće često zastajati knedla u grlu. 

Međutim, prava snaga filma se krije u slici koja izlaganje prati. Ključ je lokacijski, kada se govori o Tekiji ide slika iz tog kraja, o Batajnici iz tog i tako dalje, ali je vreme odmaknuto za tih nekih petnaestak godina, odnosno vreme je sadašnje. To će impresivnu lepotu Đerdapske Klisure staviti u kontrast sa pričom o hladnjači u vodi, sremsku ravnicu sa pričom o zakopavanju, pitomo Janjevo sa pričom o tovarenju zemlje sa mrtvim telima na kamion, centar Prištine sa špijunskim slengom o vezama i kontaktima, dok su putevi, sličnog huka sada kao i onda, jedino vezivno tkivo. Glavonić je u tim kadrovima poetičan, na samom kraju čak apstraktan, a odsustvo onih koji čine zlo, dakle ljudi, je indikativno. 

Emotivni vrhunac je materijal iz Suve Reke, snimljen u osetno krupnijim planovima, takođe ispražnjen od ljudskog prisustva, ali sa stvarnim, još uvek neobnovljenim lokacijama egzekucije lokalne familije Berisha. Film je umetnost slike i tona, pa postupak u kome to dvoje ne dolaze iz istog vremena i mesta nije neka naročita novina. Igranom filmu to daje auru artističnosti ili konceptualnosti. Eksperimentalnom je to skoro pogonsko gorivo. Dokumentarci takođe posežu za takvom stilizacijom, setimo se samo Ramljakovog kratkometražnog dragulja „Kino otok“ u kojem prazne, derutne dvorane stoje kao pozadina za nostalgična sećanja kino-operatera, drugih zaposlenika i nekadašnje publike. Kod Glavonića je ulog dosta veći, bukvalno se radi o ljudskim životima, i uz nepažljivo rukovanje materijalom i izražajnim sredstvima, sve vrlo lako može otići u popovanje, patetiku ili naricanje. Sa „Dubinom dva“ takve bojazni nema, reč je ne samo o humanom i efektnom, već i meditativnom i inteligentnom filmu koji nećete tek tako zaboraviti.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Dubina dva