Edgerton se i sam ostvario i kao reditelj i scenarista, a ovde pruža ulogu karijere kao usamljenik i siroče iz Idaha koji stoički nosi teret sopstvene sudbine. Robert je tipični radnik prve polovine 20. veka – drvoseča i železničar – čija svakodnevica podrazumeva brutalan fizički rad, ali čija je unutrašnjost neverovatno nežna i kontemplativna.

Robertov život obeležen je fragmentima sreće i okeanima tuge. Brak sa Gladys (Felicity Jones) i rođenje ćerke predstavljaju kratki, skladni interval ljubavi u izolovanoj kolibi duž reke Moyie, pre nego što sudbina uzme svoje. Tragedija u vidu velikog šumskog požara pretvara film u elegiju o gubitku, ali i o opstanku. Edgertonov lik ne traži sažaljenje; on preživljava u svetu koji se menja brže nego što on može da ga isprati, sve do trenutka kada će, decenijama kasnije, na ekranu televizora posmatrati let Johna Glenna u svemir.

Bentley, uz scenaristu Grega Kwedara, majstorski gradi atmosferu u kojoj je svetlo živo biće. Iako su on i direktor fotografije Adolpho Veloso planirali snimanje na 35-milimetarskoj filmskoj traci, rok od svega 29 dana primorao ih je na digitalni format. Rezultat je ipak vrhunski: kamera verno beleži vlagu šume, prašinu na radničkim košuljama i nemu lepotu pejzaža. Iako film odiše malikovskim stilom – kroz meditativan ritam i sugestivnu naraciju Willa Pattona – Bentley ostaje prizemljen. Njegov prikaz radničkog života je sirov; u svakom kadru osećate hladnoću planine i težinu sekire, čime Bentley dokazuje da lepota ne mora da isključi surovu istinu o životu.

Posebno su upečatljive epizodne uloge, poput one Williama H. Macyja u roli starog Arna Peeplesa. Njihov dijalog o seči stabala koja „remeti dušu čoveka“ služi kao moralni kompas. Izgradnja železnice i uništavanje šuma ovde simbolizuju napredak koji dolazi po cenu uništenja unutrašnjeg mira. Taj kontrast između ekspanzije industrije i originalne čistote sveta, oličenog i u susretu sa Claire Thompson (Kerry Condon), daje filmu određenu filozofsku dubinu.

Zanimljivo je da je film produkcijski bio izuzetno zahtevan – kako bi zaštitili prirodu, ekipa je koristila veštačke rekvizite od fiberglasa za scene seče stabala, koji su kasnije digitalno „produženi“ u postprodukciji. Kritika je film dočekala sa ovacijama; nakon premijere na festivalu u Sundanceu prošle godine, Netflix je odmah otkupio prava, prepoznavši u njemu moderni klasik. Iako je film imao ograničenu bioskopsku distribuciju u novembru 2025. godine, pre nego što je stigao na streaming, kritičari su ga jednoglasno svrstali u najuži krug najboljih ostvarenja godine, i to s dobrim razlogom.

Tehnički, film je besprekoran. Zvučni dizajn – od zvižduka voza koji paranoično odzvanja planinom do muzike Nicka Cavea koja prati odjavnu špicu – stvara imerzivno iskustvo. „Train Dreams“ je priča o čoveku koji nije ostavio trag u istorijskim knjigama, ali čiji je život postao vredan svake sekunde filmske trake. Ovo je elegija za izgubljenim vremenom, podsetnik da su lepota i surovost dve strane istog novčića koji priroda uvek baca u prašinu.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Train dreams

Sviđa vam se ono što radimo? Želite više ovakvih tekstova? Možete nas financijski poduprijeti uplatom preko ovog QR koda. Svaka pomoć onih koji nas čitaju, čitateljice i čitatelja poput tebe, uvijek je i više nego dobrodošao vjetar u leđa.