Osumnjičeni u slučaju Štrpci su u pritvoru, a država još nije stigla ni da pobroji šta sve duguje njihovim porodicama; u svakom slučaju, ne znaju se, navodno, svi počinioci, ili se njihova imena ne saopštavaju; nema detalja eventualne istrage protiv visokih funkcionera Vojske, MUP-a Srbije, Resora državne bezbednosti, Železnice. Njome je rukovodio Milomir Minić, broj 2 u hijerarhiji Miloševićevih socijalista, Srpske radikalne stranke (tadašnji visoki funkcioner današnji je premijer, Vojislav Šešelj je haška epizoda koja traje) i izostavljeni su brojni manje značajni, ali nezaobilazni delovi zločinačkog mehanizma. Nema posmrtnih ostataka, izuzev dvojice nesrećnih putnika, porodicama nije priznat status civilnih žrtava rata čiji se završetak još ne nazire.

Srbijansko i bosanskohercegovačko tužilaštvo za ratne zločine proizvela su vest za subotnji breaking news: pohapšeni su pripadnici Višegradske brigade Vojske Republike Srpske, državne pljačkaško - ubilačke formacije zvaničnog Beograda - reč je o oficiru JNA/VRS Luki Dragičeviću, ubici nenaoružanih civila Bobanu Inđiću, Gojku Lukiću, bratu monstruma Milana Lukića, osuđenog pred Haškim tribunalom na doživotni zatvor zbog zločina u Višegradu i oko granice Srbije i BiH. Najavljeno hapšenje samo je na trenutak poremetilo harmoničnu svađu dve struje nekadašnje Službe državne bezbednosti Milovana Drecuna, navodnog vojnog i političkog analitičara, narodnog poslanika vladajuće partije i tužioca za ratne zločine Bruna Vekarića, utemeljeno osumnjičenog u korupcionaškoj aferi, smeštajući se na kratko i malo (prostora) između starih lopovluka i novih pogibija mladih ljudi za volanom i pored njega. Tek, ništa se nije poremetilo u činjenici da se Srbija odavno smestila između izjava njenog bivšeg predsednika Slobodana Miloševića "Srbija nije u ratu" i jezivog overavajućeg epitafa ove laži sa mosta smrti putnika iz voza Beograd - Bar 27. februara 1993. godine: "Ko u ovoj zemlji zaboravi stanicu Štrpci i 27. februar odustao je od budućnosti".

"Prevrnućemo nebo i zemlju", u međuvremenu je rekao Milošević članovima porodica nestalih, kao da je, na neki morbidno - paradoksalni način, već znao da su Muslimani - Bošnjaci iz ukletog voza već opljačkani, pobijeni i da su njihova tela gurnuta u Drinu. Niko se nije uznemirio, čak ni u regionu, zbog novih činjenica kojima se dokazuje agresija Srbije na Bosnu i Hercegovinu, njeno opremanje i organizovanje i podsticanje najstrašnijeg ološa da se pridruži pripadnicima jedinica susedne države. U zamenu za nekontrolisano ubijanje, silovanje, pljačku.

Nema novog čitanja istorije, zločini države Srbije, jednostavno, nisu zanimljivi, čak ni kao povod da se osude ("a šta su oni nama radili!") oni koji o njima pišu.

U vozu smrti ukrcali su se pretposlednjeg dana februara druge bosanske ratne godine: Esad Kapetanović (19 godina), zaposlen u preduzeću Rad iz Beograda; Ilijaz Ličina (43), zaposlen u firmi “Ratko Mitrović” iz Beograda, Fehim Bakija (43), zaposlen u Planumu iz Beograda; Šećo Softić (48), zaposlen u ŽTP-u Beograd; Rifet Husović (26), zaposlen u Bijelom Polju; Ismet Babačić (30), zaposlen u preduzeću Wall Street u Podgorici; Hail Zupčević (49), izbeglica iz Trebinja, Adem Alomerović (59), zaposlen u Raketi iz Prijepolja; Rasim Ćorić (40), zaposlen u Limci iz Prijepolja; Fikret Memetović (40), zaposlen u ŽTP-u Beograd; Favzija Zeković (54), vlasnik radnje u Kraljevu; Nijazim Kajević (30), zaposlen u pribojskoj pošti; Muhedin Hanić (27), zaposlen u Zmaju iz Beograda; Safet Preljević (22), zaposlen u privatnoj radnji u Beogradu; Džafer Topuzović (55), zaposlen u Planumu iz Prijepolja, Jusuf Rastoder (45), zaposlen u Beogradu; Zvezdan Zuličić (23), student, izbeglica iz Sarajeva; Tomo Buzov, vojni penzioner iz Beograda. Među njima je bio i učenik, šesnaestogodišnji Sead Đečević, najmlađa žrtva, rođen u Baru. Nije identifikovan jedan ubijeni, sumnja se da je reč o Afrikancu, ali nikog sličnog nije tražila nijedna država.

Milan Lukić, zapovednik jedinice Višegradske brigade Osvetnici, zločinačke postrojbe čiji je glavni logistički punkt bio u centru Beograda, glavni je akter otmice i likvidacije građana Srbije, osuđen je na doživotni zatvor za zverstva i u Višegradu (haški sudija Patrik Robinson: "Ti strašni zločini, izdvajaju se po bezobzirnosti, okrutnosti, brutalnosti i umišljaju u dugoj istoriji nehumanog postupanja čoveka prema čoveku"). 

Jezero Perućac (FOTO: Wikipedia)

Posmrtni ostaci Rasima Ćorića i Jusufa Rastodera, kao i nekompletni posmrtni ostaci Halila Zupčevića, otetih i ubijenih putnika iz voza za Štrpce, pronađeni su u jezeru Peruċac. Za posmrtnim ostacima ostale šesnaestorice i dalje se traga. Pouzdano je utvrđeno, tokom suđenja Nebojši Ranisavljeviću (dobio je 15 godina zatvora, odslužio ih i slobodan je) da je sve otete formacija Milana Lukića prevezla u selo Preljevo kod Višegrada, gde ih je opljačkala, pretukla, potom streljala i njihove leševe bacila u Drinu.

Osumnjičeni u slučaju Štrpci su u pritvoru, a država još nije stigla ni da pobroji šta sve duguje njihovim porodicama; u svakom slučaju, ne znaju se, navodno, svi počinioci, ili se njihova imena ne saopštavaju; nema detalja eventualne istrage protiv visokih funkcionera Vojske, MUP-a Srbije, Resora državne bezbednosti, Železnice (kojom je rukovodio Milomir Minić, broj 2 u hijerarhiji Miloševićevih socijalista, Srpske radikalne stranke (tadašnji visoki funkcioner današnji je premijer, Vojislav Šešelj je haška epizoda koja traje) i brojnih manje značajnih, ali nezaobilaznih delova zločinačkog mehanizma. Nema posmrtnih ostataka, izuzev dvojice nesrećnih putnika, porodicama nije priznat status civilnih žrtava rata čiji se završetak još ne nazire. 

Sandra Orlović, izvršna direktorka Fonda za humanitarno pravo, konstatuje za Lupigu da sada, više od 20 godina kasnije, institucije nemaju snage da priznaju žrtvovanje nedužnih ljudi, "da promene ugao gledanja na učešće srpskih snaga u zločinima, odgovornost države, i da porodicama žrtava daju isti status, da im priznaju da su civilne žrtve rata".

"Jedno vreme se na rasvetljavanju zločina nije ništa radilo, pre par godina je pokrenut predistražni postupak. Sve institucije, Vojska, policija, Državna bezbednost, tokom svih godina demokratske vlasti, nisu prošle očekivanu reformu, kakvu bi javnost očekivala posle svih ratova. I dalje u MUP Srbije, Državnoj bezbednosti, Vojnoj obaveštajnoj službi i drugim institucijama koje su imale važnu ulogu u činjenju zločina, nije došlo do suštastvenih reformi koje bi omogućile otkrivanju počinilaca i lokacijama tela poginulih. Te institucije kao jedan od svojih glavnih zadataka vide prikrivanje tragova i podataka o zločinima koje su činile. U slučaju Štrpci reč je o zločinu koji je direktno finansirala Republika Srbija i u tom je smislu ovaj slučaj kompromitujući za nju. U to više niko pristojan ne može da sumnja, niti može to da opovrgne. Mnogo je dokaza i u predmetima pred Haškim tribunalom, koji govore o kontinuiranom finansiranju Vojske Republike Srpske koju je finansirala Vojska Jugoslavije", kaže Sandra Orlović.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: sh.Wikipedia.org