Tekst Marine Richter prenosimo s portala Pobjeda

Odluke su donešene, a nagrade podeljene. Glavni žiri Venecijanskog filmskog festivala, kojim je ove godine predsedavala američka glumica i režiserka Megi Džilenhol, većinom je odabrao favorite, mada ih nije nužno raspodelio onako kako bi to učinili gledaoci i kritičari. To nije ništa novo, kao ni to da se filmovima s jakom političkom porukom uglavnom uručuju nagrade koje im odaju visoko, ali ne i ono najviše priznanje. 

Tako je Zlatnim lavom nagrađena drama „Woman Unknown“ dansko-egipatske autorke Mej el-Toki, inače i jedine žene koja je ove godine imala film u glavnoj takmičarskoj selekciji, a Volpi kup za najbolju glumicu otišao je u ruke Matilde Arsel za performans u istom ostvarenju.

Za to vreme, „NAZA“, dokumentarac izraelskih režisera Juvala Abrahama i Rejčel Šor, otišao je s Lida samo sa specijalnim priznanjem žirija… a zaslužio je mnogo više. Jeste da je tradicionalno prebrojavanje sekundi stajaćih ovacija u Veneciji odavno izgubilo smisao i da filmofilima ništa ne znači, ali u ovom slučaju rekordnih 25 minuta ipak nešto govori.

GIDEON LEVY: Ogoljeno je pravo lice izraelskog društva, što bismo više mogli tražiti od filma?

Slična situacija na Mostri dogodila se prošle godine, kad je u glavnoj konkurenciji bila doku-drama „The Voice od Hind Rajab“ Kauter Ben Hanije koja će, na koncu, biti nominovana i za Oskara za najbolji međunarodni film. Potresna priča o ubistvu petogodišnje devojčice u Gazi, čiji centralni deo čine originalni audio-zapisi tog grozomornog događaja, bio je jasan favorit i publike i kritike. Na kraju je osvojio Srebrnog umesto Zlatnog lava – a to prestižno priznanje za najbolji film Mostre pripalo je Džimu Džarmušu za „Father Mother Sister Brother“. 

GLAS HIND RAJAB: Vapaj onih koji su sustavno utišani

Kada je u pitanju „NAZA“, jedna od najčešće vođenih diskusija među kolegama kritičarima u Mostri ticala se prognoze koju će „utešnu nagradu“ ubosti, jer niko nije verovao u to da će se žiri usuditi da mu uruči Zlatnog lava. Naposletku, tako je i bilo. Specijalna nagrada – to je bilo najviše što je mogao da „iščarobira“ žiri Megi Džilenohol, a neverovali ili da jedna od članica žirija bila je upravo i Kauter Ben Hanija.

„NAZA“ je probudila snažne reakcije i pre početka festivala, čim je objavljeno da se u selekciji, uz 20 igranih filmova, našao i taj jedan-jedini dokumentarac. I to, ni manje ni više, stvaran pod režiserskom palicom dvoje od četvoro autora Oskarom nagrađenog dokumentarca „No Other Land“ (2025). 

Bilo je takvih koji su se paušalno žalili na to što se dokumentarni, pa još „politički“ film nalazi u zvaničnoj selekciji festivala. Iskopao se ponovo Vendersov govor s Berlinala, stavljen u kontekst diskusije o tome da li filmovi i njihovi autori treba da budu politički. Druge motive za kontroverzu nije uopšte neophodno navoditi. Daju se naslutiti i bez imenovanja. 

Bilo kako bilo, „NAZA“ teško ikoga može da ostavi ravnodušnim bez obzira na to kakav mu je lični stav o vezi između politike, festivala i filma, pa čak i o okupaciji Palestine. Ovo, pre svega, nije samo dokumentarni film o temi o kojoj se mora konstantno govoriti dok se genocid ne zaustavi i palestinskom narodu pruže mir, sigurnost i normalan život u „svojoj kući“, nego je i umetnički i tehnički gledano izvanrednog kvaliteta. 

Dokumentarac donosi potresna svedočenja bivših i sadašnjih pripadnika izraelskog vojnog i obaveštajnog sistema o operacijama u Gazi. Autori su tokom tri godine tajno snimali intervjue s 24 izraelska vojnika i pripadnika obaveštajnih službi, čiji su identiteti zaštićeni promenom izgleda i glasa. 

Zasnovan na razgovorima s njima, film „NAZA“ je svedočanstvo o proračunatoj, hladnokrvnoj operaciji etničkog čišćenja palestinskog stanovništva. Naslov potiče od izraelskog vojnog akronima koji označava „kolateralnu štetu“ i koji se koristi pri kalkulaciji u taktičkim pripremama, a naposletku i u analizi uspeha militarnih operacija. Predstavlja procenjeni ili tačan broj civila za koje se očekuje ili zna da će poginuti tokom vazdušnog napada.

Montažu filma, čiji je jedan od producenata i britanski Gardijan, takođe potpisuje režiserski dvojac. Montirali su aranžirajući dokumentarac u poglavlja koja se bave različitim fazama sistematske destrukcije Palestine i njenog stanovništva, pažljivo gradeći dinamiku šokantnog psiho-trilera. Svaki segment priče imenovan je po onome o čemu će se u tom poglavlju pričati, te daje kratak momenat za oporavak od prethodnog. 

Sav materijal (80 minuta) snimljen je na krovovima nekoliko solitera u Tel Avivu s kojih puca pogled na normalnost života izraelskih građana. Dok vojnici, naučnici, operateri dronova i piloti govore o ličnom doprinosu surovom „sravnjavanju“, redovnom izrazu u izraelskoj terminologiji, kroz prozore stanova okolnih zgrada dopiru slike ljudi koji leškare, gledaju televiziju, kuvaju i ćaskaju s članovima familije. 

Tel Aviv blista ušuškan u noći i normalnoj svakodnevici. Taj polaritet uhvaćen kamerom vrlo je bolan, pogotovo kada se uzme u obzir leden, iskren ton većine sagovornika koji govore o tome šta se dešava u Palestini. 

Kao što je pomenuto, ekranom će sevnuti nekoliko naslova koji služe kao uvod u temu razgovora s individualnim sagovornicima. Prvi je „Lavender“; označava ime špijunskog AI softvera koji može da locira svaku osobu koja poseduje mobilni telefon. I, kako što to obično biva, inžinjeri koji su učestvovali u kreiranju programa peru ruke od odgovornosti, sve u službi zadatka koji im je dat. Na osnovu podataka i svega što obezbeđuje „Lavander“, i dalje se sprovode čistke na osnovu sumnje da bi neko mogao biti član Hamasa.

Najšokantnije poglavlje zove se „Tata je došao kući“. Na osnovu prisluškivanja stanovništva, uključujući i klinaca koji imaju telefone, vrše se napadi na domaćinstva u momentu kada dete saopšti majci da se otac vratio. NAZA se tačno beleži. „Nekada je svega troje, četvoro dece“, kaže operativac. Hladan kao boza, ne pokazuje ni trunku žaljenja zbog nevinih koje je pokosio. 

I, što se događa kada se na ekranu pojavi arhivski snimak izbezumljenog oca, dok nad ruševinama kuće doziva decu kopajući po debrisu i gomile sveta koji pokušava da ga uteši u sravnjenom delu Gaze? Malo kome neće poteći suze…

Taj kontrast između patnje i totalne odsutnosti empatije učauriće se u podsvesti gledalaca. Za razliku od „No Other Land“, ovde niko ne podiže glas protiv nepravde. 

Empatije nema i ne može se osetiti ni kod nekoliko sagovornika čak ni onda kada im glasovi zavibriraju na nešto nalik žaljenju. To se ipak ne događa iz saosećanja prema žrtvama, nego zbog nečega drugog. Većinom su to melanholični šapati samosažaljenja zbog počinjene „greške“. 

Budućnost „Naze“ je neizvesna upravo zbog teme kojom se bavi. Čak ni nakon osvojenog Oskara, producenti filma „No Other Land“ nisu mogli da mu osiguraju distribuciju u zemlji u kojoj mu je uručeno ovo prestižno priznanje, nego su morali da idu na sopstvene mišiće. 

Kada na sve to sada dodate i pretnje koje ne prestaju da stižu režiserima „Naze“ s najvažnijih političkih adresa u Izraelu, sva je prilika da im i novi film čeka ista, ako ne i još gora sudbina. Čak i pored toga što su izvršni producenti Džonatan Glejzer i Džejms Vilson…

Lupiga.Com via Pobjeda

Naslovna fotografija:NAZA