Pre nego što se posvetila političkom aktivizmu i borbi protiv režima Aleksandra Vučića ili, bolje reći, borbi za normalnu Srbiju – ime Marije Vasić je već bilo poznato Novosađanima, barem onima koji drže do antifašizma i ljudskih prava. Ova sociološkinja, profesorka Zmaj Jovine gimnazije autorka je dve knjige o fašističkim zločinima u Novom Sadu tokom Drugog svetskog rata. Ceo život je posvetila borbi protiv nasilja, terora i totalitarnih religija, a danas je u Srbiji optužena ni manje ni više nego za – rušenje ustavnog poretka.

Kao članica „Novosadske grupe“ (tako je nju i grupu mladih ljudi koje je u susret velikom mitingu u Beogradu održanom 15. marta prošle godine, BIA nezakonito snimala u prostorijama Pokreta slobodnih građana u Novom Sadu – nazvao Aleksandar Vučić), provela je više od sedam meseci u pritvoru u neljudskim uslovima. Ona i još pet aktivista. Ostatak „Novosadske grupe“ (šestoro studenata) nalazi se već petnaestak meseci u političkom egzilu i takođe se suočava sa teškim, dakako potpuno besmislenim i politički motivisanim optužbama za rušenje ustavnog poretka. Progon je zasnovan na montiranim dokazima koji ne bi, kako tvrde pravnici, ni u ludilu mogli da se koriste u sudskom postupku.

„LICA S POTJERNICA“ (VIDEO): Studenti u egzilu godinu dana nakon tragedije govore za Lupigu

PISMO IZ SPLITA STUDENTIMA SRBIJE: Hvala vam djeco što nam pokazujete da je moguće

SRBIJA U BLOKADAMA: Kamo dalje, rođače?

Nije samo Marija Vasić, i nisu samo članovi “Novosadske grupe”, u Srbiji na meti jezivih, dehumanizujućih kampanja koji režim u Srbiji vodi protiv svojih protivnika. Ali, Marija se nalazi na samom vrhu liste dežurnih krivaca. Ne samo što je na meti režimske propagande, ne samo što je jedva živu glavu izvukla iz pritvora, nego je nedavno ostala i bez posla. Suspendovana je zbog političkog angažmana u Zmaj Jovinoj gimnaziji.

Sa Marijom Vasić razgovarali smo uoči studentsko-građanskog mitinga koji se održao 20. juna u Novom Sadu. Dan pre ovog skupa, beogradsko Više javno tužilaštvo je izašlo sa saopštenjem u kojom najavljuje istragu o incidentu koji se desio na prošlogodišnjem 15-martovskom studentsko-građanskom protestu u Beogradu. Tužilaštvo u suludom saopštenju već donosi presudu i tvrdi da su studenti sa građanima „simulirali“ upotrebu zvučnog topa, da je to što su hiljade ljudi pobegle sa ulice zbog „neobičnog zvuka“ koji ih je uznemirio, a kod nekih prouzrokovao i zdravstvene smetnje, bio unapred planiran i izvežban akt s ciljem da se „izazovu nemiri i dovede do nasilne promene ustavnog uređenja i ugrožavanja bezbednosti države“.

Marija Vasić na jednom od protesta (FOTO: Privatni album)

Ne mogu a da ne počnem razgovor pitanjem o ovom saopštenju? Kome je ono namenjeno, šta je cilj? Deluje kao neslana šala, ali to je naša stvarnost.

- S obzirom na to do koje mere je sve besmisleno, preostaje nam da budemo sarkastični. Posle godinu i po dana vlast „razotkriva“ pakleni plan blokadera. Ispada da su se studenti prerušili, infiltrirali među policiju i u Ćacilend, nabavili zvučni top i pucali iz njega na sebe i građane. Još samo čekam da Vučić kaže kako smo mi iz „Novosadske grupe“ time rukovodili iz zatvora. Zapravo, to je još jedan od bezbrojnih spinova vlasti, koji se svakodnevno plasiraju i služe da skrenu pažnju javnosti sa stvarnih problema, kao i da se targetiraju njeni protivnici. U moru aktuelnih afera, od nedavnog „izleta u Tivat“ do ubistva u beogradskom restoranu u koje je na neki način involviran najviši policijski funkcioner, neophodno je pronaći nešto što će zbuniti javnost i usmeriti pažnju na „unutrašnjeg neprijatelja“. Ako pogledate njegov narativ, režim se neprestano od nekoga brani i nekoga pobeđuju. Takav narativ je jedna od osnovnih karakteristika totalitarnih režima – oni ne mogu da opstanu bez neprijatelja. Započeli su uoči ovog mitinga ponovo kampanju da Vojvodina navodno hoće da se otcepi. Odjednom, oni brane i ćirilicu koju niko ne napada. Predsednik SNS-a Miloš Vučević je juče izjavio da niko neće Srbima zabraniti da koristi ćirilicu i veruje u pravoslavlje. Dakle, oni se neprestano bore protiv nekog zamišljenog neprijatelja. Ako bismo sarkazam doveli do kraja, pozvala bih Društvo psihijatara Srbije da se oglasi. Da se javi neko stručan i objasni o čemu je ovde reč. Kada neko neprestano govori o sebi u trećem licu i svakodnevno izmišlja neprijatelje, napade i zavere, neophodno je psihijatrijsko mišljenje. Uzgred, istorija je već viđala ovakve obrasce vladanja, oni su donosili samo zlo.

Kada kažete da je istorija viđala ovakve obrasce vladanja, na šta konkretno mislite?

- Pre nekoliko dana gostovala sam u jednom podkastu i voditelj me je pitao da li je ovo što mi živimo – fašizam. Jedan portal iz regiona me je opet zamolio da objasnim zašto se u Srbiji poslednjih godina toliko često koristi reč „ustaša“ za političke protivnike režima. Na oba pitanja odgovaram identično: veoma je štetno olako koristiti teške istorijske termine. Ljudi danas jedni drugima dele etikete „fašista“ i „ustaša“ kao šamare ili psovke, a time zapravo poništavaju istorijsku težinu i značenje ovih pojmova. Mi ne živimo u fašizmu. Da živimo u klasičnom fašističkom režimu, mnogi od nas odavno bi bili streljani, a među prvima verovatno i ja. Međutim, to ne znači da ne možemo da u današnjoj Srbiji prepoznamo brojne elemente i obrasce koji su karakterisali fašističke i druge autoritarne režime kroz istoriju. Pre svega, tu je ta stalna potreba da se proizvode unutrašnji neprijatelji. Zatim, targetiranje manjinskih grupa ili pojedinaca za koje se procenjuje da ih niko neće braniti i koji se proglašavaju dežurnim krivcima za društvene probleme. Tu je i prisustvo ultradesničarske ideologije, karakteristične za profašističke i pronacističke pokrete, zatim kult vođe, mitologizacija prošlosti, proizvodnja grandioznih nacionalnih narativa i neprestano pozivanje na mitsku istoriju. Prisustvujemo i jačanju ekstremno konzervativnih i religijskih struja, sužavanju prostora za slobodu govora, osporavanju naučnih činjenica i otvorenim kampanjama protiv intelektualaca i kritičkog mišljenja. Istorija nam pruža dovoljno primera da znamo kuda to vodi. Zato je važno da budemo precizni u terminologiji. Ne moramo nešto nazvati fašizmom da bismo prepoznali autoritarne obrasce koji ozbiljno ugrožavaju demokratsko društvo.

Rekli ste da bi ovim režimom trebalo da se pozabave psihijatri, čini se međutim da bi oni mogli da daju i mišljenje kakve posledice ovakav režim i njegova primitivna i zlokobna propaganda ostavlja na um građana?

- Posledice ćemo, naravno, osećati decenijama. A te posledice se nadovezuju na posledice devedesetih. Ako hoćemo da ih umanjimo, da se rasteretimo, moramo da očistimo ovaj prostor od šovinizma, nacionalizma i religiozne zatucanosti. Zaista mislim da živimo u istorijskom periodu i da će sve ovo ući u udžbenike. Pre svega će umetnost morati da ovo upamti, obeleži i obradi. Stalno govorim da se nadam da će naša deca jednog dana napraviti Muzej zla, sa virtuelnim i digitalnim turama kroz sve „separee“ koje će ljudi moći da obiđu: vladajuću partiju, botove, Ćacilend, crkvu, medije, zločine … U njemu bi se stalno iznova puštali i prikazivali govori mržnje, targetiranja ljudi, sve nepravde, zlostavljanja i manipulacije. Samo tako možemo da se suočimo sa sobom i krenemo napred, umesto da, recimo, zaboravljamo ko je bio Slobodan Milošević. Kada danas izađete na ulicu i pitate ljude ko je on, mnogi ga doživljavaju gotovo kao istorijskog junaka. Niko nema pojma, niko se više ne seća kako je sve to izgledalo devedesetih, i kako je ovaj čovek pokrenuo balkansku kasapnicu kroz koju smo svi prošli. Mi, inače, živimo u političkoj nekulturi u kojoj je brižljivo odnegovana naučena bespomoćnost. Ljudi su usvojili patrijarhalni obrazac razmišljanja: „Uvek ćemo glasati za vlast“, „Šta mi tu možemo da uradimo?“, „Svi su isti“, „Ne možemo mi protiv njih“, „Ko si ti da se pobuniš?“. Uvek se gleda šta kaže većina, uz poruku: „Samo se skloni, nemoj da te neko vidi ili čuje“. Sve zajedno čini užasnu kašu čije ćemo posledice, na žalost, osećati decenijama. Ali ovo i jeste bitka za naše potomstvo, a ne za nas.

Šestorka optužena za rušenje ustavnog poretka pred sudom (FOTO: Privatni album)

Neki tvrde da su naredni meseci presudni za budućnost Srbije. Ili će režim biti smenjen ili ćemo ući u dug period beznađa i postati neka vrsta balkanske Belorusije. Da li i vi mislite da je ovo presudni trenutak?

- Apsolutno. Juče sam ceo dan provela sa novinarima iz Danske koji snimaju dokumentarni film o događajima u Srbiji. Razgovarali su sa političkim zatvorenicima, studentima i aktivistima, a njihov glavni utisak bio je da su ovde svi jako optimistični, da svi veruju da će vlast biti uskoro promenjena. Rekla sam im da nemamo drugi izbor nego da budemo optimistični. Zaista nemamo drugi izbor. Ako ne pobedimo na izborima, ako ne odbranimo izbornu volju građana i rezultate izbora, zauvek ćemo otići u prošlost. Živećemo u beloruskom kazamatu usred Evrope. Postaćemo kineska kolonija i ovde, doslovno, neće ostati kamen na kamenu.

Vi ste jedna od osoba koja je kontinuirano proganjana. Svako malo pa prolazite kroz režimsko-medijskog „toplog zeca“, a da ne spominjemo da ste na pravdi boga proveli sedam meseci u pritvoru. Zašto su vas odabrali?

- Teško je proceniti, ali mislim da je to posledica toga što predstavljam neku vrstu veze između Zmaj Jovine gimnazije i mladih ljudi sa jedne, i novosadskog aktivizma sa druge strane. U decembru 2024. godine čitava pobuna srednjoškolaca, odmah nakon studentske, krenula je iz naše škole. Tada smo odmah bili targetirani i mi profesori, naročito profesorica Danijela Grujić i ja. Zatim sam u martu naredne godine uhapšena zajedno sa aktivistima, članovima Pokreta slobodnih građana i članovima studentske grupe Stav. Kada se ta dva kruga ukrste, ispada da sam ja zajednički imenitelj. Osim toga, mislim da im smeta i to što me nisu uplašili. Izašla sam iz zatvora posle sedam meseci, nastavila da radim i nisam rekla svojim kolegama: „Izvinite, ja sada ne mogu da učestvujem u vašim štrajkovima, bojkotima, protestima i demonstracijama za oslobađanje Jovine gimnazije. Znate, ja sam već bila u zatvoru“. Svi bi to razumeli. Ali to prosto nisam ja. To se vidi i iz naslova u režimskim medijima. Oni poručuju: „Marija Vasić se ne zaustavlja“, „Zašto ova već nije u zatvoru?“, „Otkud njoj pravo da i dalje radi?“ Mislim da ih prilično nerviraju moja upornost i činjenica da nas nisu uplašili. A svako ko nas poznaje zna da nas nisu uplašili. Istog trenutka kada smo izašli iz pritvora, nastavili smo da radimo, mislimo i delamo kao i ranije.

Podrška Mariji Vasić od njenih učenika (FOTO: Privatni album)

Moje skromno mišljenje je da oni idu na iscrpljivanje i raspamećivanje pobunjenih građana, da im je to jedan od ciljeva. Mislite li da im to donekle i uspeva?

- Da smo iscrpljeni – jesmo, i kolektivno i pojedinačno. Naravno da smo umorni. Posle godina aktivnog otpora, fizički smo, psihički i na svaki drugi način devastirani. Ali snaga se vraća onog trenutka kada se ponovo okupimo na nekom protestu, kada se pogledamo, sagledamo, izgrlimo i izljubimo i kada vidimo koliko nas zapravo ima. A ima nas baš mnogo. Koliko god da smo umorni, shvatimo da niko još nije odustao, da smo svi u istom problemu i da jednostavno ne smemo da stanemo. Iza nas je potpuno bespuće. Mi nemamo gde da se vratimo i zato ne možemo i ne smemo da stanemo.

Želeo bih da prokomentarišemo suspenziju vas i vaših kolega u Zmaj Jovinoj gimnaziji. Otkaze dobijaju i pobunjeni profesori na Filozofskom fakultetu, nepodobni u pokrajinskoj i gradskoj administraciji. Da li je to osveta režima Novom Sadu, politička odmazda? I šta joj je cilj?

- Čista osveta. Zmaj Jovina gimnazija, koja je prva ušla u blokadu, raseljena je na tri različite lokacije, kako se đaci više ne bi okupljali i kako ne bi mogli ponovo da organizuju blokadu. Kada ih rasporedite po drugim školama, praktično im oduzimate prostor za zajedničko delovanje. Istovremeno, suspendovani su profesori koji su bili najglasniji u sindikatu i na protestima. Time se ne kažnjavaju samo oni, već se šalje poruka svim ostalima: ćutite, jer ćete u suprotnom proći isto! Ljudi koji su u institucijama otvoreno podržali studente ostaju bez posla i nakon više decenija rada. To jeste zastrašivanje, to jesu političke čistke. Reč je o ponašanju karakterističnom za totalitarni režim. Nama je teško da prihvatimo da se to zaista događa, jer smo se našli u samom centru svega toga. Ali, kada se situacija sagleda sa strane, obrazac je sasvim jasan: režim se sveti i protiv svojih protivnika koristi sva sredstva.

Sa druge strane, da li sve ovo istovremeno govori i o slabosti režima? Čitava njihova politika se svela na ogoljeno političko nasilje.

- Mi koristimo izraz „režim“, ali ovde više ne postoji režim u pravom smislu te reči. Ovo je interesna grupacija na vlasti. Postoji jedan odličan tvit, na koji sam naišla. U njemu se izriče suština: „Šta mislite, da će se oni posle ovoga vratiti da budu prostitutke i konobari? Pa neće.“ Oni se bore za sopstveni opstanak. Kriminalci, lopovi i razni marginalci koji danas sede na važnim položajima i zaposleni su u javnim institucijama – neće otići svojevoljno. Oni će nasilje i pritiske samo pojačavati, jer je ovo za njih pitanje opstanka. Jasno im je da, kada izgube vlast, neće ostati samo bez poslova i funkcija. Mnogi od njih mogli bi da ostanu i bez slobode. U ovoj državi moraće da dođe do temeljne čistke i lustracije. Zato se grčevito bore.

Pravi odgovor na sve ovo bi bila solidarnost. Ima li solidarnosti?

- Moramo biti solidarni, niko od nas nije slobodan dok svi ne budemo slobodni. Na žalost, postoje razmirice, podele i različite frakcije u pokretu otpora, ali je to donekle i očekivano. Živimo u veoma heterogenom i duboko podeljenom društvu. Zato stalno treba da podsećamo jedni druge da smo svi u istoj borbi i da moramo da zbijemo redove, umesto da se međusobno optužujemo i delimo. Lično, apsolutno osećam solidarnost. Solidarnost je ono što mi daje snagu. Kada izađem na ulicu, ne znam da li će mi neko prići da me udari ili da me zagrli. Svesna sam da sam zbog stalnog targetiranja izložena opasnosti. Ipak, do sada mi niko nije naudio, niti mi je rekao nešto ružno. Naprotiv, ljudi mi uglavnom prilaze, grle me, čestitaju mi i pružaju podršku. Videli smo i kako su se moji Limanci, ali i ljudi iz drugih delova Novog Sada, okupili da operu zidove na kojima su preko noći osvanuli uvredljivi grafiti protiv mene. Poruke podrške dobijam iz cele Srbije, od potpuno nepoznatih ljudi. Zato ne mogu da se žalim na odsustvo solidarnosti. Ali bih apelovala na sve grupe i pokrete da zbijemo redove, jer je upravo solidarnost naša najveća snaga.

"Apelovala bih na sve grupe i pokrete da zbijemo redove, jer je upravo solidarnost naša najveća snaga" (FOTO: Privatni album)

Poslednje kampanja protiv vas je krenula posle gostovanja u emisiji „Utisak nedelje“. Svi u Srbiji znaju šta ste rekli, ali da li bismo mogli to da pojasnimo i čitaocima van Srbije?

- Ukratko, jedno od pitanja u ovoj emisiji se odnosio na celivanje pojasa Bogorodice u beogradskom Hramu svetog Save. Hiljade ljudi je čekalo u redu verujući da taj pojas ima nadnaravne moći. Na to pitanje sam odgovorila krajnje formalno, navodeći definiciju iz udžbenika: reč je o pojavi koja se u sociologiji opisuje kao fetišizam. Fetišizam podrazumeva obožavanje neživih predmeta i pripisivanje natprirodnih moći predmetima koji su u antropologiji i sociologiji poznati kao amajlije ili različite vrste relikvija. Sutradan smo koleginica, koja je takođe gostovala u emisiji, i ja došle u školu zbog postupka koji je trebalo da bude pokrenut povodom naših suspenzija. Direktoru je pozlilo i nije došao, a kolege su nam prilazile i čestitale na tome kako smo govorile u emisiji i kako smo predstavile školu. A onda je predsednik SNS-a Miloš Vučević na društvenim mrežama objavio video u kojem je naciji objasnio kako ja, navodno, mrzim srpski narod, ćirilicu, patrijarha, predsednika i veru, kako sam sve njih uvredila, kako indoktriniram đake i zloupotrebljavam položaj profesorke. Taj spin se raširio neverovatnom brzinom. Istog dana objavljeno je pedesetak tekstova protiv mene na različitim portalima, a kampanja ne prestaje do danas. Pojedina udruženja koja se bave društvenim naukama zatražila su od Srpskog sociološkog društva da se oglasi. I sama sam im pisala i molila ih da reaguju, ali se oni do danas nisu oglasili. Reagovali su samo pojedini sociolozi. Međutim, oglasila se Evropska sociološka asocijacija, najznačajnije strukovno telo sociologa na kontinentu. Pozvali su me i na međunarodni kongres u Varšavi. Koliko znam, nijedan sociolog iz Srbije ranije nije bio pomenut u njihovim izveštajima na ovaj način, niti je tim povodom pozvan na kongres – samo ja. Srpsko sociološko društvo i najveći deo domaćih sociologa ipak ćute, jer bi svojim oglašavanjem morali da priznaju da sam izgovorila gradivo koje se uči u srednjoj školi. Nikome nisam zabranjivala da veruje u bilo šta, niti sam bilo koga vređala. Krajnje formalno sam navela stručnu definiciju. Nakon toga počinju moj progon i demonizacija. Predstavljaju me kao zlotvora, sotonu i vampira. Plasiraju se najrazličitije fotomontaže: na nekima mi krv curi iz usta, na drugima imam rogove, a u jednom trenutku pojavila se i montaža na kojoj ljubim šahovnicu. Naravno, zajedno sa advokatima prikupila sam te objave i tužićemo njihove autore i medije koji su ih plasirali. Održala sam i konferenciju za novinare ispred tužilaštva u Novom Sadu i podnela krivičnu prijavu lično protiv Miloša Vučevića zbog ugrožavanja bezbednosti. Jasno sam rekla: ukoliko se nešto dogodi meni ili članovima moje porodice, među kojima ima i maloletne dece, smatram ga direktno odgovornim!

Interesantno je da je studentski pokret izdao saopštenje povodom ovog slučaja. Nije, čini se, problem sadržaj saopštenja nego uopšte potreba da se oglase pošto je jasno da je u pitanju spin i jasno da niko nije napadao vernike?

- Koliko sam videla, bilo je to prilično neutralno saopštenje u kojem su poručili da svako ima pravo da veruje u šta želi i apelovali da niko nikoga ne treba da vređa zbog svojih uverenja. To bih i sama mogla da potpišem gotovo istim rečima. Ipak, ne možemo očekivati da čitav studentski pokret bude homogen. To su mladi ljudi koji su proizvod našeg društva. Odrasli su u sistemu u kojem veronauka postoji u školama otkako su se rodili. Među njima, sasvim prirodno, ima i veoma tradicionalnih i religioznih ljudi, što je apsolutno njihovo pravo. Drago mi je što nisu otišli dalje od neutralnog saopštenja, jer u onome što su napisali nema ničega sa čim se ne bih složila.

Kako vam sada, sa ove vremenske distance, izgleda tih sedam meseci u pritvoru? Kako ste sve to izdržali, kakve su posledice?

- Neverovatno je kakve sve mehanizme preživljavanja imamo i kako se oni aktiviraju kada se nađemo u situaciji u kojoj se borimo da preživimo. Čovek ni ne zna šta sve može da izdrži. Mnogo mi je pomoglo to što se bavim Holokaustom, i što sam dobro znala kroz šta su sve ljudi prolazili i šta su uspevali da prežive. Posebno mi je pomoglo to što se bavim logoterapijom Viktora Frankla i što je predajem svojim đacima. Dok sam bila u pritvoru, oni su mi se obratili javnim pismom. Napisali su da se nadaju da se sećam onoga što sam im govorila o Franklu – da je preživeo zato što je u svemu uspeo da pronađe smisao. Njegov smisao bio je da preživi kako bi jednog dana mogao da govori svojim studentima o svemu kroz šta je prošao. Moji đaci su poručili da ćemo i mi jednog dana sedeti zajedno i razgovarati o tome što nam se dogodilo. Tih sedam meseci danas mi deluje gotovo nepojmljivo. U pritvoru smo proveli tri godišnja doba. Više od 220 dana – dakle, veći deo prošle godine bili smo u pritvoru nego na slobodi. Čim sam izašla, odmah sam nastavila da radim. Radila sam sedam meseci, a sada sam suspendovana. Mi, zapravo, živimo u krugovima pakla koji se neprestano ponavljaju. U početku vas održava stanje šoka. Bili smo zaprepašćeni što se tako nešto događa upravo nama. Taj šok je dugo trajao, jer smo svakog dana očekivali da stigne rešenje da smo pušteni, da je sud prihvatio žalbe naših advokata i zaključio da protiv nas nema nikakvih dokaza. Tek kada sam počela da štrajkujem glađu, pušteni smo kući, ali u najstroži kućni pritvor. Nisu nas oslobodili, već su samo promenili oblik pritvora. A onda su nas u oktobru, odjednom, pustili da se branimo sa slobode. Ovde nikada ne znate čemu možete da se nadate. Taj period će na sve nas ostaviti posledice. Kod nekoga će one biti ozbiljnije, kod nekoga blaže. I sama imam zdravstvene posledice, ali prihvatam odgovornost za svoje postupke: svesno sam ušla u rizičnu situaciju štrajkom glađu i žeđu. To, naravno, ne znači da prihvatam nepravdu koja nam je učinjena.

"Moji đaci su mi napisali su da se nadaju da se sećam onoga što sam im govorila o Franklu" (FOTO: Privatni album)

Kako sada stoje stvari sa sudskim postupkom? Šta se trenutno događa?

- Ne znamo šta će biti dalje, jer suđenje praktično još nije ni počelo. Svaki put očekujemo da će biti održano ročište, ali se uvek dogodi nešto nepredviđeno i postupak bude odložen. U sličnom procesu protiv mladih ljudi u Beogradu, sud je na poslednjem ročištu konačno izdvojio dokaze koji su, prema oceni odbrane, pribavljeni protivzakonito. To isto tražimo i mi. Nadamo se da će i naš sudija doneti takvu odluku, jer bi time bili uklonjeni ključni dokazi na kojima se čitav postupak zasniva.

Koliko vam je značila podrška iz regiona?

- Dobila sam podrške sa raznih strana, nikada nisam mogla ni pretpostaviti odakle će doći. Sećam se da mi je advokat u pritvoru jednom rekao: „Severina je objavila tvoju fotografiju na svom storiju“. Nisam mogla da verujem da je Severina uopšte upućena u ono što se kod nas događa, a posebno da je odlučila da se osvrne baš na moj slučaj. Tek kada smo izašli iz pritvora, saznala sam da je Tonino Picula govorio o nama, kao i drugi poslanici Evropskog parlamenta, i da su naša imena ušla u rezoluciju Evropskog parlamenta. Na tome smo im izuzetno zahvalni. Posebno sam zahvalna evroparlamentarcu Vladimiru Prebiliču iz Slovenije, koji je došao u Novi Sad da se sastane sa nama, političkim zatvorenicima. Naravno, i on je zbog toga osetio „čari“ režimskog medijskog progona. Dok je boravio u Novom Sadu, Ana Brnabić je objavila da evropski parlamentarac posećuje „teroriste“ koji su navodno planirali čak i ubistvo predsednika države. Time su nam pripisana još dva najteža krivična dela – terorizam i planiranje ubistva predsednika. Ostali smo u kontaktu sa predstavnicima Evropskog parlamenta i zatražili međunarodno praćenje našeg suđenja. Otvoreno sam im rekla da nama nije potrebna politička podrška, već podrška vladavini prava. Potrebno nam je da prate ovaj montirani politički proces, ne samo zbog naših sloboda već i zbog stanja demokratije i vladavine prava u Srbiji. Srbija se ne može približiti Evropskoj uniji dok se u njoj vode montirani politički procesi, ruše demokratske institucije i suspenduje vladavina prava. Zaista sam zahvalna svim novinarima iz regiona, javnim ličnostima i političarima koji su nas pominjali i apelovali da budemo oslobođeni. Nikada im se neću moći dovoljno zahvaliti.

Optužena šestorka s evroparlamentarcem Vladimirom Prebiličem ispred novosadske nadstrešnice zbog koje su i započeli protesti (FOTO: Privatni album)

A šta biste poručili šestoro mladih ljudi koji se i dalje nalaze van Srbije?

- Mislim da je velika nepravda to što oni ne mogu da učestvuju u ovom procesu, što su diskriminisani time što im se sudi u odsustvu. Oni nemaju mogućnost da se lično brane i da se čuje njihov glas. Ukoliko sud ne prihvati zahtev da se iz spisa izdvoje protivzakonito pribavljeni dokazi, mi ćemo očigledno morati da stanemo pred sud i odgovaramo za svaku svoju reč – da objašnjavamo šta smo rekli, šta smo mislili i u kakvom kontekstu. Oni tu mogućnost neće imati. Zato je važno da im se omogući pravo na stvarnu i ravnopravnu odbranu. Istovremeno, potpuno razumem procenu njihovih pravnih timova da je za njih bezbednije da se ne vraćaju. Povratkom nama ne bi mogli da pomognu, a gotovo je izvesno da bi završili u pritvoru, isto kao i mi. Velika je nepravda što su ti mladi ljudi praktično prognani iz sopstvene zemlje i što već petnaest meseci žive u političkom egzilu zbog procesa koji nije ništa drugo nego politički progon.

I za kraj, Aleksandar Vučić u jednom je trenutku rekao da bi mogao da pomiluje pojedine ljude sa različitih političkih strana. Neki su to protumačili kao mogućnost da bi se pomilovanje moglo odnositi i na vas, odnosno „Novosadsku grupu“. Da li bi to, s obzirom na to da protiv vas nema nikakvih dokaza, mogla da bude izlazna strategija vlasti?

- Nemam pojma koga namerava da pomiluje, ali apsolutno sumnjam da ćemo se mi naći na tom spisku. Ta najava je namenjena njegovom biračkom telu i pre se odnosi na njegove ljude koji su u pritvoru zbog nasilja i sličnih dela. Ukoliko je, ipak, zamislio da pomilovanje bude izlazna strategija iz ovog nezakonitog procesa, odmah ću podsetiti da sam u štrajk glađu ušla uz poruku da milost ne tražim, ali je neću ni dati. Niko od nas ne traži pomilovanje, niti ćemo ga prihvatiti. Mi tražimo da nam se sudi po zakonu, da se primeni zakon i da budemo oslobođeni optužbi. Nećemo nikakvu milost. Hoćemo pravdu.

Lupiga.Com

Naslovna ilustracija: Gavrilo Andrić

Sviđa vam se ono što radimo? Želite više ovakvih tekstova? Možete nas financijski poduprijeti uplatom preko ovog QR koda. Svaka pomoć onih koji nas čitaju, čitateljice i čitatelja poput tebe, uvijek je i više nego dobrodošao vjetar u leđa.