Četrnaestogodišnja vladavina „lečenih radikala“, kako je još odavno pripadnike Srpske napredne stranke nazvao Teofil Pančić, već je predmet raznih političkih, ekonomskih, socioloških i drugih studija. Biće toga svakako još, nezavisno od toga da li će režim Aleksandra Vučića preživeti 25. oktobar, kada se održavaju istorijski izbori, na kojima će građani birati između odrtavele, disfunkcionalne vlasti i neobičnog fenomena zvanog Studentski pokret, neočekivane političke sile koja se pojavila nakon novosadske tragedije koja je odnela 16 ljudskih života. Tragedije koja je aktivirala mnoštvo alarma i građane trgnula iz medveđeg sna.

Iako srbijanska vlast ima uobičajene karakteristike autokratskih i totalitarnih sistema, baštini ona i dosta toga specifičnog, što već jeste ili će tek biti zanimljiva građa i za psihologe, a bogami i antropologe. Naravno, i interdisciplinarce. Recimo, za šire pučanstvo čitljiva medijsko-antropološko-psihološka studija o Vučićevom režimu mogla bi postati pravi bestseler, uz koji bi ljudi i plakali i smejali se. Čak bi i enciklopedija Vučićeve vladavine, uz izbore iz medijskih napisa, bila izuzetno zabavno štivo, doduše sa mnogim tragičnim elementima. 

Lečeni radikali se nisu izlečili, preskakali su terapiju ili su bili rezistentni na nju. Bolest je eskalirala. Vučić je u mnogim segmentima prevazišao političkog oca Vojislava Šešelja, u lažima pogotovo, a puka je sreća što nema, bar ne zasad, mogućnosti da ga preskoči i po rezultatima ratnih dejstava i zločina po regionu. Radikalska agresija je danas usmerena ka unutra: pošto ne mogu da dohvate spoljne, sada vode rat protiv domaćih neprijatelja, „ustaša“, „balija“ i „šiptara“, kako nazivaju svoje političke protivnike, uključujući i studente i srednjoškolce. Srbija je u unutrašnjim bitkama: one nisu oružane, ali ni takve nisu isključene – da parafraziramo Slobodana Miloševića, njegov govor na Gazimestanu 1989. godine.

Ko još sluša čoveka koji 14 godina blebeće bez prestanka?

Šta bi bile specifičnosti srbijanskog autokratskog sistema u odnosu na slične režime? Recimo, televizijsko-estradno sveprisustvo vladara, za kojeg je u ovom pogledu Donald Tramp – minijaturna maca. Tokom 2025. godine, tvrde monitori, Vučić je imao čak 411 uključenja uživo na prorežimskim televizijama, u proseku 31 minutu po nastupu. To mu, međutim, nije bilo dosta, pa je ove godine pojačao prisustvo – samo u avgustu smo ga trpeli najmanje 64 puta, dakle više od dva puta dnevno. Pitaju se ljudi ko još može slušati čoveka koji već 14 godina neprestano blebeće, iznosi ordinarne laži, poluistine, koji izmišlja u sekundi, histeriše, preti, galami, plače, viče, optužuje druge i hvali sebe. Neko očigledno može.

Predizborno obraćanje/performans Aleksandra Vučića (SCREENSHOT: YouTube)

Za naprednjački režim je karakteristična i nestručnost, dugogodišnja negativna selekcija u kojoj su isključivo šalabajzeri isplivali na površinu. Recimo, nijedan ozbiljan diktator na čelo elektroenergetskog sistema ne bi postavio vlasnika pečenjare, a u Srbiji to nije incident nego pravilo. Diplomirani pečenjolog je državi napravio štetu od nekoliko stotina miliona evra, ali to su odavno prekrili „ruzmarin, snjegovi i šaš“.

Autokrati po difoltu kontrolišu medije, uz pomoć kojih kreiraju paralelnu stvarnost. Ali, ovakvu vulgarnu, prostačku instrumentalizaciju medija kao vučićevsku, koja je stvorila potpuno karikaturalnu sliku sveta i savršeno nakradan sistem vrednosti, teško je zamisliti bilo gde drugde. Na početku vladavine, naprednjaci su započeli preskupi medijski „inženjering“, stavljajući bezmalo sve medije pod kontrolu, mlateći novcem građana. Nije to pitanje samo medijskih sloboda nego i bezobalne korupcije. Nema puno novinara koji se nisu bar malo ovajdili od ovog „inženjeringa“. Ko igra na ljudsku pohlepu, uglavnom pobeđuje, kažu antropološki pesimisti.

Šta je sa stvarnošću?

Ako su na početku režimski mediji i imali nekakav dodir sa stvarnošću, poslednjih godina su odlutali u potpunu imaginaciju. Ako su nekada neki radili stvari u rukavicama, sada su svi postali tabloidi tipa Informer: bezmalo ničeg drugoga nema osim laži, poluistina, manipulacije, mržnje, nepravde, besa i buke. Može se to donekle i kvantifikovati: prema Savetu za štampu, devet štampanih medija u drugoj polovini 2025. godine prekršilo je Kodeks novinara Srbije čak 7.346 puta: pojedini tabloidi i 15 puta dnevno streljaju stvarnost, profesiju, etiku i dobar ukus. Svake godine sve gore i gore. Rezultati nezavisnih monitoringa elektronskih medija nisu drugačiji.

Jedna poprilično umerena naslovnica Informera (IZVOR: Informer)

Naprednjačka propaganda se nadovezala, i to nije nevažno, na ratnohuškačku agitaciju devedesetih, a koja je pretekla i dvehiljadite. Ukratko, i sa tek malo preterivanja: Srbija je pravednička bogougodna država koja je u direktnoj vezi sa svevišnjim, a njome vlada bezgrešni vladar koji je oličenje Isusa i svakodnevno čini neverovatna čuda. Upravo zbog toga, protiv nje su se svi urotili, već spomenuti „ustaše“, „šiptari“, „balije“, spoljni i unutrašnji. Tu su, naravno, i drugi tradicionalni neprijatelji sa zapada, a i svi drugi su sumnjivi, uključujući i vanzemaljce.

Ovaj decenijama cementirani paralelni univerzum, zajednički po medijima šire novinari, jurodivi profesori univerziteta, brojni stručnjaci opšteg karaktera, sve sa folk-divama, prorocima, porno-zvezdama i popularnim kriminalcima. Na nekoliko stotina glasila istovremeno. I mnogi to gledaju, klimajući glavom i smešeći se, kao deca kojoj po stoti put čitate istu bajku.

Neistine koje se razotkriju u deset sekundi

Nekada je neistine koje izgovaraju režimlije bilo teže raskrinkati: trebalo se bar malo potruditi. A sada ih razotkrijete brzinom svetlosti. Iz prostog razloga: odavno je režimu otkazala ručna. Da se pozovemo na Dobricu Ćosića:, „laž je vid našeg patriotizma i potvrda naše urođene inteligencije“.

Kada se desila novosadska tragedija, Vučić je odmah izleteo na ekrane i rekao kako jedino od cele stranice nadstrešnica nije renovirana, jebiga. U roku od deset minuta na društvenim mrežama su osvanule fotografije na kojima se vidi da su se naprednjački „stručnjaci“ itekako dohvatili nadstrešnice prilikom rekonstrukcije novosadske Železničke stanice.

Sada se predizborna kampanja usijava, a jedna drugu ogoljena laž prestiže. Primera je bezbroj. Pre neki dan je, recimo, Informer hladno falsifikovao dokument hrvatskog katastra, da bi na sva zvona objavio kako Ilija Srdanović, lekar koji je prvi na Studentskoj listi, poseduje vilu u Hrvatskoj. Za pet minuta se utvrdilo da je u pitanju falsifikat, ali je vest o vili objavljena u bezmalo svim režimskim medijima. Potom su fotografije Srdanovića obrađene uz pomoć AI alata, i to nemušto, opet paralelno objavljene u mnogim medijima, kako bi se dokazalo da je on „milogorac“, crnogorski nacionalista. Originalne fotografije objavljene su vrlo brzo na društvenim mrežama i na portalima nezavisnih medija, ali ko mari za to. Ovo su kapi, ali odista samo kapi u hiperprodukciji propagandnih bedastoća koje se svakodnevno biju sa stvarnošću, ali koje očigledno imaju svoju klijentelu.

Ko mari za istinu kad se laž već proširila (SCREENSHOT: Informer)

Navedimo i primer Kragujevčanina koji na režimskoj televiziji gleda izveštaj sa studentskog mitinga u njegovom gradu, koji je upravo u toku. U izveštaju se kaže da se na skupu okupilo tek stotinak ljudi. Otvori prozor, i vidi desetine hiljada ljudi na ulici. Međutim, on nastavlja da gleda tu televiziju. Jedan Zrenjaninac više veruje Vučiću koji tvrdi da u Beogradu na studentskom protestu 15. marta prošle godine nije upotrebljen zvučni top, nego rođenom sinu koji je bio, da to tako nazovemo, žrtva ovog akustičnog oružja.

Za spomenutu medijsko-psihološko-antropološku studiju biće ključno pitanje – zašto neki ljudi veruju ili „veruju“ u ogoljene laži?

Kad laži potkrepljuju našu sliku sveta

Priča je malo komplikovanija nego što se to čini na prvi pogled. Nije dovoljno reći da su neki ljudi jednostavno naivni, glupi i neobrazovani, a da je režim beskrupulozan.

Postoji čuvena karikatura na kojoj jedan gospodin sedi za kompjuterom, dok iznad njega stoji mlađa žena, možda njegova ćerka. Ona mu kaže: zašto to pobogu čitaš, pa to su lažne vesti? A on odgovara: kako lažne vesti kada kažu sve ono što ja mislim! Ukratko rečeno, ljudi se u velikom broju slučajeva ne informišu da bi otkrili istinu nego da bi održali i potvrdili vlastitu sliku sveta. Napravili smo već poređenje sa decom koja vole da mnogo puta čuju iste bajke. U ovom pogledu nikako nije nevažno i ono drugo što smo spomenuli: narativ koji se gradi skoro četrdeset godina u kontinuitetu. Propaganda je repetitivna, stalno ponavlja jedno te isto, na isti način. Ponavljanje je, u ovom slučaju, majka neistine!

„U pitanju je svojevrsni psihološki perpetuum mobile. Sliku sveta ne stvaramo izvan društvenog konteksta, na nju utiču mediji, ali i ljudi oko nas, koji su i sami pod uticajem medija. Mnogi ulaze u proces potvrđivanja očekivanog – traže potvrdu onoga što već ’znaju’. Međutim, njihovi stavovi i predrasude prethodno su formirani upravo u kontekstu medija i društvenog okruženja. Tako nastaje začarani krug: mediji podstiču stavove koje su sami formirali“, kaže za Lupigu Vladimir Mihić, profesor psihologije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, koji je pre nekoliko meseci ostao bez posla zato što je podržao studentski bunt.

Mihić kaže da je ovaj mehanizam posebno jasan kod starijih ljudi i uopšte onih koji nemaju mnogo socijalnih kontakata. Njima mediji u većoj meri kreiraju i socijalizuju stavove, i iz situacije u situaciju dodatno ih potkrepljuju. 

Kako priznati sebi da je Vučić običan prevarant?

Dolazimo tu do još jednog važnog pitanja: koliko je teško da neko promeni sliku sveta koju je godinama, pa i decenijama, temeljno gradio, a koja je – ispostaviće se – zasnovana na lažima ili bar poluistinama. Koliko puta njegova slika sveta treba da se direktno sukobi sa stvarnošću da bi se promenila?

Realno, niko ne voli da prizna sebi da nije u pravu, pa čak ni visokoobrazovani ljudi sa razvijenim kritičkim mišljenjem. Pogotovo da su u krivu dugo vremena. Recimo, godinama si podržavao Vučića, branio ga pred prijateljima i porodicom, a sada treba da priznaš i sebi i drugima da je on običan prevarant i šibicar. Teško to ide.

„Kada se susretnemo sa informacijama koje su suprotne našim uverenjima, prva reakcija može biti da ih selektujemo ili da ih, ako je moguće, potpuno izbegnemo. Ako ih ne možemo izbeći, trudimo se da ih uklopimo u sopstveni sistem vrednosti i u ono što već ’znamo’. Ako ni to nije moguće, onda ih možemo proglasiti lažnim ili irelevantnim“, kaže nam Mihić.

Tačno ovako (ILUSTRACIJA: Daniel Paz)

Mihić ukazuje da ljudi uobičajeno ne vole da im neko pokazuje i dokazuje da nisu u pravu. Svi volimo da verujemo da donosimo ispravne i razumne odluke, ali iskustvo nam govori da veliki deo naših odluka nije potpuno racionalan.

„Kada dođe do sudara sa stvarnošću, odnosno kada se suočimo sa informacijama koje ne možemo da izbegnemo, a koje su suprotne našim čvrstim uverenjima, nastaje ono što u psihologiji nazivamo kognitivnom disonancom – neprijatno stanje unutrašnje napetosti zbog sukoba između onoga u šta verujemo i onoga što nam činjenice govore. Prirodno je da pokušavamo da tu napetost ublažimo. Zato često umanjujemo značaj novih informacija, tumačimo ih na način koji nam više odgovara ili ih jednostavno odbacujemo. Međutim, kada takva objašnjenja više nisu dovoljna, suočavamo se sa mnogo težim zadatkom: da preispitamo ne samo jedan svoj stav već ponekad i čitav sistem vrednosti koji smo godinama gradili na određenoj slici sveta. A to je izuzetno teško. Kolege psiholozi i terapeuti dobro znaju koliko je težak trenutak kada čovek shvati da ono što je godinama gradio više ne funkcioniše i da mu više ne pomaže da razume svet oko sebe. On se tada, uslovno rečeno, nalazi na nuli. To jeste neka vrsta dna, ali ono može biti i ’pozitivno dno’, jer je čovek tada spremniji da prihvati nove informacije, integriše ih i postepeno izgradi novi sistem razumevanja sveta“, kaže on.

Međutim, dodaje da je građenje nove slike sveta mukotrpan i dugotrajan proces. Često je potrebno da vas neko vodi kroz taj proces kako se ne biste našli u svojevrsnom limbu u kojem više ne znate kako svet funkcioniše.

Na osnovu ovoga što je rekao naš sagovornik, mnogima u Srbiji će posle pada Vučićevog režima trebati neka vrsta psihološke pomoći da bi izronili iz sveta magle u stvarni svet. Možda čak i širokopojasna psihološka terapija na TV-u, koja će popuniti praznine nakon odlaska Vučića u političku prošlost. Ne samo u Srbiji dakako, već u svim autokratskim zemljama posle promene vlasti. Da ne bi opet zapeli na isti kamen.

Kada propaganda ubedi ljude da istina ne postoji

Vratimo se par koraka nazad. Filozofkinja Hannah Arendt je u knjizi „Izvori totalitarizma“, koja je objavljena pre 75 godina, odgovorila na mnoge aktuelne svetske probleme u traganju za istinom, koji se u brahijalnom obliku pojavljuju u Vučićevoj Srbiji. Totalitarnoj propagandi nije prvobitni cilj da ljudi poveruju u laž, već da počnu da veruju da istina i ne postoji, da nije moguće utvrditi šta se zapravo dogodilo, i da to u konačnici nije ni bitno. Time se proizvodi neproduktivni cinizam, koji je veliki prijatelj autoritarnih režima.

Tu se, elem, krije još jedan segment odgovora na pitanje – zašto ljudi veruju ili „veruju“ medijima koji lažu. Svesni su laži, ali ih, kao prvo, doživljavaju kao korisne laži koje pogoduju „našoj stvari“, u situaciji kada istina ionako ne postoji. I ubeđeni su da „oni drugi“ lažu još više. Ukratko, ako redovni gledalac televizijskog kanala Informera uvidi desetine laži ovog medija, on će ih lako racionalizovati i opravdati, jer su na istoj strani, jer drugi lažu još više, jer istina ionako nije relevantna.

Pošto istina nije relevantna, nema potrebe ni da se proveravaju činjenice. Internet je, s jedne strane, omogućio lakšu proveru činjenica nego ikada ranije, ali je, s druge, otvorio prostor za stvaranje potpuno zatvorenih informacionih svetova. Upravo ta druga mogućnost savršeno odgovara autokratskoj propagandi. Zatvoreni svetovi su poznati i po tome što dodatno radikalizuju stavove svojih trudbenika.

„Ako u svom okruženju, bilo u stvarnom svetu ili na internetu, nemate nekoga ko će vam ponuditi drugačiji kontekst, dolazi do tzv. konformiranja. Ako se uglavnom krećete među ljudima koji prate iste medije i dele iste stavove, dolazi i do onoga što nazivamo grupnom polarizacijom. Dodatno učvršćujete, pa čak i ekstremizujete svoje stavove, zato što ste neprestano među istomišljenicima koji vam nude nove argumente, slažu se sa vama i praktično vam potvrđuju da je ono što mislite zaista ispravno“, kaže Mihić. 

Zašto tako brutalne laži?

Postavlja se, na kraju, logično pitanje zašto SNS koristi tako ogoljene, brzootkrivajuće laži, a ne neki malo sofisticiraniji propagandni mehanizam. Neki će reći da jednostavno ne znaju drugačije. No, možda to baš i nije tačno.

Žestoka laž, čak i ako se kasnije otkrije da je reč o neistini, ostavlja trajan emocionalni trag. Sećate se onih monstruoznih radikalskih laži iz devedesetih: u opkoljenom Sarajevu Davorin Popović baca srpsku decu lavovima u Zoološkom vrtu, a Mirza Delibašić ima privatni logor za Srbe. Psiholozi smatraju da ovakve jezive gluposti mogu da ostanu deo mentalnog okvira kroz koji neko procenjuje osobu ili događaj, i pored toga što je potpuno svestan da su u pitanju neistine. Takođe, ako se ime neke osobe uporno povezuje sa negativnim pojmovima, slikama ili optužbama, to ime može početi da izaziva negativnu emocionalnu reakciju. Kasnije demantovanje činjenice ne mora automatski da ukloni tu emocionalnu asocijaciju.

„Kada neku laž čujete više puta, čak i ako kasnije saznate da je reč o neistini, može kod vas da produkuje nešto nalik klasičnom uslovljavanju, odnosno uslovnom refleksu. Na primer, kada izgovorite ime Ilije Srdanovića, neko može odmah pomisliti na neistinu koja se pojavila u medijima da on ’tuče žene’ ili da je nekoga gađao štampačem. Čak i ako kasnije shvatite da je u pitanju ordinarna laž, određena emocionalna asocijacija može da ostane. Kada čujete ime te osobe, možete i dalje osećati negativnu emociju, iako možda više ne možete jasno da objasnite ni sebi ni drugima zašto“, kaže Mihić.

On dodaje da prva informacija koju čovek čuje može da oboji sve ono što kasnije saznaje o toj osobi. Ona utiče i na stav i na emocije. A emocije se teško menjaju činjenicama. Ne možete ih jednostavno poništiti dokazima.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Mark Ralston/AFP

Sviđa vam se ono što radimo? Želite više ovakvih tekstova? Možete nas financijski poduprijeti uplatom preko ovog QR koda. Svaka pomoć onih koji nas čitaju, čitateljice i čitatelja poput tebe, uvijek je i više nego dobrodošao vjetar u leđa.