Režija: Miroslav Terzić

ŠAVOVI: Film nagrađen na Berlinaleu verna je preslika života, bez happy enda

ŠAVOVI: Film nagrađen na Berlinaleu verna je preslika života, bez happy enda

Marina Richter

17. 02. 2019.

ocjena:
godina: 2019.
trajanje: 105 minuta
uloge: Snežana Bogdanović, Marko Baćović, Vesna Trivalić, Jovana Stojiljković, Igor Benčina
žanr: drama
scenario:  Elma Tataragić
režija: Miroslav Terzić
Navikli smo se na ogavne kriminalne činove u regionu koji je potonuo u moralnu kloaku tokom devedesetih i u kojem je empatija postala nešto skoro sramno, tako da nije čudno što se kroz filmove nastajale poslednjih tridesetak godina jedva provuče koji tračak svetlosti. Takav je slučaj (tematski) i sa drugim autorskim filmom Miroslava Terzića „Šavovi“ koji se našao u programu Panorame velikog filmskog festivala, ovogodišnjeg Berlinalea. Ne samo da se našao u tom programu nego mu je i dodeljena "Europa Cinemas Label", nagrada za najbolji evropski film u sekciji Panorama. Radnja je smeštena u novobeogradsko sivilo koje fotografija Damjana Radovanovića pretvara u klaustrofobični betonski sanduk čiji teški poklopac samo što se ne svali na glave glavnih junaka. Ovih dana Lupiga će objaviti i razgovor koji smo ovim povodom napravili s Terzićem i glavnom glumicom Snežanom Bogdanović.
ŠAVOVI: Film nagrađen na Berlinaleu verna je preslika života, bez happy enda

Terzić se posle sedam godina pauze od „Ustaničke Ulice“ javlja sa filmom koji se bavi jednim od najbezočnijih kriminalnih aktova devedesetih, olakšanih zbog fokusa na rat – krađom stotina novorođenih beba iz srpskih porodilišta. Radi se o srpsko-hrvatsko-slovensko-bosanskohercegovačkoj produkciji, a priča je inspirisana istinitim događajima (konkretno slučajem krojačice Drinke Radonjić) i bazirana na scenariju Elme Tataragić, ovo je priča koja nas podseća na to da će proteći mnogo vode ispod komedije zvane Beograd na vodi, dok se ne desi čudo koje će sprečiti korupciju i bezočnu trku za parama. Kao upozorenje ili apel, u završnoj špici čitamo da „preko 500 porodica u Srbiji traži svoju decu“ i da „do završetka filma nijedan slučaj nije rešen“. Prilično sraman konkluzio, s obzirom na broj obitelji pogođenih ovom tragedijom i brljotine u administrativnim službama koje su muljale sa izdavanjem smrtovnica i krštenica. 

Filmski narativ prati nastojanja Ane (fantastična Snežana Bogdanović) koja ni posle 18 godina ne veruje u smrt svog sina na porođaju, da sazna istinu o njegovoj sudbini. U tom poduhvatu ne nalazi nikakvu podršku, sem od strane grupe za samopomoć koja želi da je vrati na svoje sastanke. Policija Anu tretira kao smornu psihološki labilnu ženu, muž (Marko Baćović), sestra (Vesna Trivalić) i kćerka (Jovana Stojiljković) se batrgaju između osećanja sažaljenja i iritacije. Od Ane traže da nastave da žive svoje živote bez drame. Sa situacijom naročito ne može da se pomiri kćerka Ivana koja majci u jednom trenutku prebacuje da živi za mrtvog sina. 

Negde tokom radnje saznajemo da je Ana čak bila hospitalizovana zbog navodnih psihičkih problema. Međutim, ona deluje kao sve samo ne labilna – to je žena neverovatne snage koja u sebi guta tugu zbog neostvarenog majčinstva i neprobojnog zida koji je deli od istine. Njen korak je stabilan i pogled je bistar, temperament pod kontrolom. Ana radi svoje obitelji stavlja masku pomirenošću sa sudbinom, ne želeći da ih provocira svojim nadama, tako da kradomice posećuje svoju nekadašnju doktorku, patologe i policiju, tražeći od njih da ponovo pogledaju papirologiju punu nelogičnosti. Ono što ona ne zna je da je muž itekako obavešten o njenim kretanjima, zbog dušebrižnika (ali i krivaca koji je se žele otresti) koji mu prenose njene posete. 

Fotografija Damjana Radovića u filmu je zaista impresivna. Kadriranjem tipično novobeogradskih zgrada iz osamdesetih koje su već u poprilično lošem stanju i hvatajući monohromne detalje betonske depresije – pasaže, parkinge, dugačke gelendere sa kojih se ljušti farba – Radovanović obavija radnju atmosferičkom tenzijom. U njoj se ljudi tromo kreću pod gustim slojevima oblaka, svako gonjen svojom mukom. Retko se u našoj savremenijoj filmskoj istoriji dešavalo da fotografija, scenografija (Ana Buljan), kostimografija (Zora Mojsilović) i šminka (Dušica Vuksanović) toliko skladno doprinesu kvalitetu filma. U „Šavovima“ nema karikiranja i preterivanja i na svaki detalj je obraćena velika pažnja. Takođe, odluka da se odstupi od namere za filmskom muzikom se pokazuje kao dobra – publici se ostavlja prostor da sama odluči kada je vreme za jače emocije, bez manipulativne snage cediljke za suze. 

Do preokreta dolazi sa pojavom nove mlade službenice u općini (Jelena Stupljanin) na koju Ani ukazuje žena iz udruženja (igra je lično Drinka Radonjić). Svesna velikih nelogičnosti u dokumentaciji, službenica će rizikovati svoje radno mesto u želji da pomogne žrtvi prevare. Konačno suočene sa komadom fizičkog dokaza o falsifikovanju smrtovnice, kćerka i sestra Ani naposletku veruju i priskaču joj u pomoć. Negde pred kraj se osvešćuje i muž Pavle te se konačno pridružuje svojoj ženi u nadi da im je sin živ. 

Happy enda u „Šavovima“ nema, makar ne onog klasičnog tipa. Film budućnost odnosa između obitelji i novopronađenog sina (Pavle Čemerikić) odraslog sa roditeljima koje smatra svojima ne komentira. Osoban kvalitet Terzićevog filma je u tome što je veran životu, a da ne šmeka na dokumentarni film. 

Ovih dana Lupiga će objaviti i razgovor koji smo ovim povodom napravili s Terzićem i glavnom glumicom Snežanom Bogdanović.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: screemshot/YouTube/Šavovi