To što se pretpostavljalo da su u Dawsonu filmovi za koje se mislilo da su zauvek izgubljeni, potaklo je aktiviste Michaela Gatesa i Kathy Jones (kasnije su se venčali, pa je ona postala Kathy Jones-Gates) na dodatne napore kako bi se kolekcija očuvala i vratila u život. „Dawson City: Frozen Time“ je u neku ruku kruna njihovog napora, jer ima li pozvanijeg da govori o istoriji nitratnog filma od Billa Morrisona, autora koji od (pra)starih filmova preciznom montažom radi igrane, eksperimentalne i dokumentarne kolaže.

Filmska traka od srebrovog nitrata poznata je stavka u filmskoj istoriji jer se radi o prvom formatu na kojem je ostvaren filmski zapis. Lakoća zapaljivosti materijala ga je činila nestabilnim i opasnim, ali i neotpornim na zub vremena čak i pri normalnom korištenju. Zapaljivost je na svojoj koži metaforički osetio i jedan od pionira filma kao medija i glavni negativac narativa iz ranog perioda filmske umetnosti, Thomas Edison kojem je goreo studio sa arhivom. Nije on tu jedini, skladišta, arhive, pa i bioskopi su znali zagoreti ostavljajući za sobom čak i ljudske žrtve. Danas postoje festivali nitratnog filma, kao i festivali restauriranih kopija, a nitratna traka je zamenjena onom od celuloidnog acetata, ali nešto od nitratne baštine je zauvek izgubljeno ili zakopano na neočekivanim mestima, poput onog u Dawsonu.

Dugi niz pitanja koja otvara Morrison možemo započeti sa onim otkud to baš tamo, u gradiću od oko 1.000 duša u nedođiji Yukona? Logično, Dawson je bio na samom kraju distributivnog lanca, pa su filmovi do njega stizali na kraju svoje kino-turneje, dve ili tri godine nakon premijere, a distributerima je lakše i jeftinije bilo otpisati filmove, nego za njih plaćati transport nazad. Tako su neki od filmova koji su završili u Dawsonu pušteni niz reku, neki spaljeni na lomači (loša ideja, naročito u gradu izgrađenom od drveta koji je i sam goreo do temelja u proseku jednom godišnje), a neki su, kao kolekcija o kojoj se ovde radi, pohranjeni u zimskom bazenu, odnosno ledu za hokej.

To, pak, otvara novo pitanje: kako to da su filmovi uopšte stizali tako daleko u jedan zabiti gradić, a odgovor na to pitanje glasi da se u jednom periodu Dawson nalazio u centru nečega. To “nešto” je bila Zlatna groznica na kraju 19. stoleća u dolini reke Klondike, tako da je grad nastao na mestu odakle su pod pretnjom sile isterani autohtoni Han Indijanci, preko noći porastao na preko 20.000 stanovnika, uglavnom rudara i avanturista u potrazi za brzim bogaćenjem, ali i onih koji su im pružali usluge različitog tipa, od bankara, preko krčmara i vlasnika kockarnica do kupler-majstora (što je bio poziv stanovitog Fredericka Trumpa, imigranta iz Nemačke, i dede trenutnog američkog predsednika, a teorija je da porodično bogatstvo vodi poreklo od onog zarađenog u blizini Dawsona, u gradiću Whitehorse). I drugi su prolazili kroz Dawson, između ostalih i Jack London koji se nije obogatio, ali je dobio inspiraciju za avanturističke romane i postao vrlo čitan pisac.

Dawson se nalazio u centru Zlatne groznice (SCREENSHOT: YouTube)

U svojoj srži „Dawson City: Frozen Time“ je priča o kapitalizmu, jer kako je buljuk ljudi nagrnuo u mesto gde su kompanije već uspostavile svoje rudnike, tako je istom brzinom produžio dalje kada je otkrio da se eventualno može nadati prašini iz reke. Neki su otišli na Aljasku, neki su se vratili doma, ali je Dawson ostao važna postaja na tom putu. Neki su tu izgubili svoje živote, što Morrison podvlači pomalo ironično i komično, koristeći se Chaplinovim filmom „Gold Rush“. Oni koji su kroz Dawson prošli ili su tu na neko vreme ostali su, pak, imali svoje potrebe za hranom, pićem, zabavom i osećajem da nisu baš na kraju sveta, a film se kao novi i atraktivni medij u to sjajno uklapao. Čak su i neki žitelji Dawsona za filmom krenuli o obratnom smeru, pa su postali glumci, reditelji i filmski preduzetnici.

Konačno, Morrison iz materijala koji ima na raspolaganju (nisu u pitanju bili samo igrani filmovi, već i obrazovni, naučni i etnološki dokumentarni zapisi) slaže priču o istoriji jednog vremena. Kako su stanovnici Dawsona imali prilike da gledaju reportaže o Prvom svetskom ratu, radničkim protestima i skandalima sa nameštanjem prvenstva u bejzbolu 1919. godine, tako i mi dobivamo uvid u te događaje. Uostalom, i sama Zlatna groznica je ovekovečena na nitratnom filmu na licu mesta, a dobila je i svoj dokumentarni tretman 1957. godine u formi nagrađivanog filma „City of Gold“ baziranog na fotografijama Erica Hagga, čemu Morrison takođe odaje priznanje uključujući fotografije u svoj materijal.

Iako su se u Dawsonu prikazivali i zvučni i rani “technicolor” filmovi, Morrison se, ispravno, drži logike nemog filma. Sliku koju vidimo ne prati naracija, već muzika Alexa Somersa koja je ponekad predominantna, pa prekriva zvučnu komponentu pucketanja trake. Vizuelnu komponentu toga vidimo, veliki deo materijala koji je ušao u film nije ni blizu originalnog stanja, ali Morrison ne poseže za restauracijom i rekonstrukcijom, već nam to nudi u sirovom obliku. Naracija je, pak, rešena preko kartica teksta, što se može pokazati pomalo nepraktičnim za gledaoce sa slabijim vidom uzevši u obzir sitan font i količinu teksta, a u trajanju od dva sata film postaje fizički naporan, ma koliko intelektualno inspirativan.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: screenshot/YouTube