Ne pristajem na rasizam. Nemam dom, nemam cipele i nisam „klasi'“, nemam ljubav i nemam vjeru, nemam školu i nemam državu, pjeva Nina Simone u hitu „Ain't Got No - I Got Life“ napisan za kontrakulturno remek-djelo mjuzikl „Kosa“. Crni populus nije nalazio u državi Americi ni majku ni oca ni tetu ni ujaka, niko nije stajao iza njih. No, imali su kosu, mozak, uši, zubobolju, pa i loše dane, baš kao i sva ta privilegovana bljedolika raja. Ali, na kraju svega, imali su svoje živote i borili su se za svoja prava i slobodu, hrabro i beskompromisno.

Ne pristajem na privilegovanu klasu koja misli da je bolja od nas, običnih smrtnika. Ne pristajem na privilegiju bez osnova. Psiholog Paul Piff (University of California, Berkeley) je smislio eksperiment u kojem je pokazao kako privilegovani status mijenja psihologiju jedinke. Eksperiment je bio ustrojen kao igra Monopol, ali sa malim „felšom“. Nisu svi igrači bili jednaki. Jedan od igrača je imao povlašteni status. Mogao je bacati kockice dva puta (umjesto jednom, kako su pravila nalagala) i mogao je zaraditi dva puta više novca od ostalih neprivilegovanih igrača. Samo deset minuta je prošlo od početka eksperimenta i bihevioralna dinamika se promijenila. Povlašteni igrač, bogatun, je promijenio ponašanje. Postao je dominantan, ekspanzivan, grub, bio je pun sebe i jeo je više pereca nego ostali, neprivilegovani igrači. Kako je igra odmicala, povlašteni igrač je postao antisocijalni egzibicionista. Rugao se ostalim igračima koji gube, omalovažavajući ih do ekstrema. Naravno, privilegovani igrač je pobijedio u igri monopola. Zaista, morali biste biti kreten da sa takvim prednostima izgubite partiju. Ukupno, brojem: stotinu grupa je učestvovalo u eksperimentu. Po završetku eksperimenta, devedeset procenata povlaštenih ispitanika je na pitanje šta mislite o vašem uspjehu u igri, zašto ste baš vi bili najuspješniji, odgovorilo: „Pobijedio sam jer sam primijenio mudru strategiju. Pobijedio sam jer sam odigrao briljantno. Dobro sam planirao tokom cijele partije ...“ Skoro niko od povlaštenih se nije osvrnuo na činjenicu da su pravila bila izrežirana u njihovu korist. U stvarnom životu, na dalekoj periferiji eksperimenta, oni, izabranici boga Kairosa (grčki bog sretnog trenutka), zaista vjeruju da apsolutno zaslužuju dobar vjetar koji im puni jedra odgurujući njihov brod ka ostrvu opulentnog blagostanja i da baš oni trebaju stvarati nova pravila te biti predvodnici i donosioci odluka. Što je još tragičnije, manje privilegovani bivaju ubijeđeni od tabora izabranika da je prirodan slijed stvari takav i to ponizno prihvataju. Sluge smo pokorne. Ne pristajem na krađu društvene imovine koju su privilegovani tako lako i bezočno opljačkali.

Ne pristajem na narodnu „mudrost“, uvjerili smo se koliko je narod mudar, uvijek glasa za sopstvene satrape, ponaša se kao pijani kauboj koji sam sebi puca u nožne prste. A onda pizdi kako mu je loše. I pije, i plače, i za svoju hudu sudbu uvijek krivi „one druge“ i velike sile.

Ne pristajem na profane gluposti koje me sapliću u medijima, izbaciću televizor kroz prozor, radio neće letjeti van, isuviše ga rijetko slušam. Ne pristajem na laž, a lagali su nas bezočno i sramno.

Ne pristajem na sadizam. Ne pristajem na mazohizam. Ne pristajem na slijepu poslušnost. Ne pristajem na usamljenost. Ne pristajem na primitivizam.

Ne pristajem na „manifakturu“ mladih generacija koje su antiavangarda svojim djedovima i bakama.

Ne pristajem na laži izlobiranih i potplaćenih političkih pokvarenjaka koji negiraju da suluda ljudska industrijska aktivnost uzrokuje globalno zagrijevanje planete Zemlje.

Ne pristajem na ljudsku, antropocentričnu, bezglavu dominaciju planetom. Pustite slonove, kitove, delfine i oktopuse u parlament, neka nam izlože svoju istinu, neka promovišu svoje interese, to je istinski ideal demokracije i suživota!

Ne pristajem na maltretiranja, nikoga i ničega. Ne pristajem na gušenje sloboda. Ne pristajem na dosadnu školu. Ne pristajem na porast nejednakosti, povećava se jaz između bogatih i siromašnih, to je trend koji ne jenjava.

Ne pristajem na nezajažljivost. Zašto su materijalna dobra tako mila „srcu našem“, prokleti da smo?!

Ne pristajem na nacionalizam!!! Ne pristajem na jednostrane medije. Ne pristajem na rat, a preživjeli smo jedan. Ne pristajem na masovne egzoduse i svakojaka čišćenja. Ne pristajem na porast desnih tendencija u političkom životu Evrope. Ne pristajem na fašizaciju onoga što se nekada zvalo Jugoslavija. Ne pristajem na podijeljeni Mostar.

Ne pristajem na loš burek, a ni sirnicu. Ne pristajem na tužne ljubavi. Ne pristajem na depresiju, borim se protiv nje, pisanjem. Ne pristajem na gušenje aktivizma. Ne pristajem na zlo, ono se jedino može pobijediti ljubavlju! Ne pristajem na sivu realnost, osmjehujem se u nadi da će neko uloviti moje osmijehe. Ne pristajem na smrt dragih ljudi, ali uvijek budem poražen u toj igri bez milosti: „Sad me vidiš, sad me ne vidiš. Ne vidiš me zauvijek“. Ne pristajem na toksične ljubavne veze. Pitam se šta sve ne bismo žrtvovali zbog straha od samoće. Ne pristajem na korporativne ciljeve i stres koje moderno doba nosi u zubima.

Ne pristajem na promaju, zatvorite, već, ta vrata, zaboga!!!

Ne pristajem na umor, a postajem iznuren. Pridružiću se plemenu umornih pelikana.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Glyn Kirk/AFP

Sviđa vam se ono što radimo? Želite više ovakvih tekstova? Možete nas financijski poduprijeti uplatom preko ovog QR koda. Svaka pomoć onih koji nas čitaju, čitateljice i čitatelja poput tebe, uvijek je i više nego dobrodošao vjetar u leđa.