Režija: Andrey Volgin

BALKANSKA MEĐA: Uvredljiva treš propaganda podređena manipulaciji osećaja ionako sluđenih gledalaca

BALKANSKA MEĐA: Uvredljiva treš propaganda podređena manipulaciji osećaja ionako sluđenih gledalaca

Marko Stojiljković

05. 06. 2020.

ocjena:
godina: 2019.
trajanje: 130 minuta
uloge: Anton Pampušnij, Milena Radulović, Jurij Kutsenko, Ravšana Kurkova, Kiril Polukhin, Sergej Marin, Nodar Džanelidze, Miloš Biković, Aleksandar Radojičić, Gojko Mitić, Aleksandar Srećković, Dmitrij Frid, Svetlana Čulkina
žanr: propagandni treš film
scenario:  Ivan Naumov, Natalya Nazarova Andrey Anaykin
režija: Andrey Volgin
U periodu od poslednjih nekoliko godina Srbija se pokazala kao plodno tlo za odlaganje ruskog "repertoarskog" (komercijalnog) treša. Deo razloga za to je i status srpskog glumca Miloša Bikovića u tom segmentu ruske kinematografije, kao i na domaćem terenu. Međutim, marketinški razlozi nisu jedino objašnjenje za iznenadno produbljivanje kulturnih veza između dveju zemalja, dosta toga je tu stvar i politike, i to ne kulturne - u poslednje vreme Srbija se sve otvorenije pozicionira kao eksponent ruskog uticaja na Balkanu i šire. Do nedavno, međutim, su ti ruski komercijalni filmovi bili lagani spektakli o hokejašima i slične limunade, avanture i komedije nastale po holivudskim uzorima bez očitih političkih konotacija. Sa „Balkanskom međom“ je ta granica dobrog ukusa preskočena: Srbija više nije samo jedno od retkih tržišta (ma koliko malih i u globalnim okvirima beznačajnih) gde ruski treš prolazi, već je postala i inspiracija za tako nešto.
BALKANSKA MEĐA: Uvredljiva treš propaganda podređena manipulaciji osećaja ionako sluđenih gledalaca

Razlozi za to nisu slučajni, ni čisto komercijalni jer „Balkanska međa“ javno i na sva zvona propagira ruski vojni i politički uticaj uzimajući za temu prve post-hladnoratovske ruske intervencije van svojih granica - zauzimanje prištinskog aerodroma Slatina nakon NATO intervencije 1999. godine. 

Nakon godinu dana od bioskopske distribucije u Srbiji, Rusiji i probranim eks-sovjetskim republikama, film je sada dostupan i na DVD-u. O kvalitetu filma u smislu tretmana žanrovskih obrazaca, glumačkog i zanatskog umeća i dosega dramaturgije ne treba trošiti puno reči. Reč je o propagandnom treš-filmu od početka do kraja, nastalom po uzoru na američke "nafurane" ratne akcijade, ali sa neimpresivnim budžetom od nešto preko tri miliona dolara je rezultat bliži nivou savremene video-produkcije po pravilu snimane u Bugarskoj, nego pucačkim i eksplozivnim spektaklima Majkla Beja ili Pitera Berga. Ono što je, međutim, zanimljivo za analizu je način na koji „Balkanska međa“ tretira svoju temu, odnosno šta je crno, a šta belo u toj crno-beloj slici.

To je gledaocu jasno još od prologa filma, smeštenog u Bosnu 1995. godine. Ruski "ramboidni" specijalci po šumama naganjaju neke zločince, pretpostavljamo muslimanske (neće valjda pravoslavne). Rusi su organizovani, etični i skloni vojničkom humoru preko radio-veze. Neprijatelj je, međutim, podmukao i sklon zabijanju noža u leđa (doslovno). "Junaci" uspevaju da ga savladaju i uhvate glavnog zlikovca koji je ubio jednog od njihovih, da ga spakuju na helikopter, gde ga u naletu vruće krvi jedan od drugova izbaci u prisustvu NATO-oficira. Dotičnom je suđeno u Rusiji i on je ražalovan i poslat u zaborav. Zlikovci su, znači sam NATO i inherentno oni koje NATO podržava, ali i ondašnja ruska, pro-zapadno orijentisana garnitura.

Sledeća sekvenca, 1999. godina i NATO vazdušna intervencija protiv SRJ. Dokumentarni snimci su ispresecani sa novosnimljenima, uz obilate količine jeftinog CGI-ja, u kojima bombardovanje Beograda izgleda otprilike kao ulazak ruskih trupa u Grozni. Zlikovci gađaju stambene zgrade, bolnice i porodilišta, po potrebi čak i polu-horizontalno, kao da je reč o artiljerijskoj paljbi nalik na opsadu Sarajeva. U međuvremenu, u Rusiji se sluti kraj kampanje i vidovito pretpostavlja da će NATO trupe ući kao mirotvorci (kao da ruski političar Viktor Černomirdin nije učestvovao u pregovorima), i u tu svrhu se kuje lukav plan zauzimanja prištinskog vojno-civilnog aerodroma, što će izvesti desantne jedinice iz kontingenta smeštenog u Bosni i Hercegovini. 

Treba, međutim, poslati prethodnicu da taj prostor očisti od neprijateljskog, nadasve terorističkog prisustva, pa se u tu svrhu iz naftalina, po oprobanom akcionom klišeu, vade isti oni "zaboravljeni" junaci s početka filma. Njihova karakterizacija se svodi na uobičajene i nešto manje uobičajene tipove: problematični protagonista, vođa inspirisan stvarnom ličnošću, spadalo ili psihopata (nisam siguran, a izgleda da ni autori scenarija nisu bili sigurni), "manjinac" - Tatarin, čak i jedna žena, snajperistkinja, po dobrom crvenoarmejskom običaju. 

Protagonista ima i ljubavnu priču sa lokalnom ženom koju su teroristi ugrabili, a ekipi se na terenu pridružuju i dvojica policajaca, od kojih je jedan etnički Albanac (dakle, lojalni izuzetak od monstruoznog pravila), drugog naravno igra Biković, uz mlaku asistenciju njihovog šefa kojeg igra proslavljeni Indijanac iz nemačkih vesterna Gojko Mitić. Ostatak Srba su ili razularena masa koja protestvuje po ulicama, ili seoski pijanci koji kukaju gde su braća Rusi bili do sada, ili žrtve zahvalne na tome da je "veliki brat" stigao da ih spasi od sigurne smrti. Čak i kada se u nekoj epizodnoj nađe kvalitetan glumac, poput Srđana Todorovića, on mesečari i reciklira svoje stare uloge (ovde je reč o tipu Duleta Pacova iz serije „Vratiće se rode“).

Zlikovci su, međutim, po potrebi nepregledna zomboidna masa koja nadire da bi poginula pod rafalima ruskih specijalaca kao što su filmski Nemci bili košeni od strane Bate Živojinovića u partizanskim filmovima, a po potrebi potpuni demoni, jednako neljudski po svojoj prirodi. I to svi, u rasponu od vođe Oslobodilačke Vojske Kosova, Smuka kojeg igra Aleksandar Srećković, pa do dečaka na biciklu koji ruske "heroje" špijunira i preti im. Oni kolju ljude, uglavnom nenaoružane žene i decu i otimaju im organe, a baza operacije je aerodrom (svakako ima više smisla od famozne "žute kuće" o kojoj se toliko pisalo). U svemu tome imaju i zapadne pomagače oličene u švajcarskom doktoru i njegovoj asistentkinji.

Nakon nebulozne ekspozicije i karakterizacije, utisak o filmu može da samo da se popravi jednom kada film krene da hoda utabanom stazom ratne akcije. To se i dešava, makar marginalno, ali ni kao čisti žanrovski film, „Balkanska međa“ nije nikakvo merilo kvaliteta. Drmusava ručna kamera je čini nepreglednom, a "slow motion" momenti, jeftini efekti i manipulacije sa zvukom paljbe, odnosno simulacije tinitusa, toliko su puta viđeni štosevi, dok je nahsinhronizacija za kojom se često poseže radi navodno realističnog tretmana jezika izvedena očajno loše. O dramaturškim dostignućima nakalemljene ljubavne priče i sejanja najpatetičnije simbolike tek ne treba trošiti reči.

Zapravo, sve je podređeno manipulaciji osećanjima ionako sluđenih gledalaca i propagandi nekakvog protekcionističkog odnosa Rusije (čitaj Putina) do Srbije i Srba, od nekoliko taktova duhovne muzike koji se vrte u nedogled u "tišim" trenucima filma, do nešto žešćeg roka (koji isto tako deluje kao plagijat izvornog anglosaksonskog zvuka) koji su jedina muzička pratnja i do ničim izazvanog insistiranja na prijateljstvu i bratstvu koje se čuje u svakoj trećoj-četvrtoj replici. Na kraju krajeva, takva snishodljivost i takvo držanje predavanja bi po svoj logici stvari morali biti uvredljivi za njegovog primaoca, bilo da se tu radi o globalnoj publici koju se lažima i polu-istinama hrani na lopate, bilo da se tu radi o narodu kojeg "veliki brat" štiti. Ispada da je taj "mali brat" potpuno nesposoban makar da snimi glupi, manipulativni, samoviktimizirajući film o sebi, pa mu, kao i u ratu, treba pomoć.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Balkanska međa