UDRUŽENI IZDAVAČKI PODUHVAT: Rasadnik nacionalne mitomanije
Ovogodišnji Sajam knjiga u Beogradu održan je pod sloganom "Radost čitanja". I zaista, čitaoci su na Sajmu imali čemu da se raduju, a na neke od tih radosti čitaoci su bili pripremljeni mnogo pre početka ove kulturne manifestacije. Tako smo još početkom avgusta saznali da su tradicionalni štandovi izdavačkih kuća Karpos i E-book ove godine dodeljeni – Velikoj Srbiji, izdavačkoj kući ratnog zločinca Vojislava Šešelja i njegove Srpske radikalne stranke. Za ovaj pokušaj stvaranja Velike Srbije na Sajmu knjiga, kad već nije uspelo na terenu, zaslužan je predsednik Odbora Sajma knjiga Zoran Avramović, inače član Predsedništva vladajuće Srpske napredne stranke.
Avramović je i ranije postavljan na ozbiljne funkcije, kao provereni nacionalistički kadar, bio je direktor Zavoda za unapređenje obrazovanja, predsednik Programskog odbora RTS-a, te državni sekretar Ministarstva kulture u vreme ministrovanja Bratislava Petkovića, promotera knjige višegradskog ubice Milana Lukića, osuđenog ratnog zločinca. Avramović se proslavio knjigom promašenog naslova "Rodoljupci i rodomrsci" sa podnaslovom "Savremeni srpski patriotizam i nacionalno dezintegrativna misao i praksa", u kojoj je bacao drvlje i kamenje na odnarođene kosmopolite, kritički nastrojene intelektualce, autošoviniste i uopšte rodomrsce koji više veruju svojim očima nego glupavoj nacionalističkoj propagandi avramovićevskog tipa.
Vojislav Šešelj s omladinom na Sajmu knjige (SCREENSHOT: Mondo)
S druge strane, veličao je takozvane rodoljube koje naziva rodoljupcima, iako reč rodoljpci još od istoimene komedije Jovana Sterije Popovića ima isključivo negativno značenje – radi se o lažnim, pretvornim, licemernim patriotama koji se zaklinju u svoju naciju samo kad im to donosi korist. U vidu lukrativnih funkcija kakve obavljaju razni avramovići koji su preplavili kulturnu scenu, pa je dave i zagušuju raznoraznim smećem.
Radost čitanja i ubijanja
Slučaj Velike Srbije nije najavljivao ništa dobro. Čim se ratni zločinac razbaškario u centralnom delu Sajma, moglo se naslutiti da će biti još sličnih sadržaja koji obećavaju radost čitalačkog uživanja u delima koja su pisana okrvavljenim rukama. I tako i bi. Na štandu Ministarstva odbrane predstavljeni su ratni dnevnici Nebojše Pavkovića, još jednog ratnog zločinca osuđenog u Hagu na kaznu od 22 godine zatvora koju trenutno izdržava u Finskoj. Njegovo pisano zlodelo "Treća armija sedamdeset i osam dana u zagrljaju Milosrdnog anđela" u ediciji "Ratnik" objavio je Medija centar "Odbrana", specijalizovana ustanova Uprave za odnose sa javnošću Ministarstva odbrane koja je zadužena za novinsko-informativnu i izdavačku delatnost. Na čelu izdavačke delatnosti trenutno se nalazi Miroslav Toholj, ratni ministar informisanja Radovana Karadžića. U istoj ediciji objavljene su i druge knjige sličnog sadržaja (Srbi su veliki ratnici, a ne zločinci, kako zli svet želi da nam spočita, služeći se podmuklim činjenicama, tim vekovnim neprijateljima svakog poštenog Srbina koji drži do radosti čitanja i klanja), na primer "Bitka na Košarama", "Prištinski korpus", "Bitka za Paštrik".
Pavkovićev nemušti pokušaj pravdanja samog sebe i svog zločinstva prosto je planuo, prvi tiraž knjige rasprodat je još tokom Sajma, a odlično su se prodavale i knjige autora koji nisu okrvavili ruke, ali su zato činili sve što je u njihovoj moći da poguraju vaskoliko srpstvo u zločinačkom pravcu ili bar da zločine opravdaju. Kako javljaju mediji, tamo je bio i Emir Kusturica, slavni reditelj i još slavniji uhlebljenik svih ovdašnjih režima, a nadasve Putinov čovek od poverenja.
Kusturica u izmislicama i besmislicama objašnjava "zašto je srastao sa srpskom kulturom i hrišćanstvom, zašto voli Republiku Srpsku i Rusiju" (SCREENSHOT: YouTube)
Tokom Sajma prodao je 10.000 primeraka svog najnovijeg remek-dela ispovednog naslova "Šta mi ovo treba". Mnogobrojni čitaoci nisu postavili sebi pitanje iz naslova, već su masovno pohrlili da uživaju u friškim Kusturičinim zapisima, napisima, izmislicama i besmislicama, u kojima autor, između ostalog, objašnjava "zašto je srastao sa srpskom kulturom i hrišćanstvom, zašto voli Republiku Srpsku i Rusiju". I čitaoci bi voleli Srpsku i Rusiju, verovatno i za mnogo manju sumu od one koju dobija naš vrli umetnik za svoje usluge kulturno-političko-ideološkog tipa, ali budući da nisu slavni reditelji i graditelji kiča, mogu bar da uživaju u blagodetima rubljoidne proze preko svog ovlašćenog avatara u liku Emira.
Prodavac najskupljih reči na malo
Pored Kusturice, veliku popularnost na Sajmu doživela je i nova knjiga Matije Bećkovića, slavnog barda nacionalnog buđenja i pesnika koji tačno zna cenu najskupljih srpskih reči (prvo su, po Bećkoviću, najskuplje reči bile sloboda i Miloš, jer se obe sadrže u imenu srpskog vožda Slobodana Miloševića, potom je Kosovo postalo najskuplja srpska reč). Reč je o zbirci pesama "Sto mojih portreta" u kojoj je poeta stihovima naslikao svoje prijatelje tako verno da su ih mnogi i prepoznali u tekstu. Kako ta popularna poezija izgleda najbolje se vidi na jednom primeru iz knjige. Uživajte!
Karađorđević
Što se mene tiče
Neka govori kako hoće
Da se ne daj Bože rodio gluvonem
Voleo bih ga još više
Ali zbog dušmana
Ne bi marilo da nauči srpski
Ali baš zbog njih neće
On je Karađorđević
Onaj koji je
I ono što je
Znao ne znao
Učio ne učio
Da se trudi
Da se svidi i ugodi
Živ neće
A ja znam
Da on srpski zna
Bolje od svih
Ali krije
Zna se zašto
Da svak pokaže
Ko je i šta je
Zlobnici koji veruju svojim ušima već decenijama žive u uverenju da princ Aleksandar Karađorđević govori neku Tarzan-verziju srpskog jezika iz jednostavnog razloga što nije u stanju da nauči maternji jezik, ali zato je tu pesnik da nam otkrije dublju, poetsku istinu: Aca Gica zna srpski bolje od svih nas, uključujući i Bećkovića, ali to krije jer želi da testira Srblje, da svako pokaže ko je i kakav je na osnovu komentara koji će dati na prinčevski srpski, jezik kojim govori isključivo naslednik krune i niko drugi pod kapom nebeskom, čak ni u Nebeskoj Srbiji, nezavisnoj srpskoj državi u okviru Raja.
Osim što tačno zna cenu najskupljih srpskih reči Matija Bečković otvorajući beogradski sajam pokazao je da zna i kako je baš ovaj sajam "najvoljeniji saajam na celom svetu" (SCREENSHOT: YouTube)
Ne znam zašto mi povodom ovog vernog Bećkovićevog prikaza princa, podstaknutog pesnikovim članstvom u Krunskom savetu, pada na pamet Krležin esej "Hrvatska književna laž" kad uopšte nije reč o hrvatskoj, već o srpskoj književnosti. Čudni su putevi književnih asocijacija, za razliku od Matijinih puteva koji su vazda predvidljivi, banalni i oveštali, baš kao i svaka književnost koja se svodi na upevavanje floskula nacionalističke ili bilo koje druge ideologije. Možda je i moguće napisati dobru nacionalističku pesmu ili roman, ne mogu da garantujem sa stopostotnom sigurnošću da je to nemoguće, samo što to nikome do dana današnjeg nije pošlo za rukom. A trude se razni autori evo već par stotina godina, samo im nešto ne ide. Izgleda da duh i ideologije krvi i tla ne idu zajedno.
Nagrade za nacionalno onesvešćena izdanja
I nagrade Sajma knjiga dodeljene su u skladu sa smernicima kulturne politike koju zagovaraju Avramović & comp. Nacionalno onesvešćeni žiri u sastavu Dragan Simeunović (predsednik), Slobodan Kanjevac, Milica Lilić, Tiodor Rosić i Želidrag Nikčević proglasio je za izdavački poduhvat godine izdanje Pravoslavne reči "Crnjanski – biografija jednog sećanja" Mila Lompara, ideologa Dveri srpskih, zakletog borca protiv upliva hrvatske kulture na srpsku, krstaša koji bije bitku protiv Radomira Konstantinovića i tzv. "duha samoporicanja". Za izdavače godine proglašeni su Prometej i Službeni glasnik. Prometej – zbog 60 patriotskih naslova u ediciji “Srbija 1914-1918”, a Službeni glasnik zbog edicije "Prvi svetski rat u srpskoj književnosti".
Titulu "Najbolji izdavač iz dijaspore" podelili su Akademija nauka i umjetnosti RS i Pravoslavna reč (za "Spomeničko blago Republike Srpske" autorke Ljiljane Ševo) i Odjeljenje za srpski jezik i književnost Društvo članova i Matica srpske u Crnoj Gori iz Podgorice i novosadska Akademska knjiga (za "Istoriju američke književnosti" Radojke Vukčević). Posebno priznanje za doprinos u oblasti nauke dobila je knjiga Gideona Grajfa "Jasenovac Aušvic Balkana. Ustaška imperija okrutnosti". Dodeljeno je i pet Specijalnih priznanja za knjigu, u ovom slučaju za pravoslavno-patriotsku knjigu. Dobitnici su: "Patrijarh Pavle o islamu i muslimanima" đakona Aleksandra Praščevića, u izdanju Izdavačke fondacije SPC Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke, "Ivo Andrić – Večiti kalendar maternjeg jezika", koji je priredio branitelj nacije Miro Vuksanović (izdavači su Makarije, Obodsko slovo i Hercegovina izdavaštvo), "Manastir Svete Trojice Stanjevići 1338-2018" (u izdanju Svetigore), "Srbi na Kosovu i Metohiji u 19. i 20. veku" Milovana J. Bogavaca i Dragoslava S. Ćetkovića (izdavač - Obeležje plus), te "Umetničko nasleđe srpskog naroda na Kosovu i Metohiji", zbornik koji su uredili Dragan Vojvodić i Miodrag Marković, a izdavač je Srpska akademija nauka i umetnosti.
Lažna slika srpske kulture
Organizatori Sajma knjiga se ubiše da pokažu kako je srpska kultura retrogradna, provincijalna, autoviktimizirajuća, zagledana u sopstveni pravoslavni pupak, nacionalistička, nazadnjačka, irelevantna i propala. Patriote koji se ubiše od ljubavi prema Srbiji, dobro plaćenoj dakako, daju sve od sebe ne bi li stvorili sliku da srpski izdavači ništa drugo ne rade osim što glorifikuju i falsifikuju ratničku prošlost, grade nacionalne mitove, kukaju nad zlehudom srpskom sudbinom, čuvaju izmišljene tradicije, brane Kosovo u paketu s Metohijom i objavljuju dela koja ispunjavaju sve kriterijume nacionalističkog kiča. Međutim, svaki posetilac Sajma knjiga mogao je da se uveri da je slika koju emituju organizatori i članovi žirija Sajma – potpuno lažna.
Uprkos manijačkoj propagandi brojni izdavači su uspeli da sačuvaju ljubav prema dobroj literaturi (FOTO: sajam.rs)
Uprkos višedecenijskim naporima prodanih nacionalističkih duša iz redova nepoštene inteligencije, uprkos manijačkoj propagandi, uprkos nastojanjima silnih uništitelja kulture bliskih svim mogućim režimima – brojni izdavači su uspeli da sačuvaju ljubav prema dobroj literaturi, da štampaju izvanredne knjige, rukovodeći se isključivo ličnim entuzijazmom i radeći za malu grupu pravih čitalaca.
Najbolje knjige nikad neće uživati popularnost Kusturice, Bećkovića ili Kije Kockar, ali je suština u tome da će ono što je danas kurentna roba na tržištu vrlo brzo potonuti u zaborav, a da značajne knjige imaju publiku u svim vremenima. Zapravo, kad se saberu čitaoci dobrih knjiga, njih je mnogo više nego onih koji gutaju popularno smeće, svejedno da li iz ideoloških ili prosto iz razloga vlastite zaglupljenosti i sklonosti kiču. Samo što čitaoci dobrih knjiga ne žive u jednoj epohi, to je bratstvo koje se proteže kroz vreme. Primera radi, Bodler je imao vrlo malo čitalaca kad se pojavio, ali je u međuvremenu njihov broj progresivno narastao, tako da je ukupan broj čitalaca "Cveća zla" od 1857. godine, kad je knjiga izašla, do danas, višestruko premašio broj kupaca bilo kog današnjeg bestselera.
Pobratimstvo čitalaca u svemiru
Zato bi pažnju trebalo preusmeriti na one izdavače koji objavljuju knjige od trajne vrednosti, one koje će nadživeti ovu zaglušujuću buku praznine koja odjekuje iz kulturne politike Sajma i neukusa masovne publike. Na štandu proteranog Karposa, na primer, mogla su se pronaći razna zanimljiva izdanja kao što su "O nezgodi zvanoj rođenje" Emila Siorana, "Moj život i drugi eseji" Dejvida Hjuma ili "Ekonomija nejednakosti" Tome Piketija. Logos je i ove godine nastavio sa objavljivanjem ruskih klasika, pa su se po prvi put na srpskom jeziku pojavile još dve knjige Andreja Belog: roman "Srebrni golub" i studija "Majstorstvo Nikolaja Gogolja". Kontrast je objavio novo izdanje nadrealističkog romana "Nađa" Andrea Bretona, uz propratni "Manifest nadrealizma". Novosadski Heliks nastavlja sa izdavanjem dela popularne nauke, dovoljno je navesti samo knjigu "Stvarnost nije kao što izgleda" poznatog fizičara Karla Rovelija koji radi istraživanja u oblasti kvantne gravitacije, otvarajući i neke druge perspektive osim uskih nacionalnih. Kulturni centar Novog Sada objavio je prvi tom sabranih dela velikog neoavangardnog pesnika Vujice Rešina Tucića, kao i izabrane pesme Dereka Volkota "Mapa novog sveta".
Akademska knjiga objavila je kapitalnu studiju "Tito" Ive i Slavka Goldsteina. Službeni glasnik objavio je tekstove grčkih sofista u tri toma, "Predskazanja" Leonarda da Vinčija i eseje francuske levičarke i mističarke Simone Vej "O ukidanju političkih partija". I Treći trg se prihvatio izdavanja knjiga zapostavljene Simone Vej, pa su objavili knjigu "Sila teže i blagodat". Mediteran publishing donosi prevod Engelsovog dela "Položaj radničke klase u Engleskoj", a na štandu Čarobne knjige ljubitelji stripa su se grabili za dva albuma uvek popularnog Asteriksa (od prve do treće i od 34. do 36. epizode). Serijal stripova o Asteriksu i Obeliksu inače je preveden na stotinjak jezika i prodat u tiražu od 370 miliona primeraka. Mnogo većem nego što bilo koji nacionalistički intelektualac može i da zamisli.
Moglo bi se ovako nabrajati do sutra, broj dobrih izdanja koja su se pojavila na ovogodišnjem Sajmu knjiga je gotovo nepregledan. Uzalud organizatori Sajma pokušavaju da zatvore čitaoce u izolovani nacionalistički brlog, uzalud se raspamećena masa otima za dela ratnih zločinaca i njihovih ideologa, uzalud je Matija Bećković u govoru na otvaranju Sajma pravio nesuvisla poređenja između krsne slave i Sajma knjiga. Uzalud nacionalističkim i ostalim budalama tiraži, medijska pompa, slava, pare, funkcije, položaji, nagrade i počasti. Površno gledano - izgleda kao da su pobedili, ali to je Pirova pobeda. Jer ono što je mrtvo – ne može se oživeti, a ono što je živo – ne može se ubiti.
Lupiga.Com
Naslovna fotografija: Pixabay
Možda nije izravno u temi,ali...Gledam intervju Borisava Jovića ,bivšeg predsjednika predsjedništva SFRJ iz doba krize prije rata,te se ne mogu načuditi.
Neke tvrdnje su mu kapitalne, a vjerojatno i istinite.
1.Jović sa ŽALJENJEM tvrdi da je formiranje 2.Jugoslavije ,njeno konfederaliziranje i konačni raspad je bio-plan komunističke internacionale,godine te i te,on donosi detaljne događaje,datume ,dokumente...
2.sve se odigralo po tom planu,dakle Tito je izvršio komunistički internacionalni plan da mali narodi dobiju države u okviru federacije ,koja može trajati jedino kao zajednica država ...
Sve je to ok,vjerojatno je i istina.Ali iz kojeg on to velikosrpskog kantuna govori?
Zaboravlja da je on bio član SKJ,dakle komunist,koji je na vrh došao kroz komunističku partijsku proceduru.Pa zašto onda ne poštiva zaključke,planove,odluke ..svojih najvrhovnijih tijela,a internacionala je to tijelo?On oće reć da mu je srpstvo bilo br 1.a komunističke ideje samo sredstvo za doći na vlast??E pa nisu komunisti vesla sisali da ovise o takvom Joviću ,niti tisućama takvih Jovića u Srbiji ili u Hrvatskoj.
SFRJ je mogla opstati i bilo bi bolje da je kao nekakva konfederacija opstala i da su strašne ratne žrtve izbjegnute..Ovako je on sa svojim stavom izravno odgovoran i za dizanje ustaštva u RH .Kao velikosrbin,on to ne razumi.On ne shvaća da je svakom komunistu nacionalnost folklorna značajka,koja je bitna jedino ako je stvarno pogažena i satrvena.Inače ,nacionalnost ide pod razno.A socijalno i liberalno i pravedno je ono bitno.
Uglavnom,on u poznim godinama demonstrira srpski nacionalizam,a živio je desetljećima kao tobožnji komunist???Takvih tobožnjih komunista je 1990 bilo u SFRJ na bacanje.Zato su oni pravi,očito morali u ilegalu.