U ratnim vremenima niti slatki bomboni ne mogu pomoči da bi se ikako zasladilo ono što se događa među ljudima. Bombonima nije mjesto u ratu, baš kao što ni ljudima nije mjesto u ratovima. No, kako bomboni ne odlučuju o svojoj sudbini desilo im se da se zateknu u ovom ratu o kojemu je riječ. Da li ljudi žele biti bomboni, ili bi radije odlučivali o svojoj sudbini - ostaje svakome od nas na promišljanje. Pradjed nastavlja ratnu priču

nadporučnik nam dade mali odmor ja krenuh na bunar da se napijem, kad al Stevo Bošnjak napaja konja. baš mi bijaše drago što ga spazih pozdravismo se i kratak čas porazgovorismo o našem težku i onda opet svako k sebi. Kad dodjoh knadporučniku podjosmo sa trojim kolima pred jednu trgovinu i tu stadosmo tovariti, jedna puna kola ruma u flašama jedna kola pirinča i kave u treča kola šečera tri vreče čokolade bibera paprike i drugih sitnih stvari i tako krenusmo u obrtnu školu gde seje skupio prvi batalion. stvari istovarimo ija moj brotsak natrpam čokoladom i odem kmojoj prvoj satniji gde saznah da fali 82 momka od satnije i daje pao zapovjednik satnije. to bijaše ogroman gubitak.

moj telečak kojeg sam ostavio na kuhinjskim kolima nestao je tako sam se morao pobrinut za drugim. Pred večer krenusmo opet van iz Šabca neprijatelj seje povukao natrag nepoznato kuda, iduč tako kroz grad dodjemo do jedne trgovine gđe bijahu unutri vojnici i bacahu na ulicu robu, jedan ustaša koji je zamnom išao digne jednu dozu bombona i stane davati oko sebe ali netreba nikome a žao muje baciti, pogleda kamo bi šečerom i spazi dabi moglo stati u moj brotsak i odmah se odluči i iztresne bombone unutra išli smo prilično dugo, vručina bijaše strašna a mi se znojimo i pušemo od umora a ja osječam da mise nešto otraga liepi, mislim štaje nemam proljev i samo čekam odmor vidit ču več šta je to. stanemo na jednom polju aja brže za seču, otvorim hozne i vidim dasu priljepljene za gače koje su ofarbane crveno, sad se sjetim na bombone odem do stvari otvorim brotsak i gle sve stvari što bijahu u njemu slepljene u jednu kuglu i kruh patroni sol kašika uopče sve, bomboni su bili filovani pa su se zdruljali i izcureli ktome znoj i vručina pa je sasvim naravno moralo probiti kroz sukno brotsaka.

hlače i gače, očistim što je bilo moguče dok su drugi jeli lubenice dinje i paradajsije a medjutim stigne i zapovjed za polazak priključimo se drugim četama i tako smo išli preko polja i vočnjaka šumom i na jednom brdašcu skrenemo, namjestite budin poljske straže a drugi donesosmo slame pa polegamo, još nismo ni zaspali kad dodje zapovjed da moramo tri naše satnije u neko selo i tako se opet dignemo i hajde u tamnu noč i kiša poče padati a putevi nepoznati pa svaki čas koji padne i mrmlja, tako smo išli do pred zoru kroz jedno goruče selo na neku livadu tu stanemo a nas 6 budemo naredjeni za poljsku stražu, kad sam moja 2 sata odstojao razdanise i odmah krenusmo dalje, tako smo išli popriliki do 10 sati, kad nam javi predstraža da vidi pred nama neko gibanje kao da je neprijatelj.

zapovdjenik batalijuna pošalje patrolu da vide štaje, patrola se vrati brzo i javi daje neprijetelj, odmah dobijemo zapovjed u rojnu prugu, poče pucnjava a netko viče od neprijateljske strane fajr ain štelen nato počeše naši momci vikati nepucaj to su naši uto dojaši nekoliko husara za nama i zapovjednik pošalje husare da oni točno provide koje tamo alijedva da su 100 koraka jašili okrenu konje pa uzagrab natrag a za njima se prosu kiša taneta a nama doviknuše bježte sila je srba mismo bome opet počeli fest pucati ali i srbi uzvratiše vatru ne samo iz pušaka nego i iz topova i raniše iz topa našeg majora koji se nije sakrio več ostao na cesti, tako smo držali vatru valda pol sata a onda dobijemo zapovjed natrag, tu skoro svi ostavimo telečake pa bjež preko kukuruza u šabac koji je bio 15 kilometara udaljen na taj bjeg neču nikad zaboraviti a ni ovo štoseje dalje istog dana dogodilo.

kad stigoh u predgrađe Šabca vidim daseje atelerija ukopala i daje sve pripravno braniti grad, čim predjoh utvrdu odmah padoh na ledinu ne znajuč jesamli živ ili mrtav tako sam ležao jedan sat i po malo dolazio ksebi, tad dodje glas da idemo prema mostu i da se tamo skupimo uzput nađoh poručnika Bedekoviča gđe leži kao mrtav od umora a liečnik se oko njega bavi, kašnje sam čuo dasu ga odneli u bolnicu, jeli ostao živ neznam jaga više vidio nisam kod mosta se nešto ljudi skupi i več je došao zapovjednik da nas vodi preko u Slavoniju kad stadoše srbi iz topova udarati na most kojeg ubrzo raztepu a onda počeše i onamo bacati gdje su mislili da koga ima, tako se imi razlježasmo koji kuda, vidim ja da mnogi bježe uz savu gore pogledam na savu i vidim da jedan sanitecki brod uz vodu plovi a jedan mariner sa zastavom maše kao da nas zove da ga sliedimo, pošto je tako rekuč sve za brodom isšlo krenuh ija trkom za njim kao i drugi, tako sam trčao valda jedan sat i več nisam mogao disati kad spazim da na jedni koli nekoliko vojnika se vozi brzo se i ja odlučim pa upotrabim zadnju snagu i u trku skocam na kola sednem na desnu lotru i vozim se preko grebenja busa korenja droca mislim dače me baciti s kola, ali to ništa ne smeta samo napred da nas ne uhvate tako se vozeč s desne strane sava a s lieve kukuruz.

najednoč počeše na nas iz kukuruza pucati, nemogu reč na koga jer je sve uz savu bilo puno ljudi i kola, samo su i viš nas fičukale kugle, moje družtvo u kolima da izbegne tanetima navali skakati iz kola a kako sam na lotri sedeo povukoše i mene naglavce i u tom metežu izgubim kapu i pušku, ali se ipak za vremena odvukoh pod obalu, sedoh da se malo odmorim a onda krenuh sasma razoružan bez kape dalje, sav trudan izmoren slomljen stignem na mjesto gdje su pioniri počeli most praviti legnem na ledinu pa mislim, dragi Bože očuli još kadgod viditi svoje, međutim se je natislo silnih kola i vojničtva i sve se tiska k onom mjestu gđe če biti ulaz na most, jedni pioniri prave most a drugi na pontonima prevažaju vojničtvo a natrag povezu nekoliko koji su bolesni ili slabi i tako i mene prime u čamac i prevezu, na našoj strani su kuče uprav do save, pa tako kad predjoh sruših se odma kod prve kuče pod kapiju, več me dalje nisu mogle noge nositi.

(Nastavit će se ...)