Kada se krene u rat, za očekivati je da će biti i pucnjave, ali ne više one na streljačkom vježbalištu. Ono što je opisano u tekstu koji slijedi nije više samo priprema za nešto što se još nije dogodilo, nego stvarni početak Prvog svjetskog rata kako ga je doživio moj pradjed. Sada već ima i momaka koji se više ne miču kada pogođeni padnu. Tako je to kada jednom počne rat

Moglo je biti jedanajst sati kad je došla zapovjed da se stavimo u red za polazak, kad najednoč iza vrtova preko kuča počeše puške pucati i kugle letjeti povrh nas, brže podjemo u grad u gradu pustimo naših 6 topova što su išli s nama naprijed a mi za njima, u gradu je bilo sve mirno nije se moglo nikoga vidjeti osim vojničtva koje jest prešlo kod Šabca preko save. Za vreme dok smo mi od Bjeline do Šabca došli, dotle su naši sa topovima izterali srbe iz Šabca i most napravili.

daklem kad se se naši topovi izvan grada namjestili onda smo i mi otvorili rojnu prugu i uprav kao na vježbalištu naprvo zapovjednik onda 4ri zapovjednika vodova svaki pred svojim vodom onda vojnici opet svaki pred svojim rojem a tad istom rojna pruga ravna momak jedan do drugoga dva koraka udaljen i tako smo išli napred, neprijetelj puca i povlači se natrag a mi sve za njim ovđe ondje padne koji momak ili je ranjen pa zove sanitece ili se uopče više ne miče, tako idemo jedan, dva kilometra, a neprijateljska vatra postaje uvjek gušča, među nama postaje metež svaki traži zaklon grabu ili kakvo drvo počesmo i mi pucati ali nitko nezna kuda, svako se negđe sklonio i puca predase, neprijatelj osjetio da smo stali pa okrenuo iz topova bacati šrapnele pucnjava je uvjek veča kad na užas osjetimo dase i iza naših ledja preko nas puca, pošto ja nisam imao kosd sebe telečak odredi me neki podčastnik da idem natrag reči onima što preko nas pucaju da prestanu s pucanjem, i tako sam potrknuo natrag na baš oduševljen iz mog jarka nekih tristo koračaja svaki čas misleč sad čeme koja kugla pogoditi, odoh do bližnjag častnika i rekoh mu štoje na stvari našto on dade zapovjed dase prestane pucati ija se zavukoh za nekakvu kolebu žedan i umoran legoh da malo počinem kad nakon četvrt sata spazim kako se naši povlače natrag prema gradu.

krenuh bome i ja dame srbi neuhvate, nekim šamcem sagnjen i izađohvan kod naših topova, tuje stajao jedan general sa svojim adjutantom i naredi nam da idemo u kuče i da napravimo u zidu jame kroz koje čemo pucati ako se bude neprijatelj približio, pa tako uđoh  i ja u jednu sobu lagano napravim jamu u zidu turim pušku unutra privučem jedan krevet i sednem nanj i gledamkroz jamu iduli srbi, neznam kako dugo sam gledao ali ugodno neko čuvstvo me obuzme iz kojeg meje trgao lavež pasa.

protarem oči progledam mrak je napipam pušku nadjem ju, slušam nigđe nikog živog osim psa, izadjem van, podjem u drugu kuču itu sve mirno zovem imali koga, nitko se ne javlja, mislim štaču sada? odlučim se poči u grad možda ču ipak koga nači od naše pukovnije, tako sam išao pračen lavežem triju pasa po priliki pol sata kad nadjem na ulici oko 50 ljudi gđe leže i spavaju a jedan stoji i drži stražu, pridjem knjemu i upitam ga da lije vidio ljudi od 28 pučko ustaške pukovnije, veli da je ali još u večer, još mi tako u razgovoru kad puče puška jedan dva tri puta i nato poče puškaranje da sve grmi puca puca se u ulicu a nitko nezna na koga i zašto međutim se natisnula rulja i sve jedan drugog nosi, bez cilja dok netko ne otvori jednu kapiju i tu sve navali u dvorište u zaklon nakon pol sata kad je opet sve bilo mirno izadjem ija na ulicu i podjem tražiti dalje, tako dodjem do nekog mosta i tu nadjem jedna kola našanatovarena sa kruhom, skocam gore i sjednem u nadi dače ipak netko on naših doči po kruh pa ču tako i ja doči opet na svoje mjesto, pošto nitko od naših do jutra došao nije krenuh kad je svanulo opet tražiti, ubrzo se sastah snašima koji su isto tako tražili kao i ja.

ubrzo nas se skupi oko 20 ljudi te podjemo tražiti častnika, nije trebalo dugo sastasmo se zapovjednikom trena koji nas odmah složi po 4 momka i zapovjedi nam da pretražujemo kuče tako podjoh i ja sa još trojicom, tu sam vidio kako propada kučasntvo, sve je ostalo u kuči samo novac ko ga je imao mogao je odneti kreveti razpravljeni kao morali uteči, ormari otvoreni silom, fino mužko i žensko odjelo razbacano, željezne kase razlupane, dučani krcati robe svakojake, ko šta hoče uzme koliko mu treba drugo uništa, pokučstvo najfinije slupano, u jednog trgovca nadjoh preko sto vreča pirinča i silu druge hrane, u jednoj kuči nadjosmo3-4 ženske vidi se da su gospoje kad ugledaše vojnike poplaše se, najprije izidje jedna stara valda služavka, pitamo imali koga u kuči, kaže nema osim ženskih nikoga, hočemo da vidimo ali nas ona moli da neidemo unutra, to je nama sumnjivo pa na silu idemo u sobu unutri su dvi žene drhču plaču moliju da ih nediramo rekoh im da njima nečemo ništa samo ako ima mužkih nek izadje prednas kažu da nikog nema osim njih, mi ipak tražimo pod krevetom u svim sobama na tavanu u podrumu, ali ne nadjosmo nikoga odemo i tražimo skoro do podne ne nadjemo nikoga, povratismo se natrag nadporučniku i tu čusmo za uzrok one pucnjave u noči, kažu daje neki kovač iz tavana pucao na vojnike ida suga na tavanu uhvatili i utukli.


(Nastavit će se ...)