„Sreća je ono što ti misliš da jeste. Zavisi od tačke gledišta. A dobro je da ta tačka ne bude u oblacima. Loptu sreće treba spustiti na zemlju. Onda lakše driblamo i dajemo golove. Srećni su narodi koji nemaju heroje“ - ovo je citat Branislava Milićevića, poznatog kao Branko Milićević i još poznatijeg kao Branko Kockica. Rekao je to pre par godina u intervjuu sad već nepostojećem mediju zvanom Press.

„Pitanja za njega više nemam. Samo poruku da smo ga voljeli svi. Cijeli Balkan. Sva djeca osamdesetih. Potonuo je… Mornar koji je plovio morima mašte, kralj koji je vladao beskrajnim kraljevstvom, učitelj i vaspitač… Potonuo je. Junak mog djetinjstva postao je tragični lik“ - ovo je citat autorke teksta o Branislavu Milićeviću, poznatom kao Branko Milićević i još poznatijem kao Branko Kockica. Bez želje da omalovažim tekst i razočaranost autorke, to je svakako njeno, a i pravo svakog od nas, kao što je pravo svakog od nas da imamo i svoj stav, ali red bi bio da skinemo te ružičaste naočare. Pobogu, nismo deca. Nismo. Puno smo gori od njih, a svet u kom živimo i ne dozvoljava nam baš da živimo u tom detinjstvu koje je naglo prekinuto ratovima. Ipak, valja zadržati dete u sebi, ali ne baš gledajući kroz ružičaste naočare. Kako? Recimo da će nam Branko Kockica dati odgovor na to.

Poslednje čega će se mnogi setiti, a pre onog članka, bila je famozna „izjava tjedna“ koja je „zapalila Internet“, nepoznatog medija koji je Brankovu navodnu izjavu uredno preveo na hrvatski: „Mislim da djeca ništa ne gube što televizije više ne emitiraju emisije poput onih koje sam ja stvarao. Ovi što su kao mali gledali 'Kockicu' sada su veliki, a među njima ima mnogo đubradi“.

Nismo ušli u trag izvoru i povodom čega je to Branko izgovorio, ako je izgovorio ali, ruku na srce, ima li išta spornog u toj izjavi? Baš ništa kao što ništa spornog nema ni u onome: „Loptu sreće treba spustiti na zemlju. Onda lakše driblamo i dajemo golove. Srećni su narodi koji nemaju heroje.“ 

Ima li išta spornog u ovoj izjavi? (FOTO: Facebook)

E, tu je recimo autorka teksta došla u koliziju sa Brankom, a ne nakon neuspelog pokušaja intervjua, ali to je svakako, da se pripremala za tekst mogla, a usudiću se reći, i morala znati.

Stoga, evo male pripomoći svima onima koji ubuduće budu želeli da razgovaraju sa Branislavom Milićevićem, što mu je i pravi identitet. Ovo što sledi neće biti nikakvo urušavanje mosta između nas više ili manje odraslih i detinjstva. Naprotiv. Pomoći će nam da bolje shvatimo sebe kao decu, da bolje shvatimo našu decu, ali i da bolje shvatimo Branislava, Branka, Kockicu.

Dakle, tatatatirci naši...

Prva emisija „Kocka, kocka, kockice“ emitovana je 29. novembra 1974. godine, dakle simbolično na nekadašnji praznik, na dan kad su mnogi „tatatatirci“ prisezali stupajući u prvi formalni organizacioni oblik – u pionire. Koju godinu nakon toga, odnosno 1977. godine „naš Branko“ pokreće svoje pozorište za decu, poznato kao pozorištance Puž. Ovo je vrlo važno znati jer to je ono što „našeg junaka“ određuje više od same „Kockice“. “Puž” postoji 365 dana, evo već 40 godina i uveseljava generacije malih Beograđana, a i šire. Poslednje epizode „Kockice“ stala je na brojci 260, a snimljena je 1994. godine.

U časopisu Ekspres, 2003. godine na pitanje ima li šanse da se obnovi „Kocka, kocka, kockica“ Branko odgovara: „Ne, nema ništa od toga, to su prazne priče. Istina je jedino da me je moja urednica do sada nekoliko puta zvala da pokušamo da obnovimo tu emisiju, ili da napravimo nešto slično. Programi za decu su nekada zaista bili dobri i kvalitetni, zato što je na njima radio ceo tim stručnjaka. Recimo, Peđolino je talentovan, ali čovek sve radi sam. U 'Kockici' je bilo angažovano dvanaest ljudi. Urednik je birao šta će da se radi, pronalazio je pisca za scenario, a ovaj bi opet ako je u pitanju bila neka tema, na primer iz fizike, konsultovao stručnjaka iz te oblasti i tako redom. Na tadašnjoj televiziji se tačno znalo ko šta radi. Da budem iskren, ne znam ni kakvi su uslovi sada na televiziji, a ovo što trenutno vidim, sve mi, brate, deluje nekako mršavo.“

Pre „Kockice“ pred Brankom su bile uloge u filmovima poput „Užička Republika“, „Sarajevski atentat“,„Masmediologija na Balkanu“... Ali ima još nešto što nije toliko poznato javnosti. Igrao je i u pozorištu, i to za odrasle. Nagrađen je kao Hamlet i Okovani Prometej, a da li ste znali, deco draga, postoji i taj podatak da je Brankojedini srpski glumac koji je igrao Hamleta u Njujorku, na engleskom i sa američkim glumcima.

Kako sam kaže uloga u „Užičkoj Republici“ je bila presudna da se nakon ovih par filmova posveti najnezahvalnijoj publici – deci. Najnezahvalnijoj jer kod njih prevara ne prolazi. U pomenutom razgovoru na pitanje da li je ikad pretpostavio da će čitava karijera nakon toga biti posvećena deci, Branko kaže: „Ne, nema šanse... Mislim da svako treba da pronađe ono za šta je nadaren i da radi na tom svom daru i talentu To ne znači da ima i pravo da radi šta hoće, već da ostvari svoje biće. Dakle, ja nisam hteo da budem dečiji glumac, ali sam to jednostavno otkrio. I srećan sam zbog toga, jer ja prema deci imam neizmerno obožavanje.”

"Ja nisam hteo da budem dečiji glumac, ali sam to jednostavno otkrio" (SCREENSHOT: YouTube)

Upitan je bio i da prokomentariše osporavanja prema kojima Branko mrzi decu: „Čuo sam za te priče i dugo vremena sam se nervirao zbog toga, a onda sam shvatio u čemu je 'caka'. Zapravo, sve je krenulo od slučajnih prolaznika koji su se zaticali na raznim mestima dok smo snimali 'Kockicu'. Dešavalo da natrče baš u trenutku kada smo se spremali da snimimo neki kadar, a kako to obično biva, uvek bi se našao neki od klinaca kojem nešto nije po volji. I onda ja tu zaurlam na njih, ali je to dranje bilo više 'u drugarskom smislu'. Ono, kao ja sam sad njihov 'šef bande' i onda niko nije dobar, treba da vičem na njega i lupam mu čvrge. Sem slučajnih prolaznika, bilo je i vaspitača koji nisu blagonaklono gledali na taj moj rad iz prostog razloga što sve vreme ne sede na snimanju, već se smucaju levo-desno, pa se baš zateknu u susednoj sobi kad ja vičem na decu a dešavalo se da nekad ne primim neko njihovo dete na snimanje, pa im i tako malo stanem na žulj, ili da mi oni nešto predlože, a ja ih ne 'šljivim'. I tako je to krenulo. Bilo je i plakanja, kukanja, telefonskih poziva, pogotovo od strane majki. Očevi to nisu radili, ali majke su intervenisale i-ha-haj.“

Inače, 2005. godine obnovljeno je snimanje „Kockice“. Za Politikinu TV reviju na pitanje koliko su se promenila deca, u odnosu na period do 1994. godine, kad je odsviran kraj za „Kockicu“ Branko odgovara: „Još sam u 'Pozorištancu' primetio da su deca drugačija nego nekad. Manje su poslušna i ako mi neko iz publike dobacuje teže ga smirim nego pre. Kao da deca više ne čuju glasove nas odraslih. Na snimanju moram više da ih zabavljam i često im kažem slušaj me očima. Nije to loše, jer su klinci danas samosvojniji, otresitiji.”

Sama činjenica da se obnavlja snimanje „Kockice“ Branka je vratila u interes medija, pa tako na slično pitanje u, sada takođe nepostojećem, Glasu javnosti kaže: „Čovek se jeste promenio, jer se u svetu velikih 'poprimilo' dosta toga. Moralne vrednosti su drugačije nego nekada. Ali kod malih ljudi od pet godina do tih promena još nije došlo. Odrasli su naučili raznorazne stvari, jesu drugačiji nego pre. Ali deca, deca - nisu. Ja sam ostao isti kakav sam i bio - vođa dečjeg čopora. Čovek je društveno biće i sa pet godina već kreće u odvajanje od roditelja i prvo što traži - to je zajednica. Želi da sebe potvrdi među vršnjacima i da nađe vođu. Ja se tu nađem kao najveći, najjači, najpametniji i prihvate me kao takvog iz istog razloga iz koga je svako od nas imao ponekog učitelja kog je voleo. Ja imam to nešto, taj neki lepak za klince i to mi još pomaže kao vođi čopora. Deca me slušaju i hoće da urade i nezgodne stvari samo ako im ja kažem. Igram se s njima.“

Objasnio je Branko i kako uspeva sa decom, na koji način „postiže tu magiju“: „Svi znamo onu Edisonovu rečenicu da je genijalnost jedan odsto inspiracije i 99 odsto znoja. E, kod mene je obrnuto. Ja, bukvalno, ništa ne radim. Sva čarolija je samo 'to nešto' što se dešava između mene i dece. Dugo nisam znao šta, bio sam mlad. Ali su 'to' i stručnjaci 'ispitivali'. Jednom smo pravili priredbu za klince u specijalnim školama za ometene u razvoju, koja su na televiziji jedino u stanju da prate reklame, jer brzo gube interesovanje za sve. Njihovi psiholozi su se pitali kako su ta deca sedela i sat vremena gledala taj program. Tada ni oni ni ja nismo znali šta je to. E, posle se pojavilo to da se uz neke ljude vezuje reč harizma. Prvi put sam je javno čuo kada su je spojili sa Slobodanom Miloševićem. Harizmatični vođa?! E, ja sam tako harizmatični dečji lik. Jednostavno, nema nikakvog znoja, samo dođem i to je to.“

Pozorištance Puž „našeg junaka“ određuje više od same „Kockice“ (FOTO: kupindo)

Svoj stav je dodatno pojasnio i u razgovoru za Vreme i to 2010. godine: „Sam sam sebi potvrda. Kad sam bio dete, zaista sam se čudio odraslom čoveku kad čučne ispred mene i počne da tepa: Kako si maji? Sta ladis? Jao, sto ti je dobla flizula. Uvek bih se zapitao – šta je ovom čoveku? Zašto se kerebeči? A u lutkarskim pozorištima nikad nisam mogao da shvatim zašto neke lutke ne otvaraju usta kad govore. Laknulo mi je kad su neki ljudi shvatili da deca nisu tupava, pa su izmislili Mapete. Neki dan sam na predstavi pričao kako se Pipi duga čarapa, koja je iz Švedske, potpuno razlikuje od naše Pipi, koja je iz Srbije. Njihova ne zna da čita, a naša zna, njihova ima zlatnike, a naša evre... i tako dalje. Onda pogrešim i dodam – obe su jako nevaljale. Tada je klinac u trećem redu iz taka dobacio – onda nisu potpuno različite.“

O Branku su se ispredale legende i pre rata i pre nego je proglašen četnikom i pre nego je poginuo u tom ratu. Ostaje zabeleženo čak i na zidovima ono: „Branko Kocka u venu se bocka“. Upitan je u tom intervjuu i da potvrdi istinitost legende da mu je rad sa decom bio terapija odvikavanja od droge.

„Prvi put čujem tu priču. Nikad nisam čuo da je ikada iko ikome dao da vodi dečju emisiju da bi ga izlečio od droge. Da se tako nešto dogodilo, takvog urednika bi valjalo uhapsiti. Onako usput, treba da proveriš osobu od koje si čula priču. Mora da je mentalno poremećena. Angažman sam dobio zato što se uredniku Ljubiši Bogičeviću dopalo kako sam glumio u 'Užičkoj republici'. A što se droge tiče, ima bolji fazon od terapije. Neki tvoj duhoviti kolega je izmislio da je video grafit 'Branko Kocka u venu se bocka'. Rima je odlična, pa su mi mnogi novinari postavljali to pitanje, naravno, očekujući da ću se potresti, ali nisu uspevali. Ali ti si uspela. Evo, sav sam se naježio. To ti je isto kao da pitaš direktorku neke škole da li se drogira. Kakav bi odgovor očekivala od nje, čak i da je istina? Čudi me da me nisi pitala šta sam radio po ratištima, pošto je u Hrvatskoj kružila priča da sam nekoliko puta poginuo u paravojnim formacijama!“, Brankov je odgovor.

Viđali smo ga namrgođenog, ljutog, ali zar to nije odlika svakog od nas, pa i dece? Nije sve samo smeh i igra. (FOTO: lolamagazin.com)

A sad nešto što bi možda mogao biti odgovor na pitanje autorke onog teksta na koji su se svi tako brecnuli. U Novom magazinu na pitanje jesu li decu promenila agresivna televizija, kompjuteri, Internet, Branko kaže: „Nisu problem novi elektronski mediji nego ono što se putem njih deci nudi. Tu je demokratija pogrešno primenjena. U vojsci nema demokratije, a ne bi trebalo da je bude ni u vaspitanju dece. Ne odlučuju pešadinci kuda će da pešače, niti deci treba dozvoliti da u kući izglasaju šta će i kada gledati na televiziji. Kada sam bio mali baka bi gostima koji dođu uveče i počnu da zabavljaju male domaćine govorila: 'Nemojte da mi razdžilitate decu, onda ne mogu da zaspu, a kad zaspu sanjaju ružne snove'. Televizija zna da bude nezgodan gost. Ali ako su mediji pogrešni, roditelji treba da budu ispravni. Neka mi roditelji oproste, ali i oni snose odgovornost što su današnja deca malo više razularena i razdžilitana.“

I na kraju, u Blicu, 2010. godine u nečemu što je bila neka vrsta ispovesti Branka Kockice „naš junak“ se ispoveda: „Pošto se ovaj intervju zove ispovest, ispovediću se, iako ću sigurno uraditi još štošta pre nego što odem u debelu penziju. Uostalom, prosto naprosto, želim da kažem nešto mojoj 'te-ve deci' koja sada guraju sopstvenu decu u kolicima. Često me zaustave na ulici da pitaju kako sam. Ponekad mi se učini kao da se brinu za mene. Nema potrebe da brinu. Mnogo sam dobro. A ako sutra odem u debelu penziju neka znaju da ni za čim ne žalim. U ovom životu sam se proveo mnogo dobro. Čak uprkos Dučiću koji je rekao 'Čovek koji se nada da će provesti miran i prijatan život uz dobru ženu, ravan je onome koji se nada da će u svom vrtu pronaći izvor nafte'. Ja sam u mojoj bašti naftu pronašao. I što je možda najvažnije, neka mi Caca ne zameri, ostvario sam ono što je pesnik kroz pevača Sinatru poručio svima koji tu poruku mogu da nazru kao mnogo važnu - aj did it maj vej (bilo je po mome).“

Viđali smo ga namrgođenog, ljutog, ali zar to nije odlika svakog od nas, pa i dece? Nije sve samo smeh i igra.

„Smešna mi je izreka na mladima svet ostaje. Kao prvo, dok su ti mladi mali, moraju da rade kako im zapovedaju veliki, a kao drugo, kad porastu i najzad dobiju taj svet, više nisu mladi. Čini mi se da matorci prave svet za sebe, bez obzira što će ga ostaviti svojim potomcima. Mislim da je to u redu. U krajnjoj liniji, ti mladi će, kad porastu, da se brinu o matorcima, ali samo ako ih matorci na vreme nauče. Hoću da kažem da mladi mogu postati samo onakvi odrasli kakve ih odrasli naprave. Zato verujem da je detinjstvo najvažniji period čovekovog života“, izneo je svoje viđenje.

A tu smo mi koji smo odrastali uz „Kockicu“ ipak u prednosti za razliku od današnje dece. Zar ne? Možda ne bi bilo loše da probamo da primenimo ono šta smo naučili od Branka, ako nam te ružičaste naočare nisu zasmetale da vidimo dalje od nosa i dalje od onoga što samo želimo da vidimo i da ostavimo u našem sećanju. Probajte. Deca su zahvalna. Kod njih nema foliranja.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: screenshot/YouTube