Teško je oteti se utisku da Markus Schleinzer oseća dug prema liku i delu Michaela Hanekea, naročito njegovom filmu „Bela vrpca“ („Das weiße Band“, 2009). To u ovom slučaju nije slepo prepisan recept, već pozitivna okolnost koja obogaćuje svet filma, i daje dodatnu vrednost progresivnog kontinuiteta austrijskoj i čitavoj svetskoj kinematografiji. Slično Hanekeovom filmu, koji se bavi predstavljanjem zatečenih odnosa u zatvorenoj seoskoj zajednici pred Prvi svetski rat, Markus Shleinzer se odlučuje da predstavi konzervativne odnose i svetonazore u protestantskoj zajednici u 17. veku, nakon tek završenog tridesetogodišnjeg rata. Filmu ide u prilog i to što Markusa, baš kao i Hanekea, ne zanima puka istorijska rekonstrukcija, već određena „verovatna“, pretpostavljena situacija koja se mogla, a i nije morala, dogoditi, i koja, budući univerzalno aktuelna, još više rezonira sa savremenim dobom.

OČEVINA: Jedan od filmova godine savršenog ritma

ZONA INTERESA: Jedan od najstrašnijih horor filmova ikada, a bez ijedne eksplicitne scene nasilja

U prvim minutima filma svedočimo poslednjim trenucima rata, što režiser opisuje jednim dugim, ali vrlo efektnim kadrom zemlje sa koje se izvijaju dimovi usled tek ugašenog ratnog požara. Iz takvog jednog sprženog i jalovog krajolika pojavljuje se lik Rose, prerušene u muškarca, vojnika. Njen ožiljak koji je zaradila od metka što joj je prošao kroz obraz, trebalo bi da predstavlja dovoljno svedočanstvo njenog požrtvovanog pripadanja poretku koji su ekskluzivno ustrojili muškarci. Ona, tako, nijednog trenutka ne očajava zbog pretrpljenih nevolja, već se zdušno prihvata novih planova, iskrsavajući pred meštanima zabačene seoske komune kao „muški“ naslednik davno napuštenog imanja. Rose se pojavljuje sa dokumentima o nasledstvu, koje je, kako ćemo saznati pred kraj filma, preuzela od svoga stradalog odanog prijatelja, saborca u bitkama, kojeg je smrt sprečila da ostvari svoje namere. Time, priča o Rose počinje kao priča o nasleđivanju, prijateljstvu i nadovezivanju. Rose se zatim potpuno posvetila ostvarenju planova koje joj je njen prijatelj poverio pred smrt, pogotovu pošto su se ti planovi poklopili sa željama i maštanjima nje same. Njena potreba da se konačno skrasi u miru sa sobom i drugima, nailazi, međutim, na skepsu izmešanu sa predrasudama, kao i na tvrdokorni otpor samih meštana.

Naracija u ovom filmu je data u „trećem licu“, što dosta podseća na poglavlja kakvog „arhaičnog“, pikarskog romana, o lutanju i (s)nalaženju. Takođe, gledaocima je omogućena povlastica saznanja o spolu protagonistkinje, saznanja koje ne poseduju sami likovi u filmu, uprkos sopstvenim sumnjama. Pakt koji sudbina Rose kao žene u ulozi muškarca uspostavlja sa publikom, jeste pakt poverenja i empatije. Ona pokušava da ostvari odnose zasnovane na poverenju i sa samim meštanima. Sve veštine koje poseduje stekla je samostalno, u borbi sa životnim nedaćama, s time da ona nesebično deli to što joj niko nije omogućio niti dodelio. Ono što je morala sama da osvoji i zadobije, u uslovima koji su od početka bili neravnopravni. S te strane, režiser uspeva da predstavi Rose kao biće sopstvene kreacije, i stoga ispred mračnog, neprosvećenog doba koje još uvek slepo štuje kolektivizam pod feudalnim, patrijarhalnim jarmom, prezirući i odbacujući svaki ispoljeni individualizam.

Glavna inicijacija, ispit koji meštani postavljaju pred Rose, biće brak sa devojkom po imenu Susanna, koji po patrijarhalnom pravu prvenstva utemeljuje Susannin otac, „trampivši“ je poput sopstvene imovine, budući da nije želeo da joj proda svoje plodno zemljište. Od Rose se dalje očekuje da dokaže ostatku sela da je zreo muškarac tako što će konzumirati ponuđeni brak. Jednom rečju – čin prokreacije i obezbeđivanja poroda. 

Markus Schleinzer vrlo vešto hvata neuralgične tačke hrišćanskog i protestantskog morala, kao i rigidnog patrijarhata u kome se neke stvari podrazumevaju kao sasvim prirodne. U obraćanju Susanninog oca Rose, ogledaju se stavovi čitavog javnog mnjenja. Posebno je tako naglašeno verovanje u nepisane zakone kao u nešto sveto, od boga dato. Naglašava se da je brak bez poroda kao zemlja bez roda. Upotrebljavaju se naturalizovani opisi, poput onog da su pravila braka nepromenjiva kao tlo po kojem se hoda. Zapravo, da ta pravila omogućavaju ljudskoj zajednici tlo pod nogama. Svaki pokušaj ka odstupanju od zadatog, sugeriše nam se, mora biti sankcionisan kao prekršaj protiv „stvarnog“ i „mogućeg“. Utoliko više, kada Susanna ipak ostane iznenada u drugom stanju, meštani, baš kao i gledaoci, počinju da preispituju granice postojeće stvarnosti.

Narativni glas nam skreće pažnju da je slučajnost itekako bitna u poretku sudbine, ili onoga što se prihvata kao sudbinsko. Takva jedna slučajnost – ubodi pčela koje Rose zadobija u pokušaju da sakupi pčelinje saće – dovodi do trenutka razotkrivanja i demaskiranja one najdublje čuvane tajne. Susanne koja neguje Rose u nesvestici, uverivši se da je Rose žena, prvo pada u očajanje, a zatim se dešava obrat u odnosima između njih dve. Rose potanko poverava Suzanne ono što je čitavog života morala da krije pred svetom i ljudima, a Susanna zauzvrat prihvata novonastali saveznički pakt kao jedan vid otkupljivanja slobode življene u dvoje.

Jedan od posebnih kvaliteta ovog Markusovog ostvarenja jeste način na koji se, sa puno pijeteta i svesti, odnosi prema priči i pričanju, kao i prema jeziku u celini. Naime, film kao da nenametljivo i tiho, na način ingeniozne jednostavnosti, razvija jednu „pritajenu“ filozofsku polemiku sa istorijskim trenutkom koji prikazuje. Opipljivo je to kada Rose piše jednu vrstu iskupljujuće moralne pouke sebi i svetu, ostavljajući zapis o sopstvenoj sudbini, iako nije uverena da će iko pročitati te njene rukopise. Ona kao da, u odsudnom trenutku, čistom intuicijom dolazi do poimanja postulata da „granice mog jezika određuju ujedno granice mog sveta“ koji je postavio znameniti filozof, Austrijanac Ludwig Wittgenstein, svojim „Logičko-filozofskim traktatom“ iz 1921. godine. 

Ulažući svo preostalo ljudsko poverenje u iskrenost i ispovednu slobodu jezika koji joj je pomogao da sebe pojmi, Rose dolazi do zaključka da je stvorila nešto što prkosi zadatim granicama postojećeg sveta i celokupne prihvaćene stvarnosti. Ono nemoguće i nezamislivo je time postalo moguće i ostvarivo, baš zato što je Rose dozvolila sebi slobodu da samosvojno kreira sopstvenu sudbinu.

Za kraj istaknimo da je Schleinzer stvorio briljantan i dirljiv film, koji se jednako može gledati i sa feminističkog aspekta, kao oda ženskoj emancipaciji, kao što se može proučavati i sa opšteljudskog, humanističkog aspekta, kao priznanje ličnoj, individualnoj odluci da se misli ono „nezamislivo“. Oda slobodi koja se zadobija kroz ostavljanje pisanih tragova u borbi sa zaboravom. U tom smislu, svakako je jedna Rose morala postojati, tako misliti i tako se ponašati, živeti i krčiti slobodu i za nas, ljude novog milenijuma.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Rose

Sviđa vam se ono što radimo? Želite više ovakvih tekstova? Možete nas financijski poduprijeti uplatom preko ovog QR koda. Svaka pomoć onih koji nas čitaju, čitateljice i čitatelja poput tebe, uvijek je i više nego dobrodošao vjetar u leđa.