Eh, kako bi bilo dobro da je neko podmetnuo Memorandum o Kosovu i Metohiji studentima. Ili da se sad jave studenti ponaosob sa ponekih fakulteta i kažu da oni s tim memorandumom nemaju ništa, kao onomad kad su neki studenti čestitali nešto jednom od dva entiteta u Bosni i Hercegovini. Sva je prilika, neće se desiti.

U tih par desetina rečenica i nešto više redova stala je sva glupost, kolektivna, o Kosovu. I ne samo o Kosovu nego i o identitetu. Ne treba se ljutiti na studente, oni su išli u te škole u koje su išli. I bili okruženi medijima i kulturom čiji je jedan od glavnih ciljeva bio da u nedogled izgovaraju i ponavljaju slične besmislice. (Uključujući tu i retoriku krvi i tla.)

Hoću da kažem, u Srbiji se nacionalizam i budalaštine o Kosovu dišu kao vazduh. Ne vidiš ga, ne obraćaš pažnju, da dišeš moraš… i tako to ide. A kao i vazduh, ta domaća priča o Kosovu je zagađena preko svake mere. Pričati o Kosovu kao izvoru identiteta i njegovom značaju za svakog žitelja Srbije ponaosob, jer svaki taj žitelj živi i umire za srpsku kulturu i istoriju – čista je glupost.

Nažalost, rečita glupost. Znaju studenti, ne samo što u Srbiji nisu svi žitelji isključivo Srbi, nego ima u Srbiji i Albanaca i njima je Kosovo sve isto što i nama. Mi i Albanci, kada je o Kosovu reč, samo smo slika jednih drugih u ogledalu. Ili, da to uvijemo u studentima možda blisku retoriku: svaki Srbin što se osovio na srpskom stanovištu samo treba da zamisli/vidi istog takvog Albanca na albanskom stanovištu.

I sad, kad sklope Memorandum, kome se studenti u stvari obraćaju? Samo Srbima, Srbima i svima drugima u Srbiji, ali ne i Albancima? Srbima i svima drugima uključujući i Albance? Stvar je o tome da svaki Albanac s Kosova, a i iz Srbije, može o Kosovu da sklopi isti takav Memorandum, od reči do reči, i da iz nekih maglovitih, u suštini besmislenih razloga, polaže pravo na Kosovo.

Kažu studenti – a treba se nadati da „studenti“ nisu jedan homogeni, monolitni kolektiv, to bi bilo dobro za sve nas – nije Kosovo samo teritorija, to je i deo „srpskog“ identiteta. Dobro, šta to zaista znači? Kosovo jeste teritorija, i sticajem nesrećnih okolnosti dva tvrdoglava kolektiva polažu isključivo pravo na nju. Kakve to veze ima s identitetom?

Studenti su verovatno hteli da kažu – to je teritorija koja je ujedno i deo našeg identiteta (ideja krvi i tla, dakle). A odatle, misle oni, treba da sledi pošto je deo identiteta teritorija mora biti i deo Srbije. Samo što ne sledi. Može neka teritorija biti deo identiteta, pa i našeg, a da nije „naša“. Recimo, Sveta gora, je l da? Ali, nije stvar ni u tome – ne postoji jedan jedini „srpski“ identitet. A za neke „srpske“ identitete Kosovo ne znači mnogo, ako ne baš i ništa.

Ooo, svetogrđe. Ne, to je stvar elementarne pameti i osnovnog znanja o identitetima. Nacionalni identitet je krovni i više služi kao kišobran nego kao najmanji zajednički sadržalac. Ono što nas sve povezuje i što nam je svima zajedničko stvar je puke formalnosti – mi smo svi žitelji ove zemlje. To je naša prva i verovatno jedina zajednička osobina. Sve ostalo je podložno varijacijama.

Kada pričaju o izvorima identiteta, izgleda da studenti vide kolektivne identitete kao neko kamenje. Kako se to jednom sklopilo tako mora da ostane zauvek: kruto, nepromenljivo, neprilagodljivo. Identiteti nikada nisu takvi, pa tako nije ni ovaj naš nesrećni „srpski“ kosovski identitet. On se menjao, a koreni mu ne sežu nimalo daleko. Niti su mu ti koreni srpski nego su baš – jugoslovenski.

Neka mi ne zamere ni čitalac ni studenti, nije mi namera da ih – kao okoreli Jugosloven – ovde provociram. Uostalom, neka mi ništa ne veruju. Neka uzmu divnu knjigu Ivana Čolovića o Kosovu. Knjigu je Čolović objavio još 2016. Ta njegova „Smrt na Kosovu polju“ priča priču o priči o Kosovu: kako je nastala, kako se menjala, i kada je otprilike dobila oblik koji danas poznajemo.

Ako dobro pamtim, to se dogodilo početkom 20. veka, i to za potrebe jugoslovenskog kolektivnog identiteta. A oblikovao ju je Hrvat Ivan Meštrović. E, posle su se svi nešto predomislili, a tu jugoslovensku priču jednog Hrvata preuzeli su Srbi i učinili je samo svojom. Pa su taj kosovski ugaoni kamen nove države Jugoslavije uzeli da njome tu istu Jugoslaviju polome.

Pisao je Čolović i druge knjige o ovdašnjem našem kolektivnom identitetu. Iz tih se knjiga može mnogo naučiti. Al ispada da su memorandumski studenti išli u školu umesto da čitaju knjige. I tako sad dobismo Memorandum 2. Da, da, morali bi to znati studenti, bio je i Memorandum 1. I taj je memorandum poslužio Srbima da unište Jugoslaviju.

Dobro, pustimo sad Jugoslaviju, koga briga za tu divnu zemlju iz sada već davne prošlosti. Nije stvar u rušenju Jugoslavije, stvar je u ratovima i zločinima posle toga. E, taj Memorandum 1 nije samo bio osnova da Srbi izađu iz Jugoslavije, nego je poslužio i kao opravdanje za gnusne masovne zločine, i na samom Kosovu. Ceo stari režim u Srbiji, taj iz devedesetih, izašao je iz memorandumskog šinjela.

I ceo taj stari režim isti je ovaj režim što ga gledamo od 2012. naovamo. I sad studenti u ime svega što vredi hoće, s pravom, da ruše taj režim. I dosete se da ga ruše Memorandumom. Kažu oni – mi smo sve drugačije od ovog režima. I mi bismo da radimo sve drugačije od ovog režima. A kad tamo – Memorandum 1 i Memorandum 2: isti.

Mladi su, naučiće, čujem kako dobacuju zborovi. Sve je to u redu. Al ima jedna stvar koju ne razumem. Kažu studenti – dok se ne ograde, ako se ograde, drugi studenti, mora tako da stoji: studenti – mi shvatamo situaciju i da do rešenja mora da se dođe pregovorima s „relevantnim međunarodnim organizacijama“ (šta god to da znači, a ne znači ništa).

Pobogu, pa valjda o Kosovu moramo da razgovaramo sa – Albancima.

Lupiga.Com via Peščanik

Naslovna ilustracija: Andrej Isaković/AFP