S druge strane, čovek po imenu Holappa, građevinski je radnik koji će takođe biti otpušten, zbog ozbiljnog problema sa alkoholom. Naime, on uvek sa sobom ima flašu votke – bilo u radničkoj spavaonici ili na poslu, i pije je stalno i svuda. Oboje su, reklo bi se, ne baš preterano srećni ljudi, mete bednih šefova. Imaju prazne, usamljene domove u koje se vraćaju uveče, a Ansa kasnije ipak pronalazi društvo tako što na ulici naiđe na psa kojeg usvaja.

Ova dva lika, Ansa i Holappa, slučajno će se sresti u karaoke baru. Nakon što su te prve noći na karaokama jedva razgovarali, razmenivši samo nekoliko pogleda, Ansa će zateći Holappu kako leži pijan na klupi. Nekoliko dana kasnije, putevi će im se ponovo ukrstiti i oni će otići na piće, pa u bioskop, ali problem će nastati kada on izgubi parče papira na kojem je Ansa zapisala svoj broj telefona. Dok će on pokušavati da je pronađe u gradu, Ansa će misliti da je zaboravio na nju, iako joj se u prvi mah činilo da su kliknuli, a do kraja filma režiser je pripremio niz iznenađenja.

Okruženje je, dakle, radničko, problemi tipični za ljude koji rade na slabo plaćenim poslovima. U filmu je gotovo nemoguće sresti se sa tehnologijom koja nam je inače svakodnevno dostupna. Tu i tamo možemo naići na neki mobilni telefon, jedan laptop i jednu mikrotalasnu pećnicu. Kaurismäki će nas podsetiti da smo ipak u sadašnjosti, a ne u prošlosti. Da likovi ne slušaju stalno vesti o ratu u Ukrajini na radiju, pomislilo bi čovek da se radnja dešava negde osamdesetih ili devedesetih godina prošlog veka.

Holappa ne krije da je alkoholičar, i ne samo da je depresivan pijanac, već deluje kao potpuno nezanimljiv čovek. Kada je sa Ansom, njihovi sastanci su puni onih pomalo neprijatnih tišina i trenutaka u kojima kao da ne znaju o čemu da razgovaraju. Kao da im ponestaje tema jer je Holappa neotesani pijanac, ali očigledno čovek dobrog srca, samo ne zna kako da to pokaže. U jednoj genijalnoj sceni, kolega ga pita zašto pije: on odgovara jer je depresivan, a kada mu kolega postavi potpitanje zašto je depresivan, on odgovara zato što pije. S druge strane, Ansa ne voli alkose – njen otac i brat su bili alkoholičari – dok Holappa nikada nije sreo čašu koju nije popio. Ipak, njih dvoje vide nešto jedno u drugom.

Sa trajanjem od samo 80 minuta, jednostavnom pričom, dekorom i kostimima koji su podjednako nostalgični, u sivom i hladnom okruženju, „Palo lišće“ je romantična komedija-drama koju je najpoznatiji finski režiser svih vremena napravio više nego dobro, film apsolutno iskren i vredan gledanja. Pored pomenute nagrade žirija u Cannesu, osvojio je i još nekoliko nagrada, na festivalima u San Sebastiánu, Münchenu, Chicagu ... 

Aki Kaurismäki se vratio temama sa kojima je bio najzanimljiviji i najbolji - prikazu života običnih, prosečnih Finaca. Takođe, ponovo za sve glavne uloge bira finske glumce, ovoga puta to su Alma Poysti i Jussi Vatanen, koji imaju dosta glumačkog iskustva i ovde su vrlo dobri. Ovo je pravi film za nekoga ko nije upoznat sa njegovim ranijim radom ili želi da vidi romansu na finski način, ali i za sve one koji poptuju finskog majstora. Zaboravite Pariz, Helsinki je novi grad ljubavi.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Fallen Leaves

Sviđa vam se ono što radimo? Želite više ovakvih tekstova? Možete nas financijski poduprijeti uplatom preko ovog QR koda. Svaka pomoć naših čitatelja uvijek je i više nego dobrodošao vjetar u leđa.