Režija: Ildiko Enyedi

ON BODY AND SOUL – LJUBAVNA PRIČA U KLAONICI: Film koji zaista doseže do dubine duše

ON BODY AND SOUL – LJUBAVNA PRIČA U KLAONICI: Film koji zaista doseže do dubine duše

Marko Stojiljković

04. 05. 2017.

ocjena:
godina: 2017.
trajanje: 116 minuta
uloge: Geza Morcsanyi, Alexandra Borbely, Zoltan Schneider, Ervin Nagy, Reka Tenki, Itala Bekes
žanr: komedija/drama
scenario:  Ildiko Enyedi
režija: Ildiko Enyedi
Ako zanemarimo potrošeni kliše o mladoj devojci i starijem muškarcu, „On Body and Soul“ („O telu i duši“), ovogodišnji berlinski pobednik (osim Zlatnog Medveda, tu su još nagrada FIPRESCI žirija, ekumenskog žirija i čitalaca Berliner Morgenposta), izuzetan je film koji manje-više standardnu šprancu romantične komedije/drame obogaćuje ne samo začudnošću, nego i vrlo metodičnom obradom. Na prvi pogled se pristup autorice Ildiko Enyedi može učiniti samo hladnim i kliničkim, ali to nije slučaj. Na taj način ona podvlači dualnosti prirode i društva, instinktivnog i naučenog, racionalnog i emotivnog, svežeg i potrošenog, sna i jave i zapravo nas tera da o tome razmišljamo. To zapravo i ne treba da čudi kada je reč o Enyedi kojoj je, čini se, osamnaestogodišnja pauza od prethodnog dugometražnog filma godila.
ON BODY AND SOUL – LJUBAVNA PRIČA U KLAONICI: Film koji zaista doseže do dubine duše

Idiličan zimski pejzaž, šuma pod snegom i smrznuto jezerce, jelen i košuta u ljubavnim igrama. Vruće leto u gradu, klaonica i industrijski ne-emotivno ubijanje životinja. Ovogodišnji berlinski pobednik (osim Zlatnog Medveda, tu su još nagrada FIPRESCI žirija, ekumenskog žirija i čitalaca Berliner Morgenposta) svoju snagu i inspiraciju crpi upravno iz tih dualnosti i na njima poentira, kroz apsurd, humor, emocije... Uostalom, opis “ljubavna priča u klaonici” je sasvim dostatan. 

Jelen i košuta su, naravno, samo san koji skupa sanjaju dvoje usamljenika. Finansijski direktor Endre, muškarac u kasnim pedesetim godinama života, umoran je od kontakta sa kolegama i “tehnikalijama” posla, verovatno mu više nije ni do brutalne ravnodušnosti ili crnog humora kojim se “obični” zaposlenici brane i njegov jedini kontakt ide kroz debelog, nesigurnog i stoga lascivnog kolegu (Schneider) koji ga obaveštava o tekućim poslovima i tračevima. Upravo će ga on obavestiti i o dolasku Marije (Borbely), nove i ultra-stroge i temeljne inspektorke za kontrolu kvaliteta

On body and soul - O tijelu i duši
Samo san koji skupa sanjaju dvoje usamljenika (SCREENSHOT: YouTube)

Endreova usamljenost je prerasla u mizantropsku nezainteresiranost, ali Marija kao drugi, možda još oštriji ekstrem mu pobuđuje pažnju. Ova izrazito lepa i hladna mlada žena “prokleta” je fotografskim pamćenjem i neshvatanjem finese između pravila i prakse, istovremeno nedostupna, radoznala i dečije naivna. U suštini, ne bi bilo neočekivano da se starom ciniku srce zagreje za ovakvo biće, ali njeno zaljubljivanje u njega je čudno za sve, a naročito za nju koja u principu nema odnos prema normalnim stvarima poput humora, muzike, hrane, komunikacije i bilo kakvog sadržaja uopšte. 

Ako zanemarimo potrošeni kliše o mladoj devojci i starijem muškarcu, „On Body and Soul“ („O telu i duši“) je izuzetan film koji manje-više standardnu šprancu romantične komedije/drame obogaćuje ne samo začudnošću, nego i vrlo metodičnom obradom. Na prvi pogled se pristup autorice Ildiko Enyedi može učiniti samo hladnim i kliničkim, ali to nije slučaj. Na taj način ona podvlači dualnosti prirode i društva, instinktivnog i naučenog, racionalnog i emotivnog, svežeg i potrošenog, sna i jave i zapravo nas tera da o tome razmišljamo. To zapravo i ne treba da čudi kada je reč o Enyedi kojoj je, čini se, osamnaestogodišnja pauza od prethodnog dugometražnog filma godila. 

Autorica koja balansira magijsko i racionalno u uvek zanimljive okvire (kada smo već kod toga, obratite pažnju na “uramljivanje” likova u prozorske okvire i štokove od vrata) i koja je zbog toga već za svoj prvenac „My Twentieth Century“ (1989.) pokupila Zlatnu Kameru u Cannesu, ovde je raspoloženija nego ikada. Istini za volju, filmu treba nekih pola sata da uhvati ritam, ali jednom kada ga uhvati, ne ispušta ga, vodeći nas od komičnog do tragičnog i nazad do farsičnog sa jedinstvenim osećajem za meru, stil i finu ironiju

Neka kao ilustracija posluži scena emotivnog vrhunca i najoštrijeg obrata koja može samostalno stajati kao kratki film. Do tada inače nema muzike, a u toj sceni možemo čuti pesmu Laure Marling, dok kapljice krvi padaju na bele pločice i u kadu gotovo poetski. A kada zazvoni telefon, tačno znamo ko zove i zašto. I nekako nam je drago. „On Body and Soul“ je film koji zaista doseže do dubine duše.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: screenshot/YouTube