Duin (auto)portret je izdvojen pažljivim i minucioznim radom kamere, postupkom kadriranja iz ruke, kao i zumovima na njeno lice, koji često naizmenično mute i izoštravaju drugi plan, druga lica i protagoniste. Time nam se stavlja do znanja da je ono što se dešava „odsečeno“, u off-u, ostajući izvan domašaja junakinje, takođe nešto što je urgentno i važno za ishod njene sudbine i sudbine drugih ljudi.

Uvodna scena se odvija u ženskom WC-u, gde se Dua i njene vršnjakinje, šminkaju i pripremaju za žurku, razmenjujući informacije o momčićima kojima se nameravaju udvarati. Nakon što se jednom izađe na podijum za ples, gde svira sentimentalna Sealova pesma, „Kiss from the Rose“, gledalac je sklon da te rane ljubavne jade pripiše bezbrižnoj i dokonoj tinejdžerskoj uobrazilji. Sve do trenutka kada neko ne poviče da dolazi policija, a scena udvaranja biva preobražena u prizor masovne panike i bežanja pred navalom muškaraca naoružanih pendrecima za razbijanje „okupljanja.“ 

Ova disrupcija je samo jedna u nizu onih koje slede. Segregacija albanskog stanovništva je u trenutku u kom se odvija radnja filma, krajem devedesetih godina prošlog veka, poprimila dimenzije permanentnog terora. Opšta nesigurnost, strah i neizvesnost pred tim šta nosi sledeći dan očevidna je u pokušajima Duinog oca – koji je, baš kao i Duina majka, zbog „pogrešne“ etničke pripadnosti ostao bez posla – da zaštiti porodicu podupiranjem vrata metalnim okvirima koje sam pravi, za sebe, ali i za druge. Ironično, taj priručni sistem zaštite nastao u iznudici, u kojoj nestaje društvena podrška i saradnja, predstavlja, zajedno sa švercom benzina, jedini način da se dođe do nešto novca i nekako preživi. Ubrzo saznajemo i da se prekinuto školovanje, za albansku decu, nastavlja u privatnim domovima, zahvaljujući pre svega posvećenoj upornosti nastavnika, njihovoj gerilskoj istrajnosti. 

Originalnost režiserskog pristupa Blerte Basholli ogleda se upravo u načinu na koji predstavlja tinjajuću kulturu otpora: demonstracije albanskog stanovništva na kojima se zahteva prestanak ugnjetavanja, mladići-reperi koji smišljaju stihove želje za pravdom i demokratijom, Duina zaljubljenost u bendove poput Nirvane i Skunk Anansie, koji kanališu njen osećaj besa i opšte nepravde ... Dua će postepeno razbuditi i osvestiti u sebi tu stranu otvorenog bunta kojim će početi da reaguje na zatečeno stanje. Podstaknuta i inspirisana svojom prijateljicom džudistkinjom koja ne želi da se sklanja pred srpskim mladićima koji vrebaju mlade Albanke na ulici, i sama Dua počinje da trenira džudo. Time njen gnev dobija svoju artikulaciju i uobličenje, naročito od trenutka kada joj prijateljica otkrije da sav svoj bes koncentracijom ulaže u snagu kojom dobija borbe. 

Ipak, ono na šta Dua ne može da utiče, niti da promeni, jeste prezriv i ciničan način na koji srpske komšije tretiraju svoje albanske sunarodnike. Segregacija i agresija se nalaze svuda, zajedno sa vazduhom koji se udiše: u prodavnici gde se prodavačica iživljava nad Duom, istresajući se na nju zato što „ne zna srpski“, na ulici gde na nju nasrću srpski mladići nazivajući je „omiljenom šiptarskom kurvom“, u pothodniku gde je stariji komšija hvata između nogu, stavljajući joj prezrivo do znanja da više nije slobodna da se šeta kuda ona želi. I, konačno, Dua ne može da stane u očevu odbranu kada on biva zaustavljen od srpske policije i brutalno pretučen.

Veština sinematografskog rešenja ogleda se u načinu u kom se scena nasilja nad ocem odvija izvan dosega, iza Duinih leđa, dok ona nastavlja da sedi u kolima, spuštenog pogleda, kao da se stidi nad sopstvenom nemoći. Kamera se zadržava na njenom licu sve vreme dok policajci tuku oca. Tim postupkom gledalac još prisnije doživljava prisutno nasilje kao nešto sramotno i nepodnošljivo, nešto što ne bi smelo da se događa. 

Tamo gde džudo, niti bilo koja tehnika samoodbrane više ne pomaže, začinje se Duina ogoljena potreba za osvetom. To je slučaj sa muškarcem koji ju je dodirnuo, kome se sveti tako što mu buši gume na autu i razbija prozore kamenom, a na kraju pretuče i njegovog sina koji je svedok njenog nekontrolisanog besa. 

Blerta Basholli nam ovde zapravo predstavlja lice i naličje mladalačkog angsta. Dok u određenim trenucima bes dovodi Duu u situaciju kojom osvaja hrabrost da se pobuni, u drugim trenucima on je nedovoljan kao sredstvo pobune, postajući oružje odmazde, odgovora na mržnju mržnjom. Duin brat je obuzet drugačijom vrstom besa, onom koji ga čitavog obuzima i rezultuje željom da se priključi Oslobodilačkoj vojsci Kosova. Basholli nas tako upućuje u rodnu razliku u poimanju rata. Muškarci su skloniji posezanju za oružjem, iako je Duin otac izuzetak od tog pravila, pokušavajući zabranama da odgovori sina od njegove samoubistvene želje. Kada mu to ne polazi za rukom, jedino što preostaje je da ga pošalje u inostranstvo, zajedno sa Duom, koja će pokušati da ublaži njegovu tvrdoglavost, izvan dodira sveprisutnog nasilja koji svaki osećaj nepravde pretvara u resantimansku ogorčenost. Reklo bi se da je Duin život svojevrsna posveta Kosovu, iskrenoj ljubavi prema zemlji koju ona ne želi da ostavi, mada na kraju biva primorana da to učini.

Basholli je vešto izbegla da pristupi temi rata mitološki i epski, pogledom koji bi bio „objektivan“ i samim tim previše distanciran. Takođe, njena junakinja, oblikovana iskustvom autorkinog odrastanja, vrlo rano za svoju dob shvata odnose moći i nepravde, na koje počinje da reaguje „pristrasno“, sa pravedničkim gnevom. Bez tih njenih samosvojnih reakcija, kao i otpora sveprisutnom zlu, ne bi se mogla ispričati priča koja bi bila dovoljno proživljena, a ipak i dovoljno transgeneracijska. Ovako, priča živopisno evocira i time čini lakšim naše uvek selektivno, kolektivno i individualno sećanje. 

Vredi primetiti da se, zajedno sa nekim drugim filmovima, poput onih Jasmile Žbanić, iscrtava nova sinematična mapa sećanja na godine oko kojih se još uvek vodi ideološki rat interpretacija. S time da ovaj film Blerte Basholli može doprineti da naše traumatizirano sećanje postane manje isključivo i ogorčeno, sa više uvažavanja i pijeteta prema iskustvu Drugog.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Dua

Sviđa vam se ono što radimo? Želite više ovakvih tekstova? Možete nas financijski poduprijeti uplatom preko ovog QR koda. Svaka pomoć onih koji nas čitaju, čitateljice i čitatelja poput tebe, uvijek je i više nego dobrodošao vjetar u leđa.