RAZGOVOR - OGNJEN GLAVONIĆ I JELENA MAKSIMOVIĆ: Film mora razbijati nacionalističku mitomaniju

Dean Kožul

17. listopada 2016.

RAZGOVOR - OGNJEN GLAVONIĆ I JELENA MAKSIMOVIĆ: Film mora razbijati nacionalističku mitomaniju

Ovih dana vratio se sa međunarodnog filmskog festivala „Poruka čoveku“ u Sankt Petersburgu gde je nagrađen gran-prijem, pola meseca ranije osvojio je nagradu za najbolji dokumentarni film u kategoriji Balkan Dox na 15. Festivalu DokuFest u Prizrenu, a par meseci ranije na 9. Međunarodnom festivalu dokumentarnog filma Beldocs Jelena Maksimović dobila je nagradu za najbolju montažu u filmu “Dubina dva”, zbog “pronalaženja značenjske veze između svedočanstava o zločinu i nemog sveta pejsaža i objekata koji kao da je sve upamtio”. Sigurni smo da tačka ovde nije stavljena. I ne treba i ne sme biti.

„Dubina dva“ je dokumentarac, sažeto rečeno, o zločinima počinjenim nad kosovskim Albancima 1999. godine, o zločinima nad, tada zvanično, građanima Jugoslavije i Srbije. Ispričan je na, nama, neobičan način kroz svedočanstva žrtava, pa čak i onih koji su bili umešani u zločine. Ta svedočanstva se lako nalaze na netu ili u arhivama Haškog tribunala i tu nema sporenja. Sad, zamislite vi sebe sa tom audio arhivom a treba da pravite dokumentarni film. E, ako vam to ne ide onda pratite u nastavku razgovor sa Ognjenom Glavonićem, režiserom filma, ali i sa Jelenom Maksimović, montažerkom. Film počinje prelepim, ali i jezivim kadrom Dunava i planine u pozadini. U mestu Tekija izronio je kamion prepun leševa koji su predstavljeni kao izbegli Kurdi. Leševi, njih preko 700, završavaju u Batajnici, beogradskom naselju. O tome se i dalje ćuti. Film je prvo prikazan na Berlinaleu što mu je otvorilo vrata i za dalje projekcije.

Pre ovoga dokumentarca imao si ideju da na sličnu temu praviš dugometražni film. Nije ti pošlo za rukom.

Ognjen: Ja se već dugi niz godina bavim tom temom. Pokušavam da istražim, da čujem, da vidim što više dokumenata, svedočenja, priča, informacija. Tek 2009. godine sam prvi put čuo za taj slučaj. Pročitao sam neka dva teksta slučajno i tu je bio jedan tekst o predmetima koji su nađeni u Batajnici, a drugi o vozaču koji je vozio hladnjaču. Tad još nisam ni znao za hladnjaču u Dunavu. Tako da je taj moj film i zamišljen kao priča o jednom vozaču koji vozi kamion sa Kosova do Batajnice ne znajući šta prevozi. U toku puta saznaje i sa tim saznanjem dolazi svojoj kući i porodici. Taj igrani film je već šest godina u preprodukciji. Pokušavam da skupim sredstva da bi se to izvelo. Igrani film podrazumeva, na žalost, mnogo više para nego dokumentarni. Imam scenario koji ne želim da menjam, iako sam dolazio do mnogo novih saznanja i priča. To se množilo. Nisam hteo da unosim svaku novu priču i ideju u igrani film, nego sam zapisivao na nekim drugim mestima i vremenom sam, čitajući sva ta svedočenja, shvatio koliko su te priče jake. Čitajući ih počeo sam da zamišljam slike. Shvatio sam da su mi sve te lokacije bitne za film. Voleo bih da ih vidim, snimim i možda iskoristim kao izviđanje lokacije za igrani film. Prvo sam imao ideju da film bude samo o toj hladnjači. Shvatio sam da dok čekam pare i dok se bavim birokratskim i producentskim stvarima, koje te u stvari udaljavaju od tog filma, moram da posvetim vreme nečemu što je pravljenje filma, pričanje priče, a ne prodavanje priče finansijerima. Tako sam došao na ideju da dokumentarac bude o tome, o nečemu što je kontekst, o Batajnici o masovnoj grobnici i svim pričama koje su vodile do grobnice i nakon saznanja o postojanju grobnice. Shvatio sam da se to može uraditi brzo, sa malo para, bez neke komplikovane organizacije snimanja... Znao sam da ćemo montažu raditi dugo, ali tome sam se radovao jer je to stvaranje i pričanje priče koje mi je bilo neophodno. 

Do svedočanstava si dolazio uglavnom čitajući. Zanimljiva je produkcija, pošto je Fond za humanitarno pravo pomogao u pravljenju filma. Kako je tekao taj proces u tvojoj glavi, nakon čitanja do snimanja lokacija na koje si odlazio, a koje su stvarne? 

Ognjen: Sve je krenulo zato jer je toliko dugo trajala produkcija tog igranog filma. Godinama nisam dobijao pare. Od 2011. godine na konkursima Filmskog centra Srbije ne dobijam pare. Onda sam shvatio da moram da potražim pare na drugim mestima i tako sam došao do raznih drugih organizacija za koje sam mislio da mi mogu pomoći. Nijedna se ne bavi produkcijom, a sreća je bila da sam se upoznao sa Sandrom Orlović iz Fonda za humanitarno pravo koja se Batajnicom bavila u svom doktorskom ili master radu. Kroz taj njen rad je imala ideju da se napravi dokumentarni film o toj temi, koji je prvo trebao da bude kratki i dosta brže napravljen nego što smo mi uradili. Tad sam saznao da imaju celu arhivu sa suđenja iz Haškog tribunala i da to može i sme da se koristi. Ideja je bila na početku da dođemo do ljudi koji su svedočili, da snimimo njih i neke nove ljude, ali niko nije hteo da priča, a ako i jeste tražio je pare što mi nismo ni mogli ni hteli. Znao sam da će snimanje krenuti kad smo dobili dozvolu da snimamo na samoj lokaciji u Batajnici, kampu SAJ-a (Specijalne antiterorističke jedinice). To je prvo snimljeno bez ikakve ideje šta će ići preko toga, ili strukture filma ili gde će se ta scena naći. Ušao sam u snimanje bez toga da znam kakav će film biti, kakva će biti montaža, kakva će biti struktura... Nisam imao čak ni te audio priče, ni svedočanstva. U januaru prošle godine smo snimili lokalitet Batajnice, zatim smo snimali ostale lokalitete u Srbiji i na Kosovu, a krajem aprila smo snimali neke stvari i vožnje koje se vide u filmu. Snimanje je trajalo 12 dana, ali tih 11 dana je bilo u četiri meseca. Imali smo mnogo materijala, naročito kad smo krenuli da slušamo i kad smo shvatili da nemamo svedoke već da ćemo morati da koristimo nešto što je već snimljeno. 

Fotografija iz filma Dubina 2 (FOTO: heretic.gr)

Kako se u sve to uklopila Jelena?

Ognjen: Mi smo generacija sa faksa i nikad nismo radili zajedno na filmu. Pričali smo dosta ranije o tome jer je i ovo trebalo da bude snimljeno 2014. godine. Njoj je to bilo zanimljivo. Imao sam i rok da završimo film do kraja aprila jer je trebao da bude kratki film. Ispao sam malo pokvaren. Shvatio sam da je najvažnije da film bude dobar, a ne brzo završen. Montirali smo ga 11 meseci. Na kraju sam srećan što je i ona sve doživela kao svoj film.

Jelena, koliko si ti bila uključena u sam proces nastanka materijala? Da li si se ikad pitala šta raditi sa materijalom?

Jelena: U početku sam jako malo znala o toj temi i pristala sam da radim jer mi je bilo uzbudljivo i osetila sam veliku nužnost da taj film bude napravljen pa sam i ja počela sama da istražujem čitajući tekstove. Ognjen je znao da bi slike u filmu trebalo da budu ili autentični prazni prostori ili neke slike vezane za njegovo detinjstvo, njegov osećaj odrastanja u ovoj sredini. Trebalo je da bude nekih arhivskih materijala vezanih za samu temu ali na kraju smo odlučili da film pročistimo i da bude egzaktan pristup koji podrazumeva svedočenja plus intervju sa forenzičarom koji je radio iskopavanja, a sve praćemo praznim prostorima.

Koliko ti je ovo izazov pre svega zbog činjenice da imaš samo slike i ton od svedočenja? Postoje ti dugi kadrovi koji te teraju da slušaš.

Jelena: Shvatili smo da je to najadekvatniji način pričanja te priče. Ostali smo dosledni stvaranju osećanja koji smo imali dok smo slušali materijal. Pričamo o audio materijalu iz Haga. Želeli smo da ostane osećaj trilera, da otkrivamo temu postepeno i da to stvorimo na nivou zvuka. Meni su bliski ti eksperimentalniji procesi u montaži koja podrazumeva simboličko spajanje slike i zvuka. Ovo je bilo jako zanimljivo tim pre što je kao tema užasno bitna, a bilo mi je i politički izazovno da sve to upakujem u jednu stvar.

S obzirom na neprijatnost teme za javnost, misliš li da su ti ovim filmom dodatno zatvorena vrata finansijama? Veruješ li da je moguće nešto promeniti u društvu po pitanju svesti i odgovornosti države za zločine?

Ognjen: Ne mislim da mi je film otvorio vrata ili da je otvorio neku svest na nivou društva ali mislim da je pomogao nekim ljudima, da su saznali nešto o gradu i državi u kojoj žive i istoriji istog tog sistema u kom žive. To što je film imao premijeru na Berlinaleu je doprinelo nekom interesovanju. Mislim da bi bez toga možda prošao još slabije, ne bi bio možda toliko posećen ni na jednoj od projekcija koje smo imali. Svakako mislim da mi je ovaj film još zatvorio vrata. Kad sam krenuo da se bavim tom temom i kad sam rekao kolegama, većina nije ni znala za to. Tad sam još više želeo da uradim film. Neki su rekli da je to laž, da se to nije desilo pa sam već u startu obeležen. To ne govori ništa o meni već o nekim drugim ljudima. Ne znam kako drugačije da se s time nosim.

Film je prvo prikazan na Berlinaleu što mu je otvorilo vrata i za dalje projekcije (FOTO: heretic.gr)

Sa druge strane prikazivanje na festivalu u Berlinu ti je otvorilo vrata i drugih festivala?

Ognjen: Mislim da je Berlinale doprineo nekoj većoj vidljivosti filma i te teme, a u nekom normalnom sistemu finansiranja to bi svakako moralo omogućiti lakši put do sledećeg filma. Kod nas je sistem takav da je konkurs Filmskog centra Srbije u kojem postoji komisija jedino gde možete da dobijete normalnu sumu za snimanje filma. Ta komisija odlučuje o projektima. Problem nije ni ta komisija koliko što ne postoje neka pravila. Sve se svodi na lični utisak o scenariju onoga koji čita i koji nema nikakvu dužnost da to, po nekim pravilima, boduje. Dovoljno da kaže da mu se ne sviđa i tako film ne bude finansiran. To je ono sa čime ne mogu i ne želim da se bavim. Nemam nikakvu moć da utičem na to niti postoji sistem koji bi omogućio da neke priče koje nisu po svačijoj volji, ili volji većine, budu na normalan način finansirane. Još uvek su neke stvari koje nemaju veze sa filmom dublje i prisutnije. Nije to cenzura. Dovoljno da od pet ljudi u komisiji jedan ima problem sa tim. Nije to čak ni izbor teme koliko možda i rukopis. Oni ne mogu da pročitaju. Problem je što nisam ja jedini koji nije dobio pare. Mnogi mladi a uspešni reditelji nisu dobili pare iz sličnih razloga. Ne zato jer imaju nešto politički protiv nego što ne mogu da razumeju. Pa to onda odbace.

U Berlinu je dosta potencirano pitanje genocida. Taj razgovor nakon projekcije se može naći i na YouTube kanalu. Kakve su reakcije ovde bile?

Ognjen: Iznenađujuće odlične. Čak i u Beogradu nismo imali nikakvih incidenata, problema, nesporazuma. Mislim da ljudi nakon gledanja tog filma shvataju da laž više ne može da bude argument. Većina ljudi deluje ljudski, kroz emocije, tu priču primaju kao ljudi, a ne kao Srbi ili kao Nemci. A to u Nemačkoj govori o tim ljudima koji su tu učitali neku svoju agendu. Nije problem samo da će ti neko u Srbiji reći da si izdajica nego da će neko nakon odgledanog filma reći da su stereotipi o Srbima ispravni. Ovaj film komunicira na drugačiji način od tih predrasuda i tih olakih raspoređivanja. Svako ko pogleda film to vidi, ali veći problem su oni koji ne gledaju i koji već sve znaju.

Ognjen Glavonić i Jelena Maksimović (FOTO: klfm.org)

Jelena: Meni je najbitnija stvar bila kad me mama pozvala sledećeg dana i rekla da smo napravili jako bitan film. Rekla je: „Nisam videla ni jedno telo, ni jednu konkretnu stvar. Uspeli ste da mi dočarate jednu jako bitnu temu, ljudsku temu kroz pejzaže i na taj nežniji način na koji je meni bilo lakše da to sve prihvatim“.

Ko je pogledao film jasno mu je zašto se film zove „Dubina dva“. Ko nije sigurno se pita šta je sa prvim delom u smislu nastavka, ali i u smislu zločina gde ovo opet može biti samo nastavak.

Ognjen: Nije baš isplativ naziv. Nije mnogo dokumenata sačuvano o tom događaju, ali jedan od dokumenata koji jeste sačuvan je uplatnica, pare koje su plaćene ljudima iz gradske higijene, a koji su učestvovali u premeštanju leševa iz kamiona koji su isplivali u Dunavu u drugi kamion koji ih je dovezao do Batajnice. Na tom papiru je stajao pečat ministarstva i stajalo je „Dubina 2“. A onda se sa pravom pitamo šta je sa jedinicom, ili postoji li tri i četiri? Mada, mislim da je to ipak bio izolovan slučaj.

Sam si rekao da si dosta materijala o ovom slučaju našao na netu, dakle da je dostupan. Nije ni tajna da se Beogradu nalazila grobnica sa preko 700 leševa kosovskih Albanaca . Ipak, o tome se ne priča.

Ognjen: O tome se pričalo samo kad je otkriveno, u maju 2001. godine i to samo da bi se uklonio jedan čovek, a to je Milošević i da bi se isporučio Hagu. Nakon toga, samo iskopavanje, ta analiza ostataka je trajala još godinu i po dana. Nađeno je sedam jama. U pet su bili leševi, a u dve jame odeća. Na osnovu te odeće i dokumenata se videlo da su sve civili. Mi svi govorimo da su to kosovski Albanci. Ne, to su bili građani Jugoslavije, Srbije albanske nacionalnosti. To je zločin u kom je država kroz svoje službe, paravojsku ubijala sopstvene građane. Tu je nađen srpski novac, srpske lične karte. To je najstrašnije. Od 705 leševa u Batajnici nađeno je 75 dece.

Plakat za film Dubina dva

Kako je na vas uticao rad na ovoj priči?

Ognjen: Ja sam u ovome toliko dugo da sam postao možda otporan na tako neke šokove. Gledam na ovo kao na nešto što je prosvetiteljski. Ako se ne poistovećuješ sa tim režimom i zlom ne vidim što bi bio problem da se o tome priča. Bilo mi je interesantno da se suočim sa tim zlom, da saznam što više mogu o tome. Iz te želje sam poželeo i da pričam o tome. Bitno je da se to ne prećuti. To je priča o jednoj generaciji koja je odgovorna za, ne samo raspad zemlje u kojoj smo rođeni, već urušavanje svih veza i mostova među onima koji su činili tu državu. Kao da to nije bilo dovoljno nego posle i ta ćutnja, nepreuzimanje odgovornosti, prebacivanje krivice... Imam osećaj da naša generacija nije samo nasledila ruševine nego i tu neku vrstu odgovornosti da ne smemo da prećutimo ono što je prethodna generacija uradila, za šta je prethodna generacija odgovorna jer će se time samo ponavljati stvari. Kad otkriješ koliko je to duboko, koliko je ljudi učestvovalo na nivou te jedne akcije, a takvih je bilo mnogo... Mislim da smo mi oni koji treba da pričaju, okrenu kamere i da pričamo o nama i onome što čini naše nasleđe. Klinci ne znaju ništa o tome. Insistiranjem na onim slučajevima gde si ti žrtva a totalno prećutkivanje drugih godi samo onima koji su radili te stvari. To ništa ne znači novim generacijama. Ne vidim zašto bi se to prećutkivalo. Mi smo ti koji moramo da pričamo te priče. Ako ih mi prećutimo to će ostati zauvek prećutano. Nekako smo shvatili da film i treba da bude nešto što razbija toliko raširene nacionalističke mitomanije. Toliko su se primile u glavama. Film treba da se obraća mladim fašistima, kao udarac u te mitomanije, kao otpor prema zaboravu. Logika i zdrav razum su ispali iz igre. Vidiš taj otvoreni prelom zdravog razuma i logike. Ne možeš da razgovaraš sa njima. Kroz film smo pokušali na drugi način da komuniciramo o teškim stvarima iz prošlosti.

Jelena: Za mene je ovo jako bitan film. Sam proces je bio dosta težak. Svako veče legneš sa tim temama, ujutro se budiš. Meni je bilo bitno da uradimo taj film jer je dosta mojih drugara, koji se čak nazivaju komunistima imalo afirmativan stav u odnosu na Slobodana Miloševića i nisu me podržavali u procesu pravljenja filma. To je sve bilo pomešano u mojoj glavi. Osećala sam nužnost da učestvujem u tom filmu i da ta priča bude ispričana.

Lupiga.Com 

Naslovna fotografija: berlinale.de