„Zaboravljamo ratove u kojima nismo učestvovali, ali smo u njima pobedili. Zaboravljamo desetine hiljada ubijenih pod zastavom sa četiri ćirilična slova – S, uz blagoslove onih koji su u jednoj ruci držali krst, a pod mantijama pušku. Zaboravljamo osiromašivanje svog naroda. Zaboravljamo da smo, ti i ja, sa tridesetikojom, dve trećine života provele u iščekivanju boljeg“, samo je dio izuzetno zanimljivog razgovora koje su vodile beogradske novinarke Jovana Polić i Biljana Dimčić na temu retorike dijela srpske politike kojom se zavode mase uvijek istim pričama. Svakako pročitajte

Već nekoliko dana razmišljam koliko je u Srba kratka pamet. Dogovaram se sa Jovanom iz Statusa za intervju i naglašavam joj da istražimo novu (staru) pojavu - Vulinovu retoriku. U tom promišljanju u vezi sa nacionalizmom (jer to je izbor teme koju ćemo obraditi), shvatih da mi je teško da istražujem. Nije slučajno što sam izabrala baš ovu temu na priredbi Drugog kongresa Pokreta socijalista kada sam se nakostrešila od Vulinove gestikulativne retorike.

Aleksandar Vulin (FOTO: e-novine.com)

"Mi nikada nećemo raditi drugom narodu ono što je rađeno nama. Nikada. Zato na današnji dan kada se sećamo scena palih, kada se sećamo heroja odbrane hoćemo da kažemo, Srbija nikada neće biti deo ofanzivnog saveza, Srbija nikada neće otići nikome i nemojte da tražite od nas da plaćamo ratnu štetu, nemojte da tražite da plaćamo ratnu štetu, jer mi nikada na tlo tuđe zemlje nismo došli, branili smo svoje, branićemo svoje. Nemojte da tražite da plaćamo ratnu štetu! I ako neko treba da plati, onda su to oni, koji su nam preorali našu zemlju, koji su nam zapalili nebo. Neće Srbija plaćati Kosovu ratnu odštetu, neće Srbija plaćati ratnu odštetu delu svoje zemlje! Bili smo na svome, branili smo svoje...."

Puna sala ljudi dvadeset sedmog marta 2013. godine kada je Aleksandar Vulin aktuelni direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju pozdravio svoje delegate i prijatelja Acu Vučića. Čuju se ovacije sledbenika. Dobija podršku i od mladih i starijih.

Jovana S. Polić (FOTO: privatna fotografija)

BILJANA: Ovo je školski primer retorike koja zavodi masu. Šta zaboravljamo?

JOVANA: Zaboravljamo sve one ovacije koje su mentori ove dvojice političkih prevrtljivaca, onomad, dobijali. Zaboravljamo ratove u kojima nismo učestvovali, ali smo u njima pobedili. Zaboravljamo desetine hiljada ubijenih pod zastavom sa četiri ćirilična slova – S, uz blagoslove onih koji su u jednoj ruci držali krst, a pod mantijama pušku. Zaboravljamo osiromašivanje svog naroda. Zaboravljamo plate od nekoliko maraka i redove pred kamionima iz kojima se sirotinji (a svi smo bili sirotinja) kao kerovima bacao hleb. Zaboravljamo trenutke kad nam, nakon sati ili dana u mraku, dođe struja. Zaboravljamo dane i noći gledanja u nebo i osluškivanja koliko blizu naše kuće će eksplodirati projektil… Zaboravljamo da smo u proteklih dvadesetpet godina imali dve godine nade. Ne i dobrog života. Zaboravljamo, naposletku, da smo, ti i ja, sa tridesetikojom, dve trećine života provele u iščekivanju boljeg. Podsetiću te da Milošević pred bombardovanje nije hteo da prihvati dolazak posmatrača na Kosovo i Metohiju, a onda je, posle 78 dana akcije “milosrdni anđeo”, pristao i na ono što mu nisu tražili. Istu situaciju imamo i danas, sa ovom, nesposobnom da nas povede boljim putem, vlašću. A sve pod izgovorom zaštite nacionalnih interesa. Čijih interesa? Predugo živimo zarobljeni u mitovima, koje nam serviraju oni kojima je patriotizam zanimanje. I to - vrlo profitabilno zanimanje.

BILJANA: U tekstovima Desno je besno istražuješ surogate nacionalizma. Koji su događaji, prema tvom uverenju, ostavili najveće posledice po srpsko društvo?

JOVANA: Ako je potrebno da navedem događaj, onda je to, svakako, Srebrenica. Ipak, mislim da je najpogubnije to što je izostalo srpsko (podjednako kao i hrvatsko, ili bošnjačko) suočavanje sa činjenicama, odgovornošću, krivicom, kako bismo stigli do katarze. Ako se vratimo na ovaj događaj, moje pitanje je: šta smo mi radili dok se deševala Srebrenica? A ovo potvrđuje i jedna strašna priča, koju je zabeležio američki novinar Rejmond Dejvis, u nacističkom logoru smrti, na istoku Poljske – Majdanek:

-Da li ste ubijali ljude u logoru?

-Da.

-Da li ste ih ubijali gasom?

-Da.

-Da li ste ih žive zakopavali?

-Dešavalo se ponekad.

-Da li su žrtve dovođene iz cele Evrope?

-Pretpostavljam da jesu.

-Da li ste vi lično pomagali u ubijanju?

-Apsolutno ne. Ja sam u logoru bio samo blagajnik.

-Šta ste mislili o onome što se događalo?

-U početku je bilo loše, ali smo se navikli.

-Znate li da će vas Rusi obesiti?

-Zašto (zaplače se)?! Šta sam ja uradio?

Šta je, dođavola, uradio obični blagajnik!? Ništa! Kao ni mnogi blagajnici, činovnici, novinari, muzičari, političari - izuzev ako pod radnjom ne podrazumevamo saginjanje glave i, pre svega, ćutanje. I sve dok se ne pogledamo u ogledalo i glasno ne izgovorimo, makar sami sebi, imaćemo Vulina, i razne Vuline, kojima se nakon onakvih govora frenetično aplaudira.

BILJANA: U jednom svom govoru Vulin kaže: “Ponosan sam što pripadam kulturnoj tradiciji naroda čija istorija ne beleži primer nasilnog uništavanja svega što su stvarali pripadnici drugih naroda. Još ću biti ponosniji kada borba za očuvanje našeg kulturnog identiteta i nasleđa bude dovedena u položaj da ceo svet prizna da ono najlepše i najbolje što je preživelo sve vekove mržnje i nasilja pripada mom narodu”, hoćeš li nam saopštiti šta se desilo sa džamijama na Kosovu i Bajrakli džamijm u Beogradu?

JOVANA: Sve to što Vulin, i ne samo Vulin, negira.

Bajrakli džamija u plamenu (FOTO: srbijanet.rs)

BILJANA: Povod za paljenje bili su martovski nemiri na Kosovu 2004. godine. Koje organizacije "obučene" u pravoslavno ili nacionalističko, možda patriotsko ruho su spremne na ovakva dela? I navedi, molim te, koliko traje sudski proces, konkretno za paljenje Bajrakli džamije u Beogradu?

JOVANA: Šesta je godina kako se vodi sudski proces, a prošlo je devet od kako je grupa branitelja Srbije i srBstva, nakon molebana ispred Hrama Svetog Save, došetala do ove dorćolske bogomolje i – spalila je. Ovi bogobojažljivi hrišćani, sa bakljama u rukama, uzvikujući “idemo na Kosovo” i “ubij, zakolji, da Šiptar ne postoji”, postali su legitimni borci za “srpsku stvar”. Ne samo što nisu osuđeni, već su mobilisani i u svim narednim odbranama suvereniteta & integriteta: od mitinga “Kosovo je Srbija” i bitke za patike, preko kosovskih barikada, do ovog poslednjeg kampovanja na Trgu republike. Hrabrost i odlučnost da brane srBstvo, s najviše strasti pokazuju na društvenim mrežama i forumima, iza “niknejma” sa nacionalnom odrednicom, odlučno tvrdeći kako “ne ćemo“ i “nemožemo” da damo Kosovo. Ali zato hoćemo i možemo da prebijamo i ubijamo strance po gradu; imamo moć da zaustavimo održavanje Parade; ili, zajedno sa sada preobučenim i prepodobljenim megafonom Vojislava Šešelja, menjamo naziv bulevara ubijenog premijera, u bulevar ratnog zločinca. Ipak, krajem prethodne decenije, političke stranke su bile prinuđene da se odreknu retorike u kojoj dominira mržnja. Danas nije politički profitabilno reći “ubijte jednog Srbina, mi ćemo stotinu Muslimana”. Zato su stvorene organizacije koje okupljaju najekstremnije borce za nacionalne interese.

BILJANA: Jesam li izdajica srpskoga roda ako te pitam ko su ovi ljudi okupljeni na pravoslavni praznik Preobraženje koje je na fotografiji zabeležio Branko Starčević?

JOVANA: Em izdajica, em bludnica - kad u trenucima dok se lomi sudbina kolevke tvoje zemlje, ti samo misliš o golim muškim telima. Ugledaj se na srpske mati, poput Ivane Žigon ili Svetlane Veličković.

Razgovarale Biljana Dimčić i Jovana S. Polić