'Ma jebite se devedesete, vas mogu jedino psovati, za vama niko neće žaliti, niti vam stihove kovati' riječi su koje je uglazbio legendarni Đorđe Balašević i koje potpisujemo, pa gotovo do posljednje riječi, uz napomenu da držimo kako je novosadski velikan bio čak i preblag. Iako za krvave i diktatorske devedesete, u kojima rijetko tko da je imao lijepo djetinjstvo, ne treba dati ni pišljivog boba, beogradsku Arena ovoga je vikenda ispunilo 10.000 duša, kako bi odali počast upravo tim godinama. Na tom, muzičkom festivalu, nastupala je sve sama 'glazbena krema' s ovih prostora, poput Vlatke Pokos, Modelsica ili Ivane Banfić, a oštru, ali pravednu kritiku ovog i fenomena 90-ih pročitajte na

Zanimljivo, vrijedi spomenuti, na koncertu je navodno u publici viđen i uvodno spomenuti Đorđe Balašević, a zbog čega se on odlučio posjetiti Arenu, gdje su se okupili mladi u trenirkama i sa zlatnim lancima, javnosti nije poznato. No, Balaševića na stranu, znatno jaču kritiku i devedesetih i samog fenomena muzičkog festivala, napisala je beogradska blogerica Constrictoria, a to štivo trebalo bi uvrstiti u lektiru, pogotovo danas …

Nema hleba, nema mleka, kolone izbeglica, sa TV ekrana neki lik nosi ogrlicu od ljudskih prstiju, drugi od ušiju, grobnice pune iskasapljenih tela, krimosi orgijaju i bore se za srBstvo, inflacija, restrikcije struje, nema grejanja u školi, neke kreature zavijaju, neke seljačine su upasane, a neke seljančure mešaš sa tetama kod plavog mosta, benzin u plastičnim flašama… Jebite se, #devedesete!

I sad dođe neka ekipa polumozgaša i promoviše mi MuzičkuKulturu (ej, „kulturu“) domaće scene devedesetih, gde nema Dža ili Bu, Osvajača, Bjesova, Kristala, Obojenog programa, DLM-a… Kakava je to MuzičkaKultura? To, bre, nema veze s muzikom!

Devedesetih je MojaMalenkost nosila martinke, karo košulje, farmerice i htela bolje sutra. Nije bilo opasnosti da će me neko izuti, jer nisam nosila popularnu „dvojku“. I dandanas kad vidim NikePatike, meni se nešto okrene u stomaku.

Tih devedesetih roditelji su mi bili očajni (kasnije su se i razveli – odgovorno tvrdim da je to zato što su ih devedesete sjebale). Nisu znali šta ih je snašlo, nisu bili umešni u „snalaženju“ i krckali smo ono što smo imali u šteku… Ćale se vucarao po svetu i brao narandže, radio na građevini i ko zna šta još, jer za dipl. maš. ingove nije bilo posla u ZCZ iliti ZavodiCrvenaZastava (kako se nekad Zastava zvala). Keva je giljala u nekom, već tada debelo raspadnutom državnom preduzeću, bez plate.  Sestra osnovac – ja srednjoškolac. Malo li je reći da sam se osećala izgubljeno?

Kad roditelji ne znaju gde su, kad nemaju ideju kako dalje, kad na TV-u možeš  samo da vidiš unakažane preminule i njihove komade tela – imaš dva izbora: ili ćeš pući ili ćeš probati nešto da promeniš. Srećom, moja ekipa i ja smo se odlučili za ovu drugu opciju. Svi smo bili solidni đaci, jer smo znali da samo tako možemo da palimo napolje, ako se ništa ne promeni. Slušali smo rok i metal i imali neki naš svet, koji nas je i sačuvao od ludila (mada, pitanje je koliko smo i ostali normalni, posle svih sranja).

Za blejanje po kafićima se nije imalo para. Sedeli smo po parkovima, visili jedni kod drugih i slušali rok. Mučili se da nađemo nove albume, pa kad nađemo, razmenjivali kasete i presnimavali… Onda su počeli protesti. Bili smo aktivni učesnici istih. Jednom je direktor moje srednje zaključao sva vrata na školi, da ne bi pojedinci pobegli na protest, jer to ruši ugled škole, a dovodi u pitanje i njegovu podobnost u JUL-u. Nekoliko nas je iskočilo kroz prozor – studenti su nam pomogli da bezbedno siđemo. Dobila sam ukor direktora i nastavničkog veća.

Panduri su nas vazda jurili, a i  omladinci SPS-a, JUL-a i SRS-a. Nisu nas jurili ne znam zašto, nego da nas biju. Mene je jedan kreten razvalio motkom po leđima. Nisam sigurna je li bio u SPS-u ili JUL-u, ali bio je njihov. I bio je dizel. Dangu sam nosila mesec dana. Ono što te ne ubije – to te ojača. Drugi put me je stigao pandur koji me je nemilosrdno čupao za kosu i šamarao psujući mi redom familiju i nazivajući me „padavičarem“. Treći put su panduri tukli čitavu moju ekipu. Mi, 17 godina, zbili se jedni uz druge, a oni opleli po nama. Drugari su me ubacili između sebe da me kerovi što manje zakače. Tada sam plakala. Ne zato što me boli to što me zakače, nego što mi tuku drugare. Posle te makljaže odgovorno tvrdim da sam se promenila. Nešto je puklo u meni…  Kad se svega ovoga setim – ja u pozadini čujem „muziku“ onih kreatura koje su zapevale u Areni sinoć.

Za renesansu te muzike (to se ne može nazvati muzikom, al’ ne znam koji drugi termin da upotrebim) krivim današnju vlast. Sad ti, što su me devedesetih tukli ’lade jajca u koaliciji sa onima koji su mi obećavali BoljeSutra i Pravdu. Zato nikada nikada nikada nikada nikada nikada nikada nikada više u životu neću dati glas DS-u, pa makar opstanak planete Zemlje zavisio od toga. DS je umro 12.03.2003. Iskreno se nadam da će današnji DS stići KosmičkaPravda zbog pozivanja i razvlačenja lika i dela gospodina Đinđića.

Devedesetih je bilo ovako: prvo su nam servirali „muziku“, pa su onda krenule bande da zavode red (i tu i tamo da se rokaju međusobno), para je bilo sve manje, a očaja sve više. 2011. vidim isti scenario: imamo „muziku“, imamo bande, imamo očaj, nemamo para.

Sad imam malo više godina, nego devedesetih. Imam dve opcije: ili da palim odavde ili da se borim. Revolucija me nikako ne ostavlja  na miru. Danas se revolucija neće desiti na ulici… Revolucija se već dešava, ali zaslepljeni vlašću, otimačinom i uvlačenjem u razne bulje ovog sveta – vrhuška vlasti to ne vidi. Kada shvate biće kasno – propadoše na izborima.

Zato: jebite se sa sve devedesetima! Ja sam Pirat DžedajskeVeroispovesti i ja ću promeniti nešto na bolje. To bolje ne uključuje vas. Samo se vi koališite sa batinašima iz devedesetih i cupkajte u Areni  uz UmilneVamZvuke. To je vaša LabudovaPesma.

Constrictoria/Lupiga.Com