Na poslu kanonizacije poezije Matije Bećkovića upregnuta je čitava ergela vrsnih književnih kritičara koji su napregli svoje moždane ćelije do maksimuma ne bi li sročili panegirike dostojne našeg književnog velikana, pesničkog barda i vodećeg kopirajtera srpskog nacionalizma. Nije to lak posao, treba se vozdignuti do vrhova na kojima obitava Bećkovićeva pesnička reč. Otuda ne čudi što se u kritikama Bećkovićeve poezije može pronaći silesija novih književnih termina koje ni teorija književnosti ni zdrav razum ne poznaju. 

Koliko je Bećkovićeva poezija inspirativna kritičarima, koliko ih oslobađa od obaveze da pišu smisleno, dovoljno svedoči tekst „Matija Bećković: Pesnik koji se smeje ozbiljno“ profesora doktora Mihajla Pantića. Pored toga što je uveo pojam „sveti Matija“, te proglasio pesnika prorokom, čime sam se bavio u tekstu „Sveti Matija Ćeroslov, prorok mržnje i zločina“, doktor ovejane suštine dao je još nekoliko doprinosa razvoju nauke o književnosti koji ne bi smeli da ostanu neprimećeni.

NAŠA MISAO

„Naša misao“ je termin Mihajla Pantića skovan za potrebe pisanja panegirika Matiji Bećkoviću i njegovoj knjizi pesama „Hleba i jezika“. Ovako besedi neofit Pantić: „Hleba i jezika. Ničeg dubljeg i ničeg naizgled jednostavnijeg nema izvan tih drevnih reči-simbola, ta dva signala indikatora od kojih počinje i u kojima završava celokupna naša misao.“

REČNIK PARAKNJIŽEVNIH TERMINA: Sveti Matija Ćeroslov, prorok mržnje i zločina

Misao ne može da bude „naša“, nema kolektivne misli. Kolektivni su zanosi, histerije, zločini, masovna ubistva, udruženi zločinački poduhvati, stereotipi, mnenja... Misao je uvek individualna, plod ličnog napora, usamljenička delatnost. Kantova misao nije isto što i Hegelova misao. Mislilac ne govori „iz glave cijela naroda“. „Naša misao“ je misao bez misli, prihvatanje kolektivne svesti kao jedinog merila. Pošto Pantić ne misli ništa, niti planira da se oda ovoj subverzivnoj, jeretičkoj delatnosti koja može da bude i jako opasna po subjekta koji misli, pogotovo u sredini koja se drži osveštanog načela „nemoj da filozofiraš“, nije nikakvo čudo što se prihvatio „naše misli“ i utopio u masi, zajedno sa svojim svetim poetom. 

Matija Bećković veliki majstor u licitiranju rečima, pogotovo najskupljim (FOTO: mc.rs)

Pantić ne raščlanjava svoju kolektivnu misao, već sve ostavlja u naznakama, ne pada mu na pamet da objasni ko smo ti famozni „mi“ i kakva bi to bila „naša misao“. Da li smo „mi“ Srbi, čitaoci Bećkovićeve poezije, Pantić i Bećković, univerzitetski profesori, polaznici kursa kreativnog pisanja kod Ante Talenta ili amebe, potpuno je nejasno. Očigledno je da je ovde na delu prisilna kolektivizacija, nekada je misao bila privatno vlasništvo pojedinca koji je u stanju da misli, a Pantić bi da nacionalizuje misao preko Bećkovića, pa da sve bude narodno, to jest „naše“. Kolektivizam koji progovara iz Pantića opasno smrdi na razne forme totalitarizma, „naša misao“ najbolje uspeva tamo gde svi misle kao jedan, a on zebe od mnogo mišljenja. To je večni san patrijarhalizma i autoritarnog duha – jedan misli, a svi ostali samo sprovode misli vrhovnog vođe u delo.

NAJSTARIJE MEĐU NAJSTARIJIMA 

Matija Bećković je veliki majstor u licitiranju rečima, pogotovo najskupljim. Svojevremeno je tvrdio da je Slobodan Milošević sinteza dve najskuplje reči srpske: sloboda i Miloš (bez obzira što ne mogu postojati dve najskuplje reči, kad je reč o komparaciji prideva, na šta je ukazao Predrag Čudić u delu „O prirodi stvari“). Kasnije se Bećković predomislio, a i akcije Slobodana Miloševića su pale na berzi, vratio se proverenim vrednostima nacionalne mitologije, pa je izračunao uz pomoć abakusa da je Kosovo najskuplja srpska reč. 

Njegovu a „našu misao“ uspešno je nastavio Mihajlo Pantić, napisavši da su hleb i jezik „dve elementarne reči, najstarije među najstarijima“. To bi verovatno trebalo da znači da su hleb i jezik reči-bliznakinje, prve reči iz kojih je nastao srpski jezik. Čak ni blizanci nisu iste starosti, uvek je jedan rođen bar nekoliko minuta pre drugog, ali izgleda da ovo ne važi za Pantićevu originalnu lingvističku teoriju kojom se svrstao rame uz rame sa naučnicima kao što su Jovan I. Deretić ili Olga Luković Pjanović. Doduše, Pantić ne tvrdi da su „najstarije među najstarijim“ rečima istovremeno i reči najstarijeg jezika na svetu, srpskog dakako, ali se opasno približava ovim kvazinaučnim teorijama lupetanja. 

Pošto Bećković slovi za pesnika koji ima neke veze sa hrišćanstvom, Pantićevo saznanje bi moglo da ima dalekosežne posledice po svetu knjigu hrišćanstva. Ako se već govori o najstarijim, elementarnim rečima, trebalo bi se setiti početnog stiha Biblije: „U početku stvori Bog nebo i zemlju“. U okviru hrišćanske mitologije, eventualno bi se nebo i zemlja mogle smatrati tim najstarijim rečima-bliznakinjama, ali Pantićevo otkriće ugrožava bogonadahnuti tekst, pa će Knjiga Postanja morati da se revidira, a njen prvi stih će glasiti: „U početku stvori Bog hleb i jezik“. Dvadeset vekova življenja u zabludi je bilo više nego dovoljno.

SABORNIK, OKUPLJAČ ISTOJEZIČNIKA

Pantićeva kovačnica novih paraknjiževnih termina radi bez odmora. Evo šta dalje kaže profesor: „...poezija ima ulogu sabornika, okupljača istojezičnika zarad duhovne energetske razmene najvišeg mogućeg reda, kada se kristalizuje sveukupno smislotvorno iskustvo pojedinca i zajednice.“

Bolje da se Mihajlo Pantić bavio politikom neko vreme (FOTO: bookvar.rs)

„Rečnik srpskoga jezika“ Matice srpske kaže da reč sabornik znači narodni predstavnik, poslanik u saboru. Poezija se nikad nije kandidovala na izborima, koliko je meni poznato, čak ni poezija Matije Bećkovića koja bi se odlično osećala u srpskoj Narodnoj skupštini, okružena oriđinalima koji jedino ovakvu bećkovićevsku „poeziju“ i mogu da razumeju, pa bi bila među svojima, u prijateljskom okruženju. Pantić ne zna ni značenja reči kojima se služi, ali takvo znanje je očigledno nepotrebno za tumačenje Bećkovićeve poezije, ili za profesuru na Književnosti, ili za mesta u svim mogućim i nemogućim žirijima. Zašto bi pisci i kritičari poznavali jezik kojim se služe, pogotovo kad im je jezik samo sredstvo da bi došli do hleba, preko jedne najstarije reči do druge. 

Verovatno je Pantić mislio na neki koncept blizak pravoslavnoj sabornosti, ali pošto je nov na terenu hagiografskom, ispostavilo se da je ta podloga za njega mnogo klizavija nego što je očekivao. To uopšte ne treba da nas čudi, jer je, po Pantiću, dovoljno rođenjem usvojiti određeni kod, i nema potrebe ni za kakvim učenjem. Po toj logici je za poznavanje hrišćanstva više nego dovoljno biti kršten. Ko će još sad nešto i da čita. Ako počne da čita, uvek postoji mogućnost i da se oda mišljenju i da se tako udalji od „naše misli“, a to nikako ne može da izađe na dobro. 

Tu nije kraj kultu neznanja. Pantić kaže da „Bećkovićeva poezija svoj dubinski potencijal optimalno razvija tek u činovima slušanja“, da u nju „slušanjem proniču čak i oni koji ne umeju da čitaju a baš takvi na poseban, gotovo nadverbalan način“. Drugim rečima, Bećković piše poeziju za nepismene, a upravo su analfabete oni koji tu poeziju najbolje razumeju, na nekakav „nadverbalan način“, koji izgleda prevazilazi izražavanje rečima, ide iznad jezika, valjda ka nekakvoj mističkoj spoznaji. Na stranu činjenica da su mistici koji su dosezali nadverbalne spoznaje u ogromnoj većini bili vrlo pismeni, takoreći majstori pisane reči, pa nije baš jasno zašto je taj „nadverbalni način“ dostupan pre svega nepismenima, ovde začuđuje što Pantić po zna koji put uskače sebi u usta (s motkom). Jer, ako Bećkovićevu poeziju najbolje razumeju analfabete i to na način koji prevazilazi izražavanje rečima, onda jezik nikako ne može biti elementarna, najstarija reč. Ali, tražiti logiku u Pantićevom tekstu je uzaludnije nego tragati za nepostojećom iglom u plastu imaginarnog sena. Po svoj prilici, Pantić se služi rečnikom na pomenuti „nadverbalan način“, pa nije čudo što ne poznaje značenja reči koje koristi i zlostavlja. 

Da se vratimo citatu i „okupljanju istojezičnika“. Istojezičnici su, reklo bi se, ljudi koji govore istim jezikom. Verovatno se misli na naš zajednički jezik koji nosi različita imena, ali ga svi razumemo, kako god se zvao. Ima smisla zapitati se da li Hrvati, Crnogorci, Bosanci mogu da učestvuju na tom okupljanju. Pogotovo ako se setimo da Bećković svako malo širi mržnju prema pripadnicima pomenutih naroda. A pritom ne piše standardnim jezikom, već dijalektom. Kako god, Bećkovićeva poezija je neka vrsta magneta koji okupi istojezičnike, a onda se oni na tom skupu ili saboru odaju „duhovnoj energetskoj razmeni najvišeg mogućeg reda“. O čemu se tu zapravo radi, to verovatno ni sveznajući Bog ne zna, jer čak ni njegovo sveznanje ne može da pronikne u maglu od Pantićevih reči. Možda je ta duhovna energetska razmena sinonim za ćeranje i stanje neposredne borbene gotovosti u kojoj Bećkovićeva poezija održava svoje nesrećne poklonike. Pošto je ipak reč o „razmeni najvišeg mogućeg reda“, možda je reč o nestvorenim božanskim energijama, jer je Bog najviše biće. Pitaj Boga. Đavo će ga znati.

KRATAK PREGLED PROPADANJA

Pomno bavljenje svim izmislicama Mihajla Pantića proširilo bi ovaj tekst do razmera feljtona, zato ćemo ostatak zaklanih pojmova dati u vidu kratkog pregleda galimatijasa. Kaže Pantić: „Pretežna većina čitalaca i slušalaca (...) usvaja Bećkovićeve reči sa ushićenjem, sa potpunom temperaturnom identifikacijom“. To valjda znači da pesnikove reči i njihovi konzumenti imaju istu temperaturu, nešto povišenu („trideset devet sa dva, toliko topla sam ja“), ili se, pak, radi o drugom značenju koje navodi „Rečnik srpskoga jezika“, identifikaciji u smislu utvrđivanja identiteta leša, što će reći da je Bećkovićeva poezija mrtva poput njenih obožavalaca (recimo, Mihajla Pantića). U duhovnom smislu, dakako. Malo dalje, Pantić veli da u Matijinoj poeziji „vaskrsava svesabornost reči, bića i jezika“. Ko o čemu, sveti oci i učitelji Srpske književne crkve o sabornosti, samo što je dotična sad metastazirala u nekakvu „svesabornost“ (što je, valjda, Pantićev prevod izraza „vaseljenski sabor“) na kojoj su se mirno i dostojanstveno okupili naši stari znanci: reči, biće i jezik. Naivni čitalac bi pomislio da nema jezika bez reči, te da oni teško da mogu da budu odvojeni u dva posebna entiteta, ali kome je do logike dok Hilandar gori. 

U početku stvori Bog hleb i jezik (FOTO: Pixabay)

„Poezija je, oduvek, govor iz dubine“, apodiktičan je Pantić, alas i znalac virova. To je naročito vidljivo u Bećkovićevim stihovima (slučajni uzorak): „Sad je naša domovina svuda,/ A kome je svuda – on je nema“ koji poseduju izuzetnu misaonu dubinu tacne. Za Pantića je Bećkovićev humor - „humor pronicanja u samu srž bića“. Dok je za najumnije ljude evo već nekoliko milenijuma srž bića tajna nad tajnama, a teolozi misle da je božanska suština nedostupna tvarnom svetu, dotle se Bećković malo našali i eto ga usred srede, u samoj srži bića. Hop-la! Ali, nije Bećković u stanju samo da se jednim skokom nađe u središtu esencije suštine srži bića, njegova poezija je i „jezička igra, ples reči nad razvalinama bića“. Ako je biće već razvalina, kako je njegova srž pretekla apokalipsu i dočekala da u nju pronikne mudri Bećko? Ako već pleše rečima (oro? glamočko nijemo?) nad razvalinama bića, kako je onda ušao u srž? Jer „nad“ ne znači isto što i „u“. Geometrija je jasna: Ako si nad, nisi u. Nije lako ubedljivo lagati, bolje da se Pantić bavio politikom neko vreme, čisto da uvežba tehniku.

I tako se u tekstovima uglednih profesora i književnih kritičara slaže glupost na budalaštinu, trućanje na besmislicu, lupetanje na naklapanje, a onda se sve to skuplja i objedinjuje u knjige od kojih se pravi istorija književnosti, tako se stvara književni kanon, razni mrčitelji hartije inaugurišu se u klasike, pa se sve to pakuje u čitanke i lektiru, mladi naraštaji uče da su nasilje nad jezikom i najcrnja jezička neveština – primeri vrhunskog stila. „I niko nema snage da odagna propadanje/i niko i ne pokušava da bude više od hladne želatine“, rekao bi jedan istinski pesnik nesklon „našoj misli“, „najstarijim rečima“ i „saborniku istojezičnika“.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Pixabay