„Tata, tata, dolazi Devid Geta u Split! Oćemo li ić?“. sav izbezumljen uleti u kuću mali Šimo. Zamislim nas na trenutak. Ja, supruga, djeca... Nije bilo šanse da stignemo. Već je bilo popodne, a nama iz po Bosne do dole bi trebalo četiri-pet sati. I sat vremena za parkiranje i sat da nađemo di je to... Onda treba jedan piškiti... Pa gdje piškiti? Nećemo se sad, kad se predsjednik ispričao Bosancima, popiškiti po ispruženoj ruci dobrodošlice. Znači treba u restoran, nešto popit, stid te ući i piškit džaba

- Tata, tata, dolazi Devid Geta u Split! Oćemo li ić? - sav izbezumljen uleti u kuću mali Šimo.

- Šta on pušća? - mislim, garant jedan od onih što stalno vraćaju ploče unazad i ni jednoj pjesmi ne daju da se završi.

- Pjesma mu traje 13 minuta i 45 - ubjeđivao me Šimo i dalje da to nije mala stvar.

Nije da ja to ne cijenim, zapravo poškaklji to malo nostalgiju u meni. Čovjek reciklira ploče. Dobre stare ploče! Reciklira doduše i note - što će u pjesmi dvije iste note kad je možeš vraćati i ponavljati koliko ti volja.

- Oćemo li, tata? - sad se počeo malo stresati Šimo.

Zamislim nas na trenutak. Ja, supruga, djeca... Stariji mali među nama, u ritmu mimoilazi rukama u visini ramena... Ovaj najmlađi sjedi materi oko vrata, a srednji, ovaj Šimo, na meni. Ja i supruga vanjskim rukama pridržavamo njih dvojicu da u onoj gužvi ne mlatnu na asfalt, a unutarnje ruke počinjemo sinkronizirati horizontalno sjeckajući zrak i sustižući atmosferu. I ova gore dvojica isto i još nam petama izbijaju zrak.

- A kad je? - prenem se iz zamišljanja.

- 30.7. u Splitu. - izbi iz Šime.

- Pa to ti je danas, jebemu.

Sad već nije bilo do mene, pa sam i ja komotno mogao početi glumiti kako žalim što nećemo ići. Nije bilo šanse da stignemo. Već je bilo popodne, a nama iz po Bosne do dole bi trebalo četiri-pet sati. I sat vremena za parkiranje i sat da nađemo di je to... Onda treba jedan piškiti... Pa gdje piškiti? Nećemo se sad, kad se predsjednik ispričao Bosancima, popiškiti po ispruženoj ruci dobrodošlice. Znači treba u restoran, nešto popit, stid te ući i piškit džaba. A ono sve miriše: ribe, pizze, more, sol, limun, bor...

- Tri soka, kava - pa kad smo već tu, ode i ja, sav sam se skuvo u autu, nabrzinu popit jednu pivu, točenu. - Veliku. - ionako nije neka razlika u cijeni, naručujem ja od, koliko vidim, jako kulturnog i strpljivog konobara.

Računam, dok supruga išćeifi kavu, mogu ja stić popit pivu. I opet ću ja njih čekati. Što se toga tiče, mogu ja i dvije pive popiti dok ona jednu kavu... Al, neću...

- Tata, ja bi pizzu - reče jedan.

- U pizzu m..., ma jesmo li jeli kod kuće? A? Jesmo li se dogovorili nema izmišljanja kad se negdje dođe? A? Poslušamo pjesmu i nazad! Sad ćeš pizzu pa onda ovo pa onda ono... Nisam ja zastupnik, sine! Ne padaju meni pare s neba! Fino smo mogli uzet kruv i salamu u auto...

- Ma nek uzmu jednu. Malu. - iskoristi svoju ravnopravnost supruga, pa mi ih malo pokaza očima. Malo njih, a malo i druge stolove, pune. Nad njima se nadvili ljudi, jedu svim rukama, a djevičansko maslinovo svjetluca već i oko lakata.

- Ajd jednu - molećivo ponovi ona - I ogladnili su već uz put. I onaj nas na granici razvuko ko da drogu švercamo...

- E, ajd jedna mala i kapak - urazumim se ja, jesu, vala, već su gladni.

A onda je nikad donit. Još sam bar dvije pive popio, kad eto ga - nosi pizzu. Mala brate, al miriše ko da je ko Poljud velika. Jebem joj, na njoj ništa nema, a opet...

- Ima nešto i u ovoj pizzi - ote mi supruga riječ iz usta.

- I u ovom kad mi ovako zajedno sjednemo - nastavi ona.

- Ma, jest. Ima. - natjera me da se složim s njom i u trenu mi se nespretno rasu par uspomena, a to me malo omekša pa velim: - Da i mi uzmemu jednu, popola. A? Samo, ja bi veliku. Vid ove, ne znam kako joj nađe sredinu da je prisiče, kol'šna je. I nek i oni uzmu još jednu veliku, pa nek se, brate, bar najedu, da ne moramo večeravat kad se vratimo kući.

- A, jest im drago - upre bradom supruga u njih - baš uživaju, lipote moje.

- Momčine moje, već po koncertima, a? - i meni ih drago gledat.

A oni, raspotegli onu pičicu između sebe, sir se razvuko ko ono platno kad vatrogasci love ljude odozgo, a maslina u sredini nikako da se odluči kome će i samo gledam kad će ko iz praćke spucat nekog u oko za susjednim stolom.

Kad eto ti konobara. Nosi još dvije. Nikad raskloniti po stolu da im se mjesta napravi.

- E, ove su mašala. Ove bi se mogle pivom zalit. Oš i ti jednu pivu, a?

- Ma mogla i bi jednu malu - viče supruga.

- Ništa, donesi ti dvi velike, popiće se, jel. I još ove tri njima kole. Nek se dici ne šćuca. - kažem ja konobaru, a meščini već smo se nekako sprijateljili. I on već dicu po imenima zove.

Mislim se, što ti je brate i fino kad dođeš u drugu zemlju, a znaš jezik. Jebem ti, odma možeš i s konobarom i sve.

- Fino popodišmo - kažem ja njoj pokrivajući zakečapljenom salvetom usamljenu maslinovu košpicu na tanjuru.

- Ja sam se bome dobro najela - nako zadovoljno sagleda stanje supruga.

- Sad bi mogli po jednu pivicu, al sad lagano. Ovo sve nešto na brzinu - velim.

- Pa sad... - vidi se nije ona ništa o tom razmišljala.

- Možemo mi onda po sladoled, eno tamo - poče se ovaj stariji za svoju stranku zalagat i upru prstom tamo negdje na sladoled.

- Ajd, al po kuglu. Nemoj mi sad, odveo vas zdrave, doveo bolesne. Evo, može vam bit. - dam mu nešto kuna, pa se okrenem svojoj dragoj:

- A jesi mi nešto fina - pa se nasmijem, tanko, duguljasto, baš jest, kontam.

- I ti si meni, bolan. I ti i dica. Muškarčine moje. - ustreperi ona uzdižući glavu uvis.

- Oću i ja! - najednom se prodera najmlađi.

Ja i supruga prestašmo milo gledat jedno drugo, pa bacišmo oči na drugu stranu. Pred nama svijetli na sve strane ovaj stariji što je otišo po sladoled.

- Šta je to, 'bem ti sunce - moro sam ovdje opsovat. Oko njega, neki šlauf, šta li, vidim kupovno, svijetli u sto boja. Gospa bi se u manje svitla prikazala. Sladoleda nigdje.

- Pa, tata, samo 20 kuna, isplati se... - počeo mi on.

- Oću i ja, oću i ja, oću i ja... - predero se najmlađi preko svega što sam ja starijem govorio, tako da ni samog sebe nisam čuo šta mi je ovdje izletilo.

Ali, po stotinjak meni naglo okrenutih lica mogao sam zaključiti da sam izgleda rekao nešto jako zanimljivo, valjda.

- Pa nemoj sad - smirivala je supruga.

- Oću i ja, oću i ja - ili su se svi uokolo umirili ili je još puno glasnije nastavio najmlađi. Pomislio sam, ako ništa, bar sam preživio najglasnije trebovanje nove kineske stvari. Ma kakvi, on je još glasnije, kad su ljudi okolo skroz utihnuli, baš u pauzi između dviju pjesama zavikao:

- Oooooooću iiii jaaaaaaaaaaaaa!!!

Tiho sam zamolio Boga da imam još lijeka u svom džepu za ove situacije. Napipo sam ga i njim otišao kupiti još dvije svjetlucave stvari i još tri sladoleda po tri kugle. Za svaki slučaj.

Situacija je ponovo postala mirna. Mi smo se ponovo gledali milo. Ljudi su se nastavili uljiti niz bradu i podlaktice. Sve se to moralo sprati s još jednom pivom i činilo se da će mir potrajati dugo, kad  ovaj:

- Tata, a Devid Geta? - upita Šimun - Kad ćemo na Devida Getu?

- Moj sine, pa nismo onda trebali pizze, sladolede, te svitle baje... Vidi koliko je sati. Do sad je i ona pjesma od 13 minuta prošla. Vidiš da se svit pošo rasipat. A valja nama još do kuće stić.

- Oće li on opet dolazit u Split? - probavao je mali Šimun imati i drugu priliku.

- Pa hoće, jašta će. Doće on i u Zenicu. To nam je bliže. - razgovaram ja njega.

A vamo, s konobarom, već se očima mogu sporazumit. Ja samo 'vako' on već ide i nosi račun. Kad, miša mu, malo je više nego što imamo kuna. Skontam ja na brzinu, najbolje naručiti još jednu turu, a ja ću za to vrijeme potražiti mjenjačnicu da ove zaštekane eure načmem.

- Al, i počastili smo se - vičem ja suprugi dok smo išli prema autu.

Najmanji zaspo nismo ni do granice došli. Ova dvojica većih, šta ti je. Oni mogu s nama kad se negdje sjedi do ujutro.

- Jeste li vi išli na koncerte kad ste bili mladi - pita Šimun.

- E, sine. Nije bilo koncerta da tata i mama nisu išli. Samo, to ti je onda bilo drugačije, nije ko ovo. Prije ti se sviralo ručno. Sve se moralo znat odsvirati, a koncerti tek bi u ovo doba započinjali... Pa do ujutro, ožeži. Original rock... Sve se praši... Bilo da sviraju ovi čiji je koncert ili ovi što su im predgrupa.

Ma ne znam šta je sad ovo izašlo. Sam čovjek sve svira. Ne može onda njemu biti predgrupa pa da budu bolji od njeg samog. Njemu onda treba predčovjek. Eto, mogo mu je biti onaj Hari Rončević. On je iz Splita, dobro pjeva. Taman bi mu i ona njegova pjesma pasala samo da malo muca kad pjeva, pa da izgleda da je vraća ko što ovi vraćaju ploče: ako sam Geta, Geta, Geta, Getanin, ako sam Geta, Geta, Geta, Getanin...

Na granici nikog, samo nam jedan carinik odmahnu rukom. Do Kupresa, sve je to pozaspalo. Okolo pusto, samo nebo, ko da je osip od zvijezda dobilo.

Lupiga.Com