Sine nešto si ružno sanj'o sinoć. Imao si more – kaže mi jutrom majka. Žena o kojoj se priča da voli samo mene. More su mi rod majko – šapćem i odmah zamišljam tu staromodnu, epsku konstrukciju na papiru. Odvratno. Oćeš da odem da je zamolim da te vrati. Ne može ona naći boljeg od tebe. Kad si ono ti bio beba ja... Jok – sikćem. Odlučio sam da tragediju dotjeram do kraja. Ccccccccc – cvrči majka. U Zagrebu kiša. Nisam jedini pisac kojeg u Zg-u dočeka kiša. Ona kao da pada u inat ljudima koji su po profesiji tužni. I ojađeni. U kontinentalnim gradovima imanje prijatelja i prijateljica daleko je važnije nego u mediteranskim. Na Mediteranu ti je prijatelj sama klima.

Tmurne misli su me tih mjeseci pratile gdje god maknem, ali ne i priviđenja.

Spopadala su me samo u kući.

U budnom i ne budnom stanju. 

Nikom ih nisam pominj'o da me ne napuste.

Ta priviđenja.

Bolje i ona nego ništa.

Ako sam pravno odvojen od djece nisam od njihovih priviđenja.

I prikaza!

E to ti sud ne može zabraniti.

Da ti se priviđaju.

Tvoji najdraži.

 

Upalio sam službeni kedi i tog petka kren'o za Zagreb, na promociju svoje knjige.

Na kediju je džinovskim boldom pisalo: BUYBOOK SARAJEVO, izdavačko i knjižarsko preduzeće, CD shop i kafeterija, rackija bar, vinarija i čajevi na veliko plus održavanje promocija uz doplatu samo onog što se popije i pojede!

Skromno.

Svašta smo ja i moj ortak Damir Uzunović, takođe pisac o kojem je snimljen poduži film, otvorili da se osiguramo od neimaštine i poslovne propasti.

Na promociju moje knjige vozim se kedijem.

Za Zagreb, Zagreb, Zagreb...

Jašem po isprekidanoj bijeloj crti i polako se izvlačim iz Bosne.

Ajd' bar da mi nešto skrene misli s tužnog puta.

Izašla mi knjiga, lijepa zelenkastošućmurasta knjiga s djevojkom u spavaćici na naslovnici.

E da.

 

Bio sam i fizikom i psihom do tad odan sreći i samo sreći.

Zato me pedala iz kuće još više bolila.

Ah koliko vidova ona ima, koliko lakih i teških presvlaka!

Ta sreća.

Sreća dok jedem, dok jebem, dok se češem, dok vučem djecu na sankama uz brdo, glumeći ski lift a njihova majka nam iz podnožja maše i blješti zubima.

Sreća dok pušim i stapam se s cigarom.

Dok spavam u posteljini iz Beča.

Dok se na tihoj vatri ljeta 99–te, na Lumbardi, pečem sa ženom, maštajuć o drugim ženama.

 

Tuga me bila paralisala.

Zakucala za sebe.

Tih dana što su se kupili u godinu.

 

Čupao sam se iz paralize, učeći kako se razveden hoda, spava, kaže ljudima dobar dan, doviđenja...

I obično pišanje se pretvaralo u šok!

Pa ja ne pišam više u svoju šolju!

Mjesto dječjih malih četkica s glavom kuce i mace u čaši se dave zubi.

Majčini.

Pa da.

Blago ovom toplom mlazu što odlazi od mene.

Što me napušta.

Blago.

On će u kanalizaciju, kanalizacija u rijeku, rijeka u more...

Ja u pičku materinu.

(FOTO: Pixabay) 

Dok god čovjek ima majku nečije je dijete.

Svaki put kad me žena izbaci, primi me majka.

Put od žene do majke mjeri se u skokovima.

Nema ih ni sto.

Tih skokova.

 

Protežem se u snu jednog od tih dana paralize u pravcu svog prvog priviđenja.

Pa da.

Odlazim do ćoška u kojem me čeka prikaza moje bivše žene.

Počinjem se rođenoj ženi žaliti koliko me privlači i muči njen rod.

Majka je rasklapala krevet samo za mene i goste.

Uvijek me iz njega nešto žuljalo i podbadalo.

Ovaj put Macina šnala.

Žena nagađa u tami za mojom rukom, a ja za njenom.

Ona dosta liči na Vesnu Trivalić, samo što ne glumi već tumači zakon.

Opipavamo krevet.

Pa moja rebra.

Jaja koja više nemam.

Žalimo malo mene, malo nju.

Nabasamo na kurton.

Pih kurton – odskoči žena.

Nije moj, nije moj!

Krekećem kao žabac razapet na gazi sa seciranje.

Tražimo se.

Pljujemo.

O kakvi promašaji!

Kakve parade u ništa.

A proveli smo rat skupa.

U sobi što je služila i kao frižider...

 

Sine nešto si ružno sanj'o sinoć. Imao si more – kaže mi jutrom majka.

Žena o kojoj se priča da voli samo mene.

More su mi rod majko – šapćem i odmah zamišljam tu staromodnu, epsku konstrukciju na papiru.

Odvratno.

Oćeš da odem da je zamolim da te vrati.

Ne može ona naći boljeg od tebe.

Kad si ono ti bio beba ja...

Jok – sikćem. Odlučio sam da tragediju dotjeram do kraja.

Ccccccccc – cvrči majka.

 

U Zagrebu kiša.

Nisam jedini pisac kojeg u Zg-u dočeka kiša.

Ona kao da pada u inat ljudima koji su po profesiji tužni.

I ojađeni.

U kontinentalnim gradovima imanje prijatelja i prijateljica daleko je važnije nego u mediteranskim.

Na Mediteranu ti je prijatelj sama klima.

U Zagrebu, po kiši, ja se odmah uvezujem s prijateljima i prijateljicama.

Što da se nagađam s tmurnim nebom i oblacima?

Što.

A evo i male nade da će mi noć proći u društvu.

Djevojka sa zadnjicom kao iz stripa, u motorki, misli da sam dobar pisac, iako je pročitala samo moj mail.

Nije nikog još iz Bosne upoznala bez duše.

Prvog ljepšeg dana jahaćemo skupa njen motor.

Oj motor.

Već se vidim s rukama oko struka, s nosom joj u kosi.

Ja sam optimista.

U mene je optimizam utetoviran.

Kod mene je čaša polupuna, ne poluprazna.

Nije to nikakva pomodna amerokonstrukcija iz knjižica za samopomoć!

O ne.

 

Na promociji književnih dijela važno je da ima više publike nego nas na bini.

Lijepe riječi me propiru od tuge i učvršćuju na stolici.

Sipaju po meni kao žabe.

Većina pisaca svijeta je poznata u svojoj sredini a ja i šire.

Čitam erotsku priču djevojci u motorci, iz prvog reda, kojoj sam se već pohvalio da sam razveden.

Lično joj se obraćam.

Sad je stavila naočale da me bolje vidi.

Razveden.

I moji roditelji su – kaže.

Hvala ti Bože što sam zdrav, zgodan i obasjan nekim sporednim talentima među kojima je i pisanje.

Hvala.

 
(FOTO: restoran-korcula.hr)

Koji sat posle hobotnica pod pekom, u restoranu Korčula, udara mi na čula.

To je moje omiljeno jelo.

Na Vračaru gdje sam odrastao svako je u kadi gajio hobotnice.

Ribu s korenjem.

Nutkam djevojku u motorki marinadom s bijelim lukom.

Na ti na.

Prvo ti – kaže.

Ma ti.

Ma bolje zajedno ako planiramo nešto.

Ja i moj urednik smo odavno više od običnih kolega koje spaja ista strast.

„Mesari“ su moja omiljena knjiga pjesmi.

A „Djeca Patrasa“, proze.

Tu su još neka lica koja svaki put volim po malo više.

Ako riba pliva jednom u moru, drugi put u vinu, što ne i naša XXL hobotnica?

Što.

 

Opet, dva – tri sata posle, promjene kojima ne nalazim manu.

Čitav apartman na devetom spratu hotela miriše na kožnu jaknu i ženski pol.

Stvarno razveden?

Razveden.

Toliko sam dugo na raznim stranama svijeta skriv'o to stanje da mi se laž upila u biće i njegovu mustru.

Mnogo duže sam o tome lag'o nego govorio istinu.

Godinama iz svojih sadašnjosti bjež'o u ovu budućnost u kojoj sam stvarno razveden ali i tužan zbog tog'.

I eto me.

Uživam.

U sred noći ustajem da se napijem vode.

Nisam je okusio od Sarajeva.

Hlapćem, pravo iz slavine, mlaku vodu Save.

Muda mi se opet malo vide, a i kurac.

Popravljam se.

Sad su veličine čajne vrećice natopljene u vodi.

Odjednom, neko iz tame zovnu - tata.

Tataaa!

Tri je ujutru.

Piše digitalnim ciframa na zaglavlju kreveta s radijom i lampicama za čitanje.

Tate su u svojim kućama ili ih je zalud tražiti.

Opet tata.

Pa tata.

Dječjim, čežnjivim glasom ultimativno se traži – tata.

Ma čiji tata, koji bre tata bolan!'? miješam u panici srpski i bosanski.

(FOTO: Pixabay)

Moj tata – kaže djevojčica na čistom hrvatskom jeziku.

Daj vode.

Neko mi je podmetnuo dijete na mjesto djevojke od sinoć koja me je oraspoložila i skrenula mi misli s moje djece!

Prsti mi još mirišu na nju.

Tu djevojku.

Iz poštovanja prema ženama nikad se ne kupam odmah posle seksa.

Bijedno je skakati pod tuš i ispirati se od njih.

Sve te tragove slati u kanalizaciju a posle se trljati peškirom.

Volim na neko vrijeme zadržati miris žene.

Izaći s njim na sebi.

Proluftirati se.

 

Djevojčica se pridigla u polumraku pa zapažam da nema skoro ni grudi. 

Prije koji sat leg'o sam u prostran francuski ležaj s djevojkom s atributima super žene, a sad vodom pojim tuđe dijete.

U ručicu što se napamet pruža u mraku i nagađa za idejom oca turam umusavljenu hotelsku čašu i odskačem u stranu.

Vodom iz čaše smo ja i ona djevojka što vozi motor al' ne po kiši, prije odlaska u krevet prali zube, klokoćući i otimajući se oko četkice.

Kakav si ti to domaćin? – pita me na čistom purgerskom. kojeg odlično razumijem al' ne govorim.

Nemaš ni viška četkice.

 

Možda ovo i nije baš obična djevojčica plošnih grudi koje tek treba da se napušu, mislim se.

Možda.

Možda ja nisam onaj pisac kojeg su hvalili i nagradili komplimentima, a on sebe hobotnicom i živom, zgodnom curom što se kao gola pokazala bajnom.

Možda.

Glava s cvikerima da se zamisliti u biblioteci, bilo kojem razredu gdje se predaje nešto ozbiljno.

 

Jesam li se to probudio u stvarnosti il' u snu!? Pitam se.

Onako go iskočim na mokar balkon da provjerim grad u kojem sam.

Zagreb.

I to novi.

Iznad moje glave velika treperava neon slova, veličine i debljine ormara, kojima piše ZAGREB.

HOTEL ZAGREB.

Jačih dokaza o tome gdje sam nema. 

I ne treba.

Pitam se što svaki grad ima po jedan ružan, gromadni hotel nazvan po Zagrebu, Beogradu, Moskvi, gdje može odsjesti oveće selo.

Što?

U svim sam ostavlj'o svoje grinje.

I sekrete.

Punio odvode kosom.

Dok ju je bilo.

(FOTO: Lupiga.Com) 

Moj kedi grbave karoserije kojeg koristim u razne svrhe.

Poslovne i razvratne.

Po njegovim stranama ogromnim boldom piše BUYBOOK Sarajevo i telefoni. Čim se sve naša firma bavi.

To se s devetog sprata ne vidi ali se zna napamet.

Kad bi me bar neko pozv'o s posla da me dodatno podsjeti ko sam i šta sam.

Npr. Haris Alić, harizmatični šef prodaje, kojeg mnogi brkaju s gazdom.

Ali poštene firme u ovo doba ne rade.

Posebno knjižare.

 

Na kičastom uzglavlju kreveta vampirski tamno-crvenom pulsira i blinka 3:10. 3:11. 3:12....

Uskačem u pantalone od sinoć i navlačim na bose noge cipele.

Pačoti.

Skorojević sam i uživam u tom.

Svilene Palmers bokserice s kazaljkama na šlicu, namještene na pet do dvan'est, ostavio sam za sobom.

 

I jaaaaahhhh, šištim psujući tami majku, jer mi zubci rajfreršlusa kače piton.

Tako smo tepali kurcu u kraju.

Bolovi se ovako ne sanjuju a ni psovke.

Košulja sama naskače na mene i zakopčava se do grla daveći me, što je naročito čudno.

I sumnjivo.

Zar nije trebalo sam da je navučem!?

Aaaaa!?

Ja košulju nosim otkopčanu do pupka kao harmonikaš pod šatrom.

Volim da paradiram mišićima i dlakama po njima.

Čovjek može da ode s Balkana.

Al' ne i Balkan iz njega.

 

Ali, da malo pojasnim. I to u drugačije složenim redovima. Otkako sam se razveo mene spopadaju priviđenja, slušne i vizuelne prirode. Već prvu noć po izbacivanju iz kuće sanjao sam kako me pod prozorom u pozno doba noći doziva ćerka. „tata, tata“! Skoro sam ispao kroz ram naginjući se da je vidim. „Mašo, Mašo, Mašo“ siktao sam u krošnju lipe u pokušaju da ne razbudim komšiluk. Komšiluk spava, hrče i prdi, ne mareći za moju dramu. O koja budala reče da je za patnju najbolje da ostane lična!? Koja?! Neka s viškom pameti, škole i manjkom emocija i iskustva. Individualizam je kao otkočeni pištolj. Mazi se i igraj s njim. Muljaj mu cijev po ustima i oko sljepoočnica pa ako opali opali!

(FOTO: Lupiga.Com)

Drugi put priviđenju nije čak treb'o ni mrak. Brij'o sam se i žurio na posao a neko me je blago gurn'o u predio slabine. Jao, sin i to daleko stariji i veći nego sam ga za sobom ostavio! Moje prvo dijete od devet godina me je u roku nepune godine dostiglo visinom i traži od mene da se brije. Okrenuo sam se od voljene prikaze dok se sama ne izbriše i s pjenom na licu čučno kraj kade. „Jebiga, jebiga, jebiga“.

Ni treći put priviđenju nije pasov'o misterij noći. Vršio sam nuždu i fiksirao u dnu vratiju okrugle otvore za ventilaciju. Oblivale su me suze. Moje mlađe dijete je uobičavalo da kroz krugove za ventiliranje provlači prstić, čas kroz jedan, drugi, treći, a ja da ga naginjući se s keramičkog postolja - hvatam. Topio sam se u smradu i sreći. Radost je bujala s obje strana vrata.

I odjednom šta sam vidio kroz mutež od suza?

Šta?!

Pa prst.

Mali, voljeni, debeljuškasti prst, s opnicom nokta, kojeg sam toliko puta ščep'o i aktivir'o time radost i ciku iza vrata.

Znao sam da će ga čim trepnem nestati.

I nestalo ga je.

 

Obučen, bar kad je drugi sloj odjeće u pitanju, istrčao sam u hodnik i pošao ka liftu.

Recepcija!

Samo do recepcije.

Odoh da slučaj prijavim recepciji.

Lift je ček'o na mene.

A u liftu gola kokoš, s taze počupanim perjem.

Spontano se vozi.

E ako progovori imam da se nasmijem i probudim, mater joj.

Kakva vugla me čeka na recepciji tek, svinjska il' kraveća, pitam se već polako uživajući u snu.

I ono golo žensko dijete u mom krevetu je san.

Pa da.

Nema šansi da ću zbog njega na robiju.

Mene nikad nisu zatvarali.

Samo pritvarali.

Zbog tuča i lošeg društva.

 

Na recepciji, o užasa, sve normalno.

Recepcioner od juče, s tamnom sjenom narasle brade gasi cigaretu u toz.

Cvrrrkk.

Ljepši i mlađi je od mene.

Ali bez svih mojih ambicija.

Da pišem, izgledam, zavodim, čak i nastupam za honorar.

U Kaliforniji sam davne '97-e držao predavanje na temu pisanje u opsadi.

A sad sam, teško je to i povjerovati, predsjednik Upravnog odbora najgledanije bosanske televizije.

Direktor joj Džemo Šabić.

Dodirektor Zvone Jukić.

Urednik dramskog programa reditelj Kabil.

Za finansije, marketing i TV preplatu odgovorni Džemal Vatreš, Denis Hajdarević i Adnan Bilal zvani Bili.

Urednice kulture Maja i Kristina zvana Kiki...

 

Ružna, siva zgrada koju zovu Sivi dom, bez daski na klozetskim šoljama i papirom za ruke, al' fini ljudi u njoj.

Njih skoro 2.000.

Zamislite pod jednim krovom dvijehiljade srca kako lupa...

Tup tup tup

Tup tup tup.

 

Izvinite. U ova doba nema gužve pa ja zapalim – kaže mi na splitskom jeziku zgodni Dalmatino.

Ma samo puši – uzvraćam na beogradskom - i slušaj bre. Gore u mom krevetu je tuđe golo dete i to žensko. Pojma nemam kako? Odakle? Juče sam ovuda proš'o pored tebe s odraslom ribom i ti si se malo zakren'o što zaslužuje bakšiš...

(FOTO: Pixabay) 

Moj čovik aje sidi. Lipo zapali jednu, neće te ubit. Opusti se ka čovik i raskopčaj, a ja ću ti ispričat cilu štoriju. Ne bi baš reka da si prvi iz te sobe što se žali na to dite. Daj lipo zapali jednu i smiri se prijo. U Zagrebu si.

O je l' ja to pušim ili sanjam da pušim. Cigarete sam ostavio tek iz petog puta i ne uvlačim im dim već godinama. Prohtjelo mi se da duže živim nego je suđeno. Imam plan u poznim godinama uvećati svoj književni opus. Planirano je da, dok me bude izdavao organ za organom, pišem knjige.

E sad se lipo skoncentriraj i slušaj me.

Ustaje da priču podupre tijelom, vitkim, atletskim što ga je dobio u naslijeđe. Sve to fino piše pod odijelom. I ja bih ovakav bio da radim noću i danju na recepciji za male pare i bakšiš.

 

Prošle godine u ovo vrime apartman je od mene uzea čovik s 'ćeri – egleniše Splićanin.

Bia je sićam se vikend. Otac se navia bez da sam ga išta pita. Priča da se razvea i da dolazi u Zagreb vikendom da viđa malu. Onda je reka kako je odnedavno dobio pravo i na noćni boravak s malom, ne samo dnevni. E on će od sad da se ne čudim odsjedati u hotelu jednon na misic s njom, svojom kćeri, pošto dalje negdi živi. Možda i izvan naše lipe. Ne bi se čudija i u Srbiji, eee. Sve može da se proviri, nema tajni a i dite ima jezik pa nek kaže. Kaži de mala. A mala muči. Samo me hipnotiše očima. Ah te oči. Ma da su bil' na odrasloj ženi, ma ja bi... ma ja bi, ovako obučen skočija na nju pa i po cinu posla, eeee. 

Bacia san pogled na malu. Recepcija joj je bil' do grla. Slatko al' štufano dite na korak od žene. Na čelu joj piše volim svog taju. Eeee.

Jednu noć, isto ovakve kiše i oblaka, nešto tresne napolju o beton. Veće i teže od... ma jeba te ne znan šta bi ti reka, nisam ja pisac, prijo, ti si. Istrča sam na parking i zablesia u sjebanu masu. Čovik. Gol golcat čovik koji je za sobom u krevetu ostavija...

Golu kćer! – vrisnem i nekontrolisano počnem da plačem i udaram se u glavu.

Pljunem na prikazu recepcionera iz Splita i počnem da lupam po mesinganom zvoncu.

Cincilinci cincilinci! Budite me, budite!

Silazi lift s golom kokoši u sebi.

Nekog trebate – pakosno prozbori i kokoš a ja je šutnem bosom nogom. Pljasss!

Nisam znala da nas ima ludih! – vrišti kokoš u letu.

Tužiću te Cekinu!

Ma puši kurac – dreknem i poslednjom snagom izronim iz more s gorkim ukusom nedopušene cigarete. Od sutra ih opet kupujem.

(FOTO: Wikipedia)

Polako, ciglu po ciglu, posložio sam se u onog starog i poznatog čovjeka što je od života želio sve - i kožu i iznutrice: Da ima ženu, djecu i sporadično ljubavnice u koje će se zaljubljivati a i one u njega. Atmosfera kad bi taj čovjek od četrdeset dva goda u presjeku osim svoje žene volio i neku van kuće il' bar simpatisao, bila je divna. Kreveljio se, bekeljio, uveseljav'o sebe i druge, trudio se da i preko plate nešto zaradi. Sladak život košta a i pokloni za umirenje žene. 

Prvo na šta mi se zakačio pogled u stvarnosti bio je tampon u pepeljari. Uniformni, krvavi tampon u uniformnoj pepeljari s grbom Zagreba. Bio sam ga onako pijan zgur'o u ribu. Posle se izvinjav'o i pecao ga dok se djevojka formalno smješkala. Zagrebačka otmenost i tolerancija prema gostu čije manire ne treba prigušivati već ih pustiti da slobodno bujaju, došla je do izraza. Spustio sam ga s poštovanjem pored na natkasnu i posle malog odmora kren'o s normalnijim seksom.

Pljus, pljas.

Već pola sata sam se radovao što su jedno glupi i morbidni sni a drugo pravi život. Nisam osjećao desno rame i usnulu curu na njem. Utrnulo je i odrvenilo. Čitavu noć je bilo uzglavlje. Poljubio sam djevojku rutinski u čelo puno gnojnih prištića, a ona se rutinski promeškoljila. Ponekad to imaju bodi bilderke zbog uzimanja suplemenata. Male, tek nastajuće svračije nožice oko očiju lijepo su se račvale, govoreći kako joj se godine mogu navući i do trideset. Pa da trideset. Masivna iskvarcana butina prebačena preko mog pasa i prijanjajuće međunožje, zračili su čistom vulgarnom silom. Cura ne samo što jurca motorom po Zagrebu nego ide godinama u teretane, družeći se u sklopu honorarnog posla s gostujućim piscima. Čita im mailove al' rijetko i knjige. Razveden, polumlad čovjek i mlada žena s vezicom u inostranstvu što malo puca a malo se štikla, mogu biti urnek trenutne prijatnosti i sreće. Sunce nad Zagrebom je najzad prosulo svoje zrake a ja se nisam mic'o. Zna se i što.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Pixabay

 

Kratka priča Gorana Samardžića osma je iz Lupiginog serijala „Priče iz zagrebnog života“