POSLEDNJI KRUG U HAGU: U zatvoru do smrti, a „samo je branio Srbe i srpstvo“
Sedam i po dugih godina prošlo je kako je, do tada, jedan od najtraženijih svetskih begunaca, konačno ugledao svetlo Haga i sudnice Haškog tribunala. Kako je izricanju presude, istina tek prvostepene, konačno došao kraj te je Radovan Karadžić osuđen na 40 godina zatvora, ne bi bilo loše prisetiti se tih turbulentnih dana kad je otkriveno da se Karadžić slobodno šetao, ne samo Beogradom i Srbijom, već i da je navodno viđan na fudbalskim utakmicama Lacija, dakle u Rimu, da je letovao na Čiovu, pa čak i da je viđan na koncertu brata Marka Perkovića – Thompsona. Naravno, ne kao Radovan Karadžić himself, već kao druid, odnosno doktor alternativne medicine Dragan Dabić. Kao takav je, sećate se, i uhapšen.
Na scenu su izašli, sad već bivši, tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević i večni Rasim Ljajić, kao šef Koordinacionog tima za saradnju sa Haškim tribunalom. Samo ime „Dragan Dabić“ Ljajić je morao više puta ponoviti, očigledno i sam nesiguran u ono što su izneli na pladnju pred novinarima kako bi i sebe uverio u to da je lik sa fotografije koju su prikazali, koji je gotovo identičan onom druidu iz Asterixa, upravo glavom i bradom – Radovan Karadžić.
Radovan Karadžić sluša svoju presudu za "žrtvovanje za srpski narod", odnosno niz monstruoznih zločina (FOTO: Hina)
Teško da nije izmamio osmeh. Zašto? Do tog trenutka prošlo je 13 godina otkako su u Haškom tribunalu izrazili želju da ugoste nekadašnjeg prvog čoveka Republike Srpske i čoveka koji se tereti, između ostalog i za genocid u Srebrenici. O tome gde i kako se skrivao već su ispredane legende. Ona koja je najviše grejala srBsko srce bila je ta da se Karadžić zamonašio u nekom od manastira u Crnoj Gori gde je upražnjavao pravoslavlje u ime svih onih koji se u njega kunu, a Srpska pravoslavna crkva odužila mu se za sve što je učinio za srpstvo tako što ga je štitila i pripremala za kanonizaciju. Karadžić je polako postajao mit koji su podgrejavale i bezuspešne racije i akcije pokušaja otkrivanja i hapšenja u holivudskom stilu. Američki specijalci, tajne službe postajali su predmet sprdnje, a Radovan je rastao i rastao. Mit se toliko naduvao da je morao negde i nekako prsnuti. I prsnuo je na iznenađenje svih, pa čak i porodice.
Međutim, činjenica da je nacionalni „heroj“ uhvaćen kao nadrilekar, koji je pri tom moguće imao i ljubavnicu, dok mu je porodica bila pod prismotrom, istragom, čak im se zabranjivalo korištenje imovine zbog sumnje da su mu pomagali u skrivanju i begu, nije gotovo ni malo poljuljala veru u taj mit. Iracionalno se racionalnim teško može uzdrmati. Njegovo tihovanje u pritvoru Specijalnog suda za ratne zločine predstavljeno je kao da je Karadžić odlučio na svoja pleća da primi sve grehe srpskog naroda. Pa ako već nije bio ta vrsta mučenika u godinama dok se predstavljao kao Dragan Dabić, neki od manastira prigodno je zamenila druga ćelija, ona zatvorska. Nije važno. Mit je odavno stvoren i koliko god pucao po šavovima objašnjavanje je bilo uzaludno.
Monah Radovan Karadžić? Ili nam se pričinja? (FOTO: Lupiga.Com)
Činjenica da je Karadžić uhapšen za vreme mandata Borisa Tadića na čelu Predsedništva nimalo nije pomogla realnijem sagledavanju stanja. Naprotiv.
Koliko god Tadić očijukao sa ljubiteljima lika i nedela Radovana Karadžića u njihovim očima uvek je ostao izdajnik Srbije i srpskih interesa. Sam čin hapšenja otvorio je brojna pitanja koja su samo skretala pažnju sa onoga zašto se Karadžića teretilo. Navodno je do Dabića vodio jedan presretnuti razgovor sa bratom Lukom Karažićem koji je greškom koristio karticu koja je bila zavedena u srpskoj tajnoj službi. Ta informacija je prenešena Tadiću koji se odlučio na hapšenje tek onda kad je u potpunosti tu istu službu stavio pod svoju kontrolu. A to je trajalo mesecima.
Sporan je bio datum hapšenja. Sve je ozvaničeno 21. jula 2008. godine, ali advokat Radovana Karadžića i ostali simpatizeri tvrdili su da se sve desilo tri dana ranije. Kako, zašto, ko je pokupio novac od nagrade...? Naciji koja je sklona teorijama zavere ovo je idealno leglo kako bi još malo potpalili nacionalističku vatricu pod noge Borisa Tadića.
Tadašnji ministar policije Ivica Dačić, koga je u politički život vratio baš Tadić, tih dana odlučno je odbijao bilo kakvo povezivanje sa ovim hapšenjem tvrdeći kako su on, a i policija nevini u čitavoj ovoj priči.
"Radovan Karadžić se žrtvovao za svoj narod u Republici Srpskoj a njega je žrtvovala Srbija" - Tomislav Nikolić (FOTO: Lupiga.Com)
Vratićemo se malo baš u te dane kako bi se podsetili reakcija dvojca koji je danas na čelu države, a koji je tih dana organizovao tzv. sverspski sabor kao vid protesta protiv hapšenja Radovana Karadžića. Tomislav Nikolić tada je bio na mestu zamenika predsednika Srpske radikalne stranke.
„Radovan Karadžić se žrtvovao za svoj narod u Republici Srpskoj a njega je žrtvovala Srbija, aktuelna vlast, Boris Tadić i marionete okupljene oko njega. I to je čitav jedan lanac marioneta prozapadnih, proameričkih. Srpska radikalna stranka će učiniti sve, upotrebiće sva demokratska i dozvoljena sredstva da najkasnije do kraja godine počisti sa vlasti ovakav režim kome ne postoji više nikakva svetinja“, kleo je Nikolić.
Aleksandar Vučić je obavljao funkciju generalnog sekretara radikala.
„Očekujemo da sutrašnji svesrpski sabor pošalje jasnu poruku svim građanima Srbije ali i svim ljudima u Evropi i svetu da Srbija nije šaka zobi koju će da pozoba Boris Tadić i njegov diktatorski režim, da ćemo pružiti otpor diktaturi u Srbiji, da ćemo uvek postavljati pitanje ko je, kako i zašto uhapsio Radovana Karadžića, čije su to paravojne formacije učinile? Nas zanima odgovor na pitanje gde je tri dana držan Radovan Karadžić, ko je oteo milione dolara za glavu jednog Srbina, Radovana Karadžića čija je sva krivica u tome što je stvorio Republiku Srpsku, što je bio njen lider, što je lider srpskog naroda zapadno od Drine“, dodao je tada mladi Vučić.
"Ko je oteo milione dolara za glavu jednog Srbina, Radovana Karadžića čija je sva krivica u tome što je stvorio Republiku Srpsku, što je bio njen lider, što je lider srpskog naroda zapadno od Drine", pitao se mladi Vučić (FOTO: Lupiga.Com)
Svesrpski sabor je održan i na njemu je glavnu ulogu imao Luka Karadžić. Spomenuti dvojac se ipak držao sa strane i bio je poprilično rezervisan, što i ne čudi jer su svega dva meseca nakon toga napustili radikale i sad su tu gde jesu. Slične „manifestacije“ održale su se i u Banjaluci, na Palama gde je, eto baš zgodno, četiri dana pred konačnu presudu Karadžiću jedan studentski dom prigodno preimenovan pa sad nosi ime Radovana Karadžića, zaslugom Milorada Dodika.
A podsetimo se samo zašto je oko Radovana Karadžića bila tolika gužva i zašto mu se na kraju i sudi. Zločini koji se navode u optužnici uključuju, između ostalih:
• Ubijanje bosanskih Muslimana i bosanskih Hrvata, uključujući ubistvo najmanje 144 osobe u Biljanima (opština Ključ); više od 200 zatočenika u KP domu Foča; oko 150 ljudi u logoru Keraterm (pored Prijedora), i najviše 140 zatvorenika u logoru Sušica (pored Vlasenice).
• Zatočenje hiljada bosanskih Muslimana i bosanskih Hrvata u zatočeničkim objektima u životnim uslovima smišljenim tako da dovedu do njihovog fizičkog uništenja. Navedeni zatočenički objekti uključuju logor Manjača (pored Banjaluke), logore Omarska, Keraterm i Trnopolje (pored Prijedora), KP dom u Foči i logor Batković (pored Bijeljine).
Dvojica srpskih "heroja" (FOTO: Hina)
• Ubijanje više od 7.000 muškaraca i dečaka bosanskih Muslimana iz Srebrenice putem organizovanih i situacionih pogubljenja, uključujući ubistvo više od 1.000 muškaraca u jednom velikom skladištu u selu Kravice i pogubljenje još 1.000 muškaraca bosanskih Muslimana pored škole u Orahovcu.
• Bezobzirno razaranje privatne imovine i javnih dobara, uključujući spomenike kulture i sakralne objekte, kao što su brojne džamije širom zemlje.
• Dela ubistva koja su bila deo cilja širenja terora među civilnim stanovništvom Sarajeva provođenjem kampanje snajperskog delovanja i granatiranja, u periodu od 12. maja 1992. do novembra 1995. godine. Takva dela uključuju granatiranje pijace “Markale” 5. februara 1994. godine, kada je poginulo 66, a ranjeno više od 140 ljudi.
Svet je varljivo mesto, a Radovan će još jednom, po poslednji put biti tema broj jedan u tom i takvom svetu. Nema više tu ni želje ni mogućnosti da presuda postigne išta više od zaključenja čitavog procesa. Strane su odavno zauzete i nikakva presuda tu ne može više odigrati ulogu čak i da dođe do takvog obrata da Karadžić i prizna sva zlodela. Vreme odavno ne postavlja ovakve stvari na svoje mesto. Stoga mu treba maksimalno pomoći.
Lupiga.Com
Naslovna fotografija: Lupiga.Com
Na sreću nisu.