Čudne stvari vežu te za djetinjstvo. Obično su to neka specifična mjesta tvog života ili mirisi. Svoje djetinjstvo proveo sam pedeset metara od žile kucavice grada Splita. Peškarije, ili ti ga ribarnice, ako me niste razumjeli. Taj miris, taj „vonj friškine“, kako mi kažemo u Splitu, prvi je miris koji pamtim iza majčinih grudi. Prvo što bi me zapuhnulo jutrom kada bi majka otvorila prozore bio je miris mora, miris ribe i, kasnije ću saznati, miris onoga što je othranila Dalmaciju - vonj srdele. 

Pamtim ta jutra i tu kakofoniju života kada bi se spustio u portun i skrenuo na omiljeno igralište. Plato ribarnice koji je tada bio festival života na Mediteranu. Za obid, posebno iza dočeka Nove godine i teške spize, mater bi me poslala na peškariju da uzmem dva kila srdela i na pazaru „mac“ blitve. Treba se očistiti od ovog pustog mesa, sarmi i kolača. Mogla me poslati jer je, kao i svaka majka u Splitu, imala na ribarnici „svog čovika“ koji bi me prepoznao, odmjerio ribu na vagi i rekao da pozdravim mater. 

Srdela me odgojila. Ta mala riba bez puno „drače“ okrenuta samo na maslinovom ulju bila bi ka cukar. No, ono najljepše što pamtim bio je miris koji bi se rasprostranio kućom. Miris mora, miris friškine i frigane ribe. Srdela je bila jeftina, dostupna svima, a ako ste bili radnička sirotinja ka mi, srdela je bila druga mater. Mana sa neba, točnije iz mora, koju je dragi Bog poslao da hrani sirotinju. 

U ta doba, a rane su osamdesete, ribarice Jadrana vadile su i do sto tona srdele. Te male, plemenite ribe koja je pasala uz sve - povrće, bilo kakav prilog, maslinovo ulje i fetu kruha.

Zadnjih godina srdele se vadilo otprilike četrdeset tona. To je bila neka okvirna mjera i srdela je i dalje hranila Dalmaciju. Posebno sirotinju. Sve do danas. 

Iza blagdana imam običaj spustiti se do peškarije. Lijepi su to običaji, i radovalo me ovako teška, iza sve te jake hrane, da ću sebi za gušt uzeti kil-dva srdela i bacit ih na ulje uz malo blitve. Maslinovo ulje liječi i mamurluk, dok si sam sebi težak od svega. 

Kad sam konačno obišao moje ribare, ostao sam prilično iznenađen. Na ribarnici punoj svega, oborite ribe, sipe i liganja, srdele niti za lijeka. Mislio sam isprva da sam zakasnio, da se rasprodala, no onda mi je šjor Bepo, moj omiljeni ribar, ukazao na problem - srdele jednostavno nema.

Kako sam po prirodi znatiželjan, pitao sam zašto, očekujući odgovor da se nije išlo na more zbog blagdana. No, nažalost, dobio sam potpuno drugačiji. Srdele nema jer nam se more ubrzano topli zbog klimatskih promjena, a barba Bepo još krivi i kočarice. Sve pometu, kaže, posebno „Talijanci“, a triba srdele i za othranit tunu kod uzgajivača. Ko more danas kupit fetu tune? Nema više ni ribarske flote, kao što je nekad bilo, uništili su je. Do godine će, zloguko predviđa, biti još i gore. 

„Koča kad mete, mete sve, a turisti, e sinko moj, šta ti rade sve ove godine, to ti je za Bogu plakat. Sve smo uništili, sve smo pomeli, dno mora nam je spaljena zemlja, a srdela voli travu. Sve smo uništili. Naša glad i pohlepa za zaradom. Sad ko ima za komarče, lubine i zubace - ima. Ko nema, zube na škanciju“, tako mi je barba Bepo objasnio situaciju, a ja sam tužan i praznih ruku otišao doma. 

Za obid, onaj najdraži iza Tri kralja, ostao sam bez svoje kraljice. Srdele. Kao, uostalom, i pola mojih Splićana koji su doma došli praznih ruku. 

Iz djetinjstva pamtim mirise. Posebno miris frigane srdele dok je mater okriće uz dvi kapi maslinova ulja. Pola moga grada je srdela othranila. I šta ćemo sad? Lipo je reka oni stari Apaš. Kad posiječemo zadnje stablo, ubijemo zadnjeg bizona i, dodajem, ulovimo zadnju srdelu ostat će nam samo novac. Bit ćemo izgleda puni para u svijetu koji nam nepovratno nestaje pred očima.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Pixabay

Sviđa vam se ono što radimo? Želite više ovakvih tekstova? Možete nas financijski poduprijeti uplatom preko ovog QR koda. Svaka pomoć naših čitatelja uvijek je i više nego dobrodošao vjetar u leđa.