Izopačeni tipovi gradili su strpljivo kulturu bezumlja
Prenosimo celi tekst objavljen u Blicu
Tukli smo ga jer nije dobar Srbin… piše protiv Srba i SPC… brani gejeve… – ovo su delovi izjava 18 i 19 godina starih mladića odgojenih u Srbiji koji sebe smatraju „srpskim rasnim idealistima“. Još više, ove teške, ostrašćene i nadasve ignorantske reči slika su naše sulude stvarnosti u kojoj su i deca spremna da na smrt prebijaju one koji različito misle.
Zašto je u Srbiji drugačije mišljenje i dalje razlog da dobiješ batine? Kad su nam deca postala tako agresivna? Ko je kriv? Porodica ili društvo, sistem, politika, mediji?
Pretnja novinarki Brankici Stanković izrečene su na javnom mestu
E dok smo mi postavljali ova pitanja i zgražavali se na sve novijim i surovijim ispadima jedva punoletnih građana Srbije, izopačene ličnosti, šovinisti, nacionalisti i ultradesničari predvođeni odgovarajućim političkim krugovima nisu gubili vreme. Gradili su kulturu bezumlja, linča i straha u kojoj je svako ko misli drugačije ugrožen.
– Očigledno je da se radi o fašističkim stavovima prema drugačije mislećem čoveku ili drugačijim mišljenjima uopšte. Sve to vuče korene iz politike koja je od 1990. napravila snažan profašistički pokret u Srbiji, ojačan posle 2000. desničarskim partijama na vlasti. Upravo zbog toga se ta profašistička orjentacija najviše i sreće u godinama od 17. do 30. – precizira kriminolog i psiholog Dobrivoje Radovanović, profesor Fakulteta za bezbednost.
On objašnjava da je za ove grupe karakteristika stravična emocionalna zasićenost vrednosti, koja se temelji na ksenofobiji, nacionalnim, šovinističkim i rasnim netrpeljivostima, ali koja je po pravilu obložena pričom o srpskom narodu, borbi za budućnost i ravnopravnost tog naroda, neprijateljima koji prete…
I njega su ubili jedva punoletni: Bris Taton
– Ako to uporedite sa Nemačkom pred početak Drugog svetskog rata, videćete da je Srbija Nemačka u malom – upozorava Radovanović.
Napad na Teofila Pančića, novinara „Vremena“, samo je poslednji u talasu terora koje već neko vreme ultradesničarske organizacije sprovode u Srbiji. Od njihove „pravedničke pesnice“ stradao je francuski navijač Bris Taton, pretili su novinarki Brankici Stanković, pozivali su na linč građana homoseksualnog opredeljenja, kamenicama napadali na autobus gradskog prevoza nanoseći teške povrede putnicima, razbijali i uništavali Beograd i njegovu imovinu, palili ambasade.
Sve to, ili barem većinu, učinili su ljudi ne puno stariji od 19, 20 godina.
– Sve ekstremističke organizacije nude jednostavnu, crno-belu sliku sveta. Takva slika sveta odgovara nedovoljno zrelim, slabo obrazovanim mladim ljudima. Za razliku od ovakvih organizacija koje nude mladima jednu ideologiju, škola i organizacije koje se bave mladima su potpuno pasivne. U koliko škola se odvijaju vannastavne aktivnosti ? U koliko mesta u Srbiji funkcionišu domovi kulture i domovi omladine ? Ostaju samo kafići, “Veliki brat” i “Farma“ – kaže prof. Jelena Vlajković.
Prema procenama, broj aktivnih pripadnika raznih neonacističkih, profašističkih, ultradesničarskih i sličnih grupa iznosi više od 20.000. Pretpostavlja se da je zajedno sa neaktivnim simpatizerima taj broj i veći. Država se slabo i sporo obračunava s njima, popušta njihovim pritiscima (Parada ponosa), pojedine političke stranke i interesni krugovi ih otvoreno podržavaju, kao uostalom i neki delovi Srpske pravoslavne crkve u čije ima su vršile mnoga nedela.
Zbog brojnosti, nasilnosti i moći koju imaju postali su, manje ili više prećutno, prihvatljivi za svaku vlast u Srbiji.
– Ova neonacistička kultura proizvod je Miloševićeve i Koštuničine države, a ova sadašnja je u pasivnom smislu podržava jer nedovoljno radi na raščišćavanju s tim lošim nasleđem, praveći kompromise s njim – kaže za „Blic nedelje“ Teofil Pančić, novinar „Vremena“.
Razloga za pravljenje takvih kompromisa je dosta. S jedne strane, armija od oko 20.000 ljudi poslušno je i veliko glasačko telo, a s druge, agresivnost i destruktivnost koji su njihova obeležja mogu dobro poslužiti u neformalnim političkim borbama.
– Korišćenje neofašističkih organizacija u dnevno-politikantske svrhe još od vremena JUL-a jedna je od odlika naših partija, pa su te grupe korišćene za paljenje ambasada i džamija, napade i ubistva na novinare i neistomišljenike. Ozbiljniji razlog leži u činjenici da su nekim od partija te vrednosti jako bitne, jer su one zapravo prenete vrednosti tih partija u te organizacije. U Srbiji je mnogo prikrivenih fašista i među intelektualcima, čak u najvišim naučnim krugovima. Oni su kreatori tih neonacističkih krugova, nije taj pokret slučajno rastao u Srbiji – kaže Radovanović.
„Odbrana Kosova“ u centru Beograda: Paljenje ambasada
Ne treba ni da čudi što ultradesničarske organizacije u svoje okrilje poslednjih godina uzimaju sve veći broj mladih ljudi. Ta deca su odavno prepuštena sama sebi, ostavljena od onih čija je dužnost bila da ih nauče da – pretući nekoga zato što misliš da nije dobar Srbin nije normalno, da ne postoji kategorija koja će izmeriti šta je dobar ili loš Srbin, kao i da različiti stavovi nisu razlog za odstrel. Svi roditelji, vaspitači, pedagozi, psiholozi, učitelji, nastavnici, profesori, socijalni radnici, političari… su u svemu tome poraženi. Društvo koje oni sačinjavaju, grade i čuvaju je društvo u kome se ovakve stvari dešavaju svakodnevno.
– Protivrečnosti koje postoje u porodici, školi, društvu prelamaju se i kroz adolescentnu sliku o svetu. Posle 5. oktobra 2000. Srbija je velikim koracima krenula u reformu obrazovnog sistema. Taj veliki posao grubo je prekinut dolaskom ministarke koja je prvo zabranila savremene oblike edukacije profesora, a kasnije je pokušala da ukine i Čarlsa Darvina. Ali, to nije sve. Svi se sećamo kako je stranka koja je tada bila na vlasti blagonaklono dozvolila (organizovala?) napad na strane ambasade povodom proglašenja nezavisnosti Kosova. Poruka je bila jasna: ako su ugrožene vrednosti za koje se zalažemo, sva su sredstva dozvoljena. Adolescenti su takvu poruku dobro razumeli – zaključuje prof. Jelena Vlajković.
Teofil Pančić
Intervju: Marko Karadžić, Ministarstvo za ljudska i manjinska prava
Nasilje je ovde legitimno u ostvarivanju ciljeva
Marko Karadžić
U našem društvu, takozvanom lideru regiona, meta nasilnika su ljudi koji zaista misle, oni koji su spremni da iznesu argumente kako bi obrazložili svoje stavove i koji to rade bez ikakvog straha. Napadaju ih oni kojima je Srbija draža kao tamni vilajet, jer samo u tom mraku mogu da opstanu na lažima zasnovane ideje koje promovišu – kaže u razgovoru za „Blic nedelje“ Marko Karadžić, državni sekretar u Ministarstvu za ljudska i manjinska prava.
– Pa zar nas ne uče od malih nogu da je batina iz raja izašla, zar nema onih koji Miloševića vide kao heroja, zar nema onih koji skrivaju ratne zločince, zar nema onih koji javno pozivaju na spaljivanje romskog naselja… Pa ima, eto vam razloga. Vrednosti ovog društva su i dalje na onom primitivnom nivou koji opravdava fizičko nasilje kao legitiman način ostvarivanja ciljeva, a u isto vreme malo je nas koji smo uvek i na svakom mestu spremni da kažemo da nema tog razloga koji će opravdati udarac ili nešto još gore.
Napad na Pančića, ali i linč Brankice Stanković, ubistvo Brisa Tatona... počinili su jedva punoletni ili čak maloletni ljudi? Ko je odgovoran što nam je omladina tako agresivna i ostrašćena?
– Lako je manipulisati mladim ljudima koji nemaju informacije, znanje i želju da nauče. Izolacija, loš edukativni program, a neretko i nastavni kadar ne mogu imati bolji rezultat. Volimo da živimo u laži i predstavljamo naš edukativni sistem kao jedan od najboljih, a onda činjenicu da su nam đaci na dnu evropske lestvice po znanju zanemarimo, i nastavimo po starom.
Okruženje u kome odrastaju nije im omogućilo da shvate šta je zločin i ko su zločinci, šta kriminal i zašto je bitno da se naše društvo na iskren način suoči s prošlošću. I dalje ih učimo da smo najpametniji, najlepši, najhrabriji, naj, naj, a da su drugi krivi za sve. Vide da se sankcije retko i slabo primenjuju, vide da je odgovornost nešto čega kod nas skoro da nema. Da li smo im dali osnova da veruju da je rad isplativ, da je znanje ono što se ceni? Oni kojima jesmo teže da odu u inostranstvo, a ostatak kao da smo prepustili nasilnicima koji spaljivanjem, krađom, tučom i ubistvima brane naše „tradicionalne vrednosti”.
Kako ocenjujete dosadašnje postavljanje države prema ovakvim slučajevima, posebno kada proces stigne do pravosuđa?
– Ono čemu stremi svako demokratsko uređeno društvo jeste da prevencijom radi na sprečavanju kriminala. Međutim, kada do kršenja prava dođe, ključni element jeste nezavisno, nepristrasno, profesionalno i efikasno pravosuđe. Mi imamo sve preduslove, ali je potrebno da počnemo da ih koristimo. Moje iskustvo pokazuje da, nažalost, nemali broj sudija često svoje lične stavove stavlja iznad zakona i time krši osnovna ljudska prava. Sudski postupci su isuviše dugi, a kazne toliko niske da dovode do duple viktimizacije žrtava.
Zašto ultradesničarske organizacije imaju toliku moć i prostor u našem društvu?
– Izgleda da imaju dosta dužnika koji ih štite iz senke, a nekad i javno, to su oni koji su ih stvorili, koji ih finansijski podržavaju, za koje su spaljivali ambasade, džamije, hramove, oni za koje su prebijali novinare, oni za koje su policajcima nabijali baklje u usta, oni čije su takozvane tradicionalne vrednosti branili motkama, šipkama, kamenjem i pištoljima. Izgleda da tih dužnika ima dosta i svuda.
Zašto država ne krene u odlučniju borbu protiv ultradesničara?
– Mogu da kažem da pomaka ima, ali ću reći da bismo odlučni bili onog trenutak kada pojedinci odgovorni za kriminal budu iza rešetaka, kada organizacije čije je delovanje u neskladu s ustavom budu zabranjene, kada budu otkrivene i adekvatno sankcionisane ubice i napadači na novinare i borce za ljudska prava, kada nam edukativni i medijski program budu takvi da kreiraju društvo u kome su sloboda i poštovanje ljudskih prava najviše vrednosti.
Tekst i foto: Blic
alo momak jel ti dobro? o kakvoj ti toleranciji pričaš. ti si izvan svih dešavanja!