Moj brat i ja provedemo doslovno cilo lito na Peristilu. Osim šta je to najlipše misto u gradu za sidit i postojat, još nam i vraća onaj lipi običaj iz 80-ih kad nije bilo mobitela i kad se naša ekipa nalazila po gradu bez dogovaranja sata ili mista. Znalo se di ćeš, kad god dođeš, nać bar nekoga od ekipe. Tako brale i ja ne dogovaramo Peristil. Najčešće se nađemo, a ako se i ne nađemo, na Peristilu čovik može sidit sam bez osjećaja da mu iko ili išta na svitu fali

Moj brat i ja provedemo doslovno cilo lito na Peristilu. Osim šta je to najlipše misto u gradu za sidit i postojat, još nam i vraća onaj lipi običaj iz 80-ih kad nije bilo mobitela i kad se naša ekipa nalazila po gradu bez dogovaranja sata ili mista. Znalo se di ćeš, kad god dođeš, nać bar nekoga od ekipe. Tako brale i ja ne dogovaramo Peristil. Jednostavno dođemo, najčešće se nađemo, a ako se i ne nađemo, na Peristilu čovik može sidit sam bez osjećaja da mu iko ili išta na svitu fali.

Također, nema drugog mista u gradu koje brale tako voli, odlazak na Peristil je nešto šta se njemu podrazumijeva. Da mu ko plati, on se ne bi maka od tamo.

Moj brat mi je inače najomiljenije društvo za sidit na Peristilu, jer zna miru: govori malo do ništa, a kad svakih uru vrimena i reče nešto, ja slijedećih uru vrimena plačen od smija.

Tako neki dan, nakon uru vrimena kontempliranja u tišini, kaže on:

- Jedva čekan kad će završit lito.

- Zašto? - pitan ja iznenađeno.

- Dopizdilo mi je sidit na Peristilu.

Lupiga.Com

FOTO: FB