Vera, deo prvi
ritn by: Marchelo de Facto
10. 11. 2004.
... i dolaziše mnogi slepi, i dolaziše gubavi. Stefan Dečanski ostade isti: onako kako živeše - krotko i staloženo, mirno hodeći putem mudrosti - takav ostade i kad ga dah života napusti. Izgledaše kao zaspali pravednik koji spokojno sanja, svaki mišić na licu stajaše nenapregnuto - a opet, osmeh lebdeše nad tim licem. Niko taj osmeh ne vide, a svi ga osetiše. Miomiris se širiše oko tela prečasnoga. I progledaše slepi. Nemi progovoriše. I hvališe Gospoda. I Stefana hvališe.
- O, krasnog li prizora. Svi se isceliše! - uzbuđeno reče jedan čovek koji stajaše u gomili. Prijatelj njegov beše zamišljen.
- Ali čemu takvo lice? Zar se ne raduješ čudima? - upita ga čovek. - Nije do toga, dobri moj, nije do toga ...
- Pa šta će onda to biti?
- Razmišljam ... šta je zaista ono što isceljuje ove napaćene ljude?
Kamen koji zapadne pod točak. Ili točak koji naleti na kamen. Uglavnom, osećaj je taj: neugodan zvuk gume koja je upravo pukla i prilično surov povratak u realnost za one koji vole da dremaju dok se voze. "Majku mu!" - opsova sočno Pera Perić, po svoj prilici ne onoliko sočno koliko je hteo, ali opet, nije sam u javnom prevozu pa zato ... biće bolje da monolog nastavi u sebi. "... a taman sam zadremao! Zastoj u saobraćaju, kašnjenje na posao zbog tog zastoja, i ako je taj majmun od vozača sad još uspeo i da probuši gumu, onda stvarno ...".
Još uvek bunovan, dok je trljao oči, dosetio se da zapravo sedi na sedištu odmah iza vozača. "Pa da prozborimo koju, prijatelju!" - pomisli, ustade i pre nego što se i sreo licem u lice sa vozačem, poče: "Za šta ti služi volan, je li druže? I za šta ti služiš? Jel da voziš i držiš volan, ili da se bus vozi sam? A?". Tek onda, kada je napokon otvorio oči, lako je zapazio da vozača nema. "Biće da se stvarno bus vozi sam! Već je izašao da vidi štetu sigurno ...". Nije sebe smatrao namćorom, nije ni bio buntovnik, ali ovakve situacije, kad možeš biti namćor i buntovnik u masi i da samim tim to niko ne prebaci tebi lično - to je već nešto sasvim drugo. Doduše, potrebna je tu još samo jedna sitna varnica da se pobuna omasovi, a tu dozu drskosti ipak je imao: "Ljudi, šta je bre ovo, a? Neka vraća pare, šta smo kupovali karte džabe, koji je to ...".
Trenutak blagog soka. Šta je ovim ljudima? Niko se ne miče ... moglo bi se reći da su neki uplašeni, ali niko sem njega nije ustao da ... a i sva stakla su strašno prljava. To nije u direktnoj vezi sa svim ovim, ali može i biti, u krajnjoj liniji. Prokleti privatnici, ne vode ni malo računa. "Možda ne bi bilo loše da ponekad obrišu stakla, čisto da vidimo kad smo na svojoj stanici!". Totalna tišina. "Vi ste mi neki preozbiljni, vidim ...". A i on je baš našao gde će da plasira polucrni humor. Nego, šalu na stranu, zaista se ništa i ne vidi kroz ta stakla, čak ni kroz prednje. Ma, izaći će napolje da vidi šta se to kog vraga desilo sa autobusom i onda će ... "Ne!" - iznenadni krik prekinuo je njegov tok misli, kao i snažan stisak nečije ruke koju je osetio na svojoj. "Nemojte izlaziti! Za ime Božje, nemojte izlaziti iz autobusa!". On se naglo okrenu da vidi ko je vlasnik drhtavog glasa. Čovek, pedesetak godina, proćelav i sa velikim naočarima. Znojavog ćela, nervozan. Uplašen. Nekako je sav ... uplašeno nervozan u toj svojoj nervoznoj uplašenosti, u nedostatku bolje definicije.
Pera Perić htede da ga upita dele li isti problem - zastoj, pokvareni bus i kašnjenje na posao - ili čovečuljak ima pride i koji lični, koji je upravo sad našao da ispoljava na prvome na koga naleti - ali mu za pogled zapade crvenilo na vratu saputnika. Videvši neprijatno fiksiran pogled Pere Perića, on se nervoznim pokretom počeška po vratu i zacrvene u licu, pa tiho doda, pošto skrenu pogled: "Nemojte ... ko zna gde smo!". "Uveren sam da ćemo to znati samo ako izađemo, jer su stakla sva prašnjava ... isto tako sam uveren da nema potrebe za naročitom panikom i dramom koja vas je, kako vidim, obuzela. A meni dan uopšte nije lepo počeo, premda i onda kad mi sjajno počne uopšte ne obožavam te ljude koji gnjave po prevozu pričama o kataklizmi i trećem svetskom, samo zato sto su blesavi. Tako da, ukratko ... skinite mi se s vrata!". "Ma sedi dole, glupi skote!" - viknu, ovog puta, neka žena. Pre nego što je išta uspeo da kaže, ona mu se neumesno unese u lice i dočepa rukom za rame. Zapazio je da joj je šminka razmazana od suza, a kosa raščupana. Nije bio vešt u tom primećivanju detalja, ali ovde sve vrvi od nekih upečatljivih ljudi, kako mu se čini ... zaista, prokleti javni prevoz.
"Mrtav si, i voziš se na sastanak, onaj nebeski! Umukni i sedi tu!" - dreknu ona i gurnu ga nazad u sedište.
Zaista, to nije bio gradski autobus: imao je klima-uređaj, mogao si da se posluziš kafom ili čajem, a tu je bila i dnevna štampa. Definitivno nije državni, a veliki je to luksuz i za privatne gradske prevoznike. Peri Periću sve ovo je uletelo u kadar prilično odjednom, i pre nego što je obradio sve podatke primljene u poslednjih nekoliko minuta, začuo se razglas: "Poštovane pokojne dame i gospodo, neizmerno nam je žao što vam ovo moramo saopštiti - prvenstveno zbog toga što ovakva glupost nikako ne bi smela da se dešava - ali vaš autobus se pokvario. Rado bismo vam rekli za koliko vremena će kvar biti otklonjen, no o tome je uzaludno govoriti budući da ste već sa ove strane granice, ako me razumete ... sa strane gde vreme više nema nikakav smisao. Svesni smo da prevoz na drugu stranu verovatno niste zamišljali baš ovako, no čitav kosmos i njegovo uređenje uistinu su jako jako daleko od pojmova 'savršeno' i 'uređeno' ... Uglavnom, autobus je bar komforan i udoban, ako ništa drugo ... u međuvremenu, činimo sve što možemo da popravimo štetu te da se vožnja nastavi. Naše iskreno saučešće povodom vaše smrti i, još jednom, izvinite zbog problema sa busom. Prijatno.".
Dakle, tako. Sijaset čudnih njuški u autobusu zaglavljenom između ovog i onog sveta. Taj tip iz razglasa, makar sve to bilo i san, ima pravo u jednom: ovo je neka teška glupost. Totalno nemoguć scenario. Gotovo u svakom smislu, samo ... Pera Perić se čudio jednome: postoji nekakav osećaj u njemu, nešto što nikad ranije nije osećao tako i na taj način, nešto što mu je govorilo da stvari ipak stoje upravo onako kako je objavljeno preko razglasa i da je baš ova grdna budalaština realno stanje stvari. I dalje nije razumevao šta će on tu, budući da je ušao u sasvim drugi prevoz i da je taj prevoz vozio do firme u kojoj radi, a ne na onaj svet, ali od momenta kad je čuo saopštenje, naprosto nekom silom u sebi oseća da to jeste tako.
Razmišljao je. Pa dobro, 'ajde da razmotri tu opciju: on je mrtav. Nikad pre nije zamišljao da biti mrtav izgleda ovako: ti to uopšte ne primećujes, nego ti jave. I to preko razglasa. Nešto kao "baš lepo od vas što ste se okupili u ovolikom broju, povod je taj što ste maločas umrli, dobrodošli na žurku ...". Dok je prelazio s hipoteze na hipotezu, pogledao je u čoveka sa kojim je delio sedište. Čovek je bio taj koji od njih dvojice sedi do prozora, ali to nije iskorištavao da zuri kroz njega (ruku na srce, ništa se i ne vidi ... toliko prljavštine ... a onda, nije neumesno ni pitanje: čega tu okolo uopšte i ima? U šta čovek da gleda?). Imao je sasvim izgubljen pogled, uperen na tačku koja se nalazi u beskonačnosti. I bio je dosta star. Ispred njega je bila korpica sa dnevnom štampom i raznim časopisima. Stvarno dobro opremljen autobus, pomisli Pera, čak i mrtav može, eto, fino da se informiše o bitnim stvarima, kao što je prognoza vremena za sutra.
Do vraga. Ako se sve ovo zaista dešava, ne samo da je svemir daleko od pojmova 'savršen' i 'uređen', kako reče onaj - nego je i krajnje adekvatan komšiluk retardirane planete zvane 'zemlja'. Pa ipak, Pera posegnu za jednom od novina. No, iz njih ispade neka reklama, jedna od onih koje dobiješ umetnutu u sredinu novine, i to baš među ruke čoveka pored. On prostreli Peru pogledom dok je ovaj uzimao reklamni papir i izvinjavao se. Ali čemu ovakav pogled, kao da je na njega ispustio ciglu, a ne samo komad papira. Kako je i pre mislio, ovim autobusom cirkuliše sama nervoza i ništa drugo. Peri, ma kako i sam zbunjen bio, prosto dođe da skoči i vikne onu čuvenu "Ma dajte, ljudi, živnite! Pa niko nije umro!" - ali budući da su umrli ama baš svi prisutni, to nikako ne paše u ovom momentu.
Pogledao je u reklamu. Komplet odabranih dela klasične muzike, raznih kompozitora, na osam diskova po povoljnoj ceni. Lepa ponuda. A i lepa prilika da se započne razgovor ... "Pogledajte ovo. Muzika na diskovima. Klasika je u pitanju, to vredi imati ...". Starac samo odmahnu rukom i nastavi sa svojim izgubljenim gledanjem u izgubljeno nešto. S tim tipom ne vredi dalje pokušavati, to je bilo sasvim jasno. Dobro, mogu se malo prelistati novine, u svakom slučaju ... o, kakav neljubazan čovek, ipak! Mada, i sam Pera je malopre imao sličan stav prema onom nervoznom čoveku iza ali ... Ma, nema 'ali'. To je tipičan dokaz kako registrujemo samo tuđu neljubaznost, i gotovo. Bilo bi najbolje da na neko vreme zagnjuri nos u novine ... a tip do prozora ... ko zna ... Verovatno postoji priča koja bi objasnila zašto je on takav namćor (mada je Pera Perić bio ubeđen da postoje i namćori od rođenja), ali on ne bi ni želeo da je čuje. Uostalom, taj izgleda kao čovek koji je promašio život.
Nastavlja se …
- O, krasnog li prizora. Svi se isceliše! - uzbuđeno reče jedan čovek koji stajaše u gomili. Prijatelj njegov beše zamišljen.
- Ali čemu takvo lice? Zar se ne raduješ čudima? - upita ga čovek. - Nije do toga, dobri moj, nije do toga ...
- Pa šta će onda to biti?
- Razmišljam ... šta je zaista ono što isceljuje ove napaćene ljude?
Kamen koji zapadne pod točak. Ili točak koji naleti na kamen. Uglavnom, osećaj je taj: neugodan zvuk gume koja je upravo pukla i prilično surov povratak u realnost za one koji vole da dremaju dok se voze. "Majku mu!" - opsova sočno Pera Perić, po svoj prilici ne onoliko sočno koliko je hteo, ali opet, nije sam u javnom prevozu pa zato ... biće bolje da monolog nastavi u sebi. "... a taman sam zadremao! Zastoj u saobraćaju, kašnjenje na posao zbog tog zastoja, i ako je taj majmun od vozača sad još uspeo i da probuši gumu, onda stvarno ...".
Još uvek bunovan, dok je trljao oči, dosetio se da zapravo sedi na sedištu odmah iza vozača. "Pa da prozborimo koju, prijatelju!" - pomisli, ustade i pre nego što se i sreo licem u lice sa vozačem, poče: "Za šta ti služi volan, je li druže? I za šta ti služiš? Jel da voziš i držiš volan, ili da se bus vozi sam? A?". Tek onda, kada je napokon otvorio oči, lako je zapazio da vozača nema. "Biće da se stvarno bus vozi sam! Već je izašao da vidi štetu sigurno ...". Nije sebe smatrao namćorom, nije ni bio buntovnik, ali ovakve situacije, kad možeš biti namćor i buntovnik u masi i da samim tim to niko ne prebaci tebi lično - to je već nešto sasvim drugo. Doduše, potrebna je tu još samo jedna sitna varnica da se pobuna omasovi, a tu dozu drskosti ipak je imao: "Ljudi, šta je bre ovo, a? Neka vraća pare, šta smo kupovali karte džabe, koji je to ...".
Trenutak blagog soka. Šta je ovim ljudima? Niko se ne miče ... moglo bi se reći da su neki uplašeni, ali niko sem njega nije ustao da ... a i sva stakla su strašno prljava. To nije u direktnoj vezi sa svim ovim, ali može i biti, u krajnjoj liniji. Prokleti privatnici, ne vode ni malo računa. "Možda ne bi bilo loše da ponekad obrišu stakla, čisto da vidimo kad smo na svojoj stanici!". Totalna tišina. "Vi ste mi neki preozbiljni, vidim ...". A i on je baš našao gde će da plasira polucrni humor. Nego, šalu na stranu, zaista se ništa i ne vidi kroz ta stakla, čak ni kroz prednje. Ma, izaći će napolje da vidi šta se to kog vraga desilo sa autobusom i onda će ... "Ne!" - iznenadni krik prekinuo je njegov tok misli, kao i snažan stisak nečije ruke koju je osetio na svojoj. "Nemojte izlaziti! Za ime Božje, nemojte izlaziti iz autobusa!". On se naglo okrenu da vidi ko je vlasnik drhtavog glasa. Čovek, pedesetak godina, proćelav i sa velikim naočarima. Znojavog ćela, nervozan. Uplašen. Nekako je sav ... uplašeno nervozan u toj svojoj nervoznoj uplašenosti, u nedostatku bolje definicije.
Pera Perić htede da ga upita dele li isti problem - zastoj, pokvareni bus i kašnjenje na posao - ili čovečuljak ima pride i koji lični, koji je upravo sad našao da ispoljava na prvome na koga naleti - ali mu za pogled zapade crvenilo na vratu saputnika. Videvši neprijatno fiksiran pogled Pere Perića, on se nervoznim pokretom počeška po vratu i zacrvene u licu, pa tiho doda, pošto skrenu pogled: "Nemojte ... ko zna gde smo!". "Uveren sam da ćemo to znati samo ako izađemo, jer su stakla sva prašnjava ... isto tako sam uveren da nema potrebe za naročitom panikom i dramom koja vas je, kako vidim, obuzela. A meni dan uopšte nije lepo počeo, premda i onda kad mi sjajno počne uopšte ne obožavam te ljude koji gnjave po prevozu pričama o kataklizmi i trećem svetskom, samo zato sto su blesavi. Tako da, ukratko ... skinite mi se s vrata!". "Ma sedi dole, glupi skote!" - viknu, ovog puta, neka žena. Pre nego što je išta uspeo da kaže, ona mu se neumesno unese u lice i dočepa rukom za rame. Zapazio je da joj je šminka razmazana od suza, a kosa raščupana. Nije bio vešt u tom primećivanju detalja, ali ovde sve vrvi od nekih upečatljivih ljudi, kako mu se čini ... zaista, prokleti javni prevoz.
"Mrtav si, i voziš se na sastanak, onaj nebeski! Umukni i sedi tu!" - dreknu ona i gurnu ga nazad u sedište.
Zaista, to nije bio gradski autobus: imao je klima-uređaj, mogao si da se posluziš kafom ili čajem, a tu je bila i dnevna štampa. Definitivno nije državni, a veliki je to luksuz i za privatne gradske prevoznike. Peri Periću sve ovo je uletelo u kadar prilično odjednom, i pre nego što je obradio sve podatke primljene u poslednjih nekoliko minuta, začuo se razglas: "Poštovane pokojne dame i gospodo, neizmerno nam je žao što vam ovo moramo saopštiti - prvenstveno zbog toga što ovakva glupost nikako ne bi smela da se dešava - ali vaš autobus se pokvario. Rado bismo vam rekli za koliko vremena će kvar biti otklonjen, no o tome je uzaludno govoriti budući da ste već sa ove strane granice, ako me razumete ... sa strane gde vreme više nema nikakav smisao. Svesni smo da prevoz na drugu stranu verovatno niste zamišljali baš ovako, no čitav kosmos i njegovo uređenje uistinu su jako jako daleko od pojmova 'savršeno' i 'uređeno' ... Uglavnom, autobus je bar komforan i udoban, ako ništa drugo ... u međuvremenu, činimo sve što možemo da popravimo štetu te da se vožnja nastavi. Naše iskreno saučešće povodom vaše smrti i, još jednom, izvinite zbog problema sa busom. Prijatno.".
Dakle, tako. Sijaset čudnih njuški u autobusu zaglavljenom između ovog i onog sveta. Taj tip iz razglasa, makar sve to bilo i san, ima pravo u jednom: ovo je neka teška glupost. Totalno nemoguć scenario. Gotovo u svakom smislu, samo ... Pera Perić se čudio jednome: postoji nekakav osećaj u njemu, nešto što nikad ranije nije osećao tako i na taj način, nešto što mu je govorilo da stvari ipak stoje upravo onako kako je objavljeno preko razglasa i da je baš ova grdna budalaština realno stanje stvari. I dalje nije razumevao šta će on tu, budući da je ušao u sasvim drugi prevoz i da je taj prevoz vozio do firme u kojoj radi, a ne na onaj svet, ali od momenta kad je čuo saopštenje, naprosto nekom silom u sebi oseća da to jeste tako.
Razmišljao je. Pa dobro, 'ajde da razmotri tu opciju: on je mrtav. Nikad pre nije zamišljao da biti mrtav izgleda ovako: ti to uopšte ne primećujes, nego ti jave. I to preko razglasa. Nešto kao "baš lepo od vas što ste se okupili u ovolikom broju, povod je taj što ste maločas umrli, dobrodošli na žurku ...". Dok je prelazio s hipoteze na hipotezu, pogledao je u čoveka sa kojim je delio sedište. Čovek je bio taj koji od njih dvojice sedi do prozora, ali to nije iskorištavao da zuri kroz njega (ruku na srce, ništa se i ne vidi ... toliko prljavštine ... a onda, nije neumesno ni pitanje: čega tu okolo uopšte i ima? U šta čovek da gleda?). Imao je sasvim izgubljen pogled, uperen na tačku koja se nalazi u beskonačnosti. I bio je dosta star. Ispred njega je bila korpica sa dnevnom štampom i raznim časopisima. Stvarno dobro opremljen autobus, pomisli Pera, čak i mrtav može, eto, fino da se informiše o bitnim stvarima, kao što je prognoza vremena za sutra.
Do vraga. Ako se sve ovo zaista dešava, ne samo da je svemir daleko od pojmova 'savršen' i 'uređen', kako reče onaj - nego je i krajnje adekvatan komšiluk retardirane planete zvane 'zemlja'. Pa ipak, Pera posegnu za jednom od novina. No, iz njih ispade neka reklama, jedna od onih koje dobiješ umetnutu u sredinu novine, i to baš među ruke čoveka pored. On prostreli Peru pogledom dok je ovaj uzimao reklamni papir i izvinjavao se. Ali čemu ovakav pogled, kao da je na njega ispustio ciglu, a ne samo komad papira. Kako je i pre mislio, ovim autobusom cirkuliše sama nervoza i ništa drugo. Peri, ma kako i sam zbunjen bio, prosto dođe da skoči i vikne onu čuvenu "Ma dajte, ljudi, živnite! Pa niko nije umro!" - ali budući da su umrli ama baš svi prisutni, to nikako ne paše u ovom momentu.
Pogledao je u reklamu. Komplet odabranih dela klasične muzike, raznih kompozitora, na osam diskova po povoljnoj ceni. Lepa ponuda. A i lepa prilika da se započne razgovor ... "Pogledajte ovo. Muzika na diskovima. Klasika je u pitanju, to vredi imati ...". Starac samo odmahnu rukom i nastavi sa svojim izgubljenim gledanjem u izgubljeno nešto. S tim tipom ne vredi dalje pokušavati, to je bilo sasvim jasno. Dobro, mogu se malo prelistati novine, u svakom slučaju ... o, kakav neljubazan čovek, ipak! Mada, i sam Pera je malopre imao sličan stav prema onom nervoznom čoveku iza ali ... Ma, nema 'ali'. To je tipičan dokaz kako registrujemo samo tuđu neljubaznost, i gotovo. Bilo bi najbolje da na neko vreme zagnjuri nos u novine ... a tip do prozora ... ko zna ... Verovatno postoji priča koja bi objasnila zašto je on takav namćor (mada je Pera Perić bio ubeđen da postoje i namćori od rođenja), ali on ne bi ni želeo da je čuje. Uostalom, taj izgleda kao čovek koji je promašio život.
Nastavlja se …
Zakon, jedva čekam da iziđe i u Hrvatskoj roman, kupujem odmah... Ili je već izašao? Ako je, neka mi netko molim vas javi, tražio sam po internetu, ali nema ništa... Marchelo, svaka ti čast, imaš zakon stihove, ali nisam znao da si i u prozi tako dobar...