Noću slušam Northern Star. Na repeat.
Spavam nemirno. To shvatim po zgužvanom čaršavu ujutru.
Probudim se i nastavljam neki drugi život.
I gledam sebe u njemu.
Brojim na italijanskom.
Menjam glagole po licima.
Ne pričam puno.
Trudim se da čitam.
Da izgubim realnost dok čekam da sećanja prođu.

Prvi put sam ga ugledala za šankom zadimljenog lokala. Imao je neki urođeni magnet u sebi koji me je privlačio.

Naš odnos nije bio poseban; nisu divljali vatrometi, nisam ostajala bez daha, niti ga gledala kao zabludela ovčica.
Ne mogu reći ni da sam ga volela.
Ali sam znala da bih mogla.
Jer je uspevao da me smiri glupim forama kad bih besnela pa bih sklanjala telefon i smejala se ne želeći da mu dam do znanja da me omekšao.
Jer je znao da upravlja mnome.
Jer je vreme koje smo provodili zajedno davalo onaj skoro zaboravljeni osećaj da sve može stati i nestati, ne bih marila.
Jer je voleo ravnicu.
Jer je na poseban način pričao o sebi.
Jer me je pripitomio.
Jer on nije mogao biti moj, a ja sam sve više postajala njegova.

I od toga sam bežala.

Šetam ulicama sa slušalicama u ušima.
Dodirujem zidove i žbunje vrhovima prstiju u prolazu tražeći rascep između Sada i Onda kojim bih stigla do njega od pre nekoliko godina.
Dođe mi da slušam GBB.
Da nosim duboke starke, idem na koncerte.
Da budem neki uvrnuti buntovnik bez razloga.
I da pronađem njega u svemu tome.
Da ugledam sebe u njemu i pustim ga da me pripitomi.

Prođem kroz jednu od novosadskih ulica, pomislim da je najlepša, pa pokušam to da kažem na italijanskom.
Questa strada è stata bellissima.
Zagledam, nimalo kulturno, u stanove nekih tuđih života. I zamišljam nas dvoje u nekom drugom životu.

I onda shvatim ...

Da mi nedostaje osećaj da je grad nekako miran zbog nas.

I bojim se da priznam kako sve miriše na odlazak.
Stavljam dlanove pod nos. Želim opet njegov miris oko sebe.
Odlutam u mislima.
Sretnem ga u njima.

Onda se nečujno rasplačem.
Jer bežim od sebe. I u sebe.
Jer pokušavam da se pronađem.
Jer se trenuci svode na iščekivanje. A jebeno dugo traju.
Jer se lomim sama sa sobom da ne nazovem.
Jer se setim kako mu je lako okrenuti se i zažmuriti na sve.
Jer me uplaši pomisao da je možda manje bolelo dok nisam obrisala njegov broj.
Jer prođem pored onih kariranih stolnjaka i tražim nas.

Trudila sam se da živim u miru sa tolikom količinom njega oko sebe.

Ali ipak sam sve više postajala njegova.
Smejala bih se.
Mazila ga.
Krala od noći delove svog života pokušavajući da okrenem svet, da se ubedim da to jeste stvarnost i da će se neke čudne stvari desiti i promeniti sve postulate normalnih ljudi.

Posle nekog vremena počela sam da bežim od nas.
Pronašli smo se u nekom trenutku vremena i prepoznali se, a sada nas je trebalo zaboraviti.
Jer smo postojali samo u zabačenim delovima noći, u nekim vanvremenskim prostorima.
A sve ostalo ... bilo je nešto čemu mi nismo pripadali.

I zato je i trebalo biti gotovo.

Nasmejala sam mu se, izašla iz kola i znala da treba pregurati sve one grozne momente koji su me čekali. Trebalo je zakrpiti sve ove rupe koje su se pojavile po ovome što predstavlja moj život.
Ponovo skupiti snage i izaći.
Pustiti da boli.
Da bi prestalo.

I puštam.

Želim da sve prestane,
Nestane i preokrene se.
Da ne budem ja.
Da izgubim želje,
da zaboravim,
obrišem.
Da se probudim narednog dana
i shvatim da sam na novom početku,
da nabacim smešak i po prvi put čujem sve pesme.

Da večeri u kojima me sastavi sve ono što preko dana držim u sebi da se slučajno ne bi otrglo ostanu iza mene.
Da ne razmišljam o iskušenju zvanom message sent.
Da me to što me tako lako pustio ne razbija na paramparčad.

Jbga …