Prolog
ritn by: Marchelo de Facto
05. 03. 2007.
"Ne sviđa mi se što su toliko pažljivi sa mnom. Znam da je to zbog bolesti. Mama i tata se stalno smeše, a ja znam da su tužni. Govore mi da ovo nije ništa opasno i da ce proći. Tako su govorili i deki. Deka mi mnogo nedostaje. Ako odem videću ga ponovo. Zato se ne bojim. Samo sam ponekad malo tužna ... nije važno. Ti postojiš, jel da? Sva ti deca pišu o svojim željama, a ti ih ispuniš onoj deci koja su bila dobra tokom godine. Ali ja ne želim poklon. Ja sam ove godine bila dobra, inače sam nevaljala, izvini. Kažu da sam jako nemirna, ali sada moram da ležim. Pa sam bila mirna. Gledam te na čestitki koju sam dobila od ujne. Imaš bradu kao moj deka. Ne želim poklon. Volela bih da pričam sa tobom, da te vidim, da vidim da li se stvarno ovako lepo smešiš ispod brkova kao na slici. Da svratiš, tatina kola su u garaži pa tu iza u dvorištu ima puno mesta da ostaviš sanke. Sneg je, niko te neće čuti. Znam da postojiš. Sigurno sam već zakasnila sa pismom, ali otvoriću prozor i pustiću da ga odnese vetar. Vetar ide tamo gde si ti. Neću da zaspim, čekaću te. Uvek kažu da deca treba rano da zaspe. Praviću se da spavam i čekaću. Ti postojiš.
tvoja Milica"
"Vreme je, gospodine."
Starac je nevoljno podigao pogled. U očima je nosio maglu, u ruci držao flašu. Možda je odgovor baš na kraju ove ... ili na kraju sledeće ... a možda odgovora uopšte i nema. Nema veze. U međuvremenu je ionako zaboravio koje je bilo pitanje. A onda, povrh svega, ovaj nezgrapni patuljak koji kao da već čitavu večnost stoji tu pred vratima i saopštava da je nekakvo vreme za nešto. Taj nije vredan ni pogleda. Stari se kiselo nasmejao, samo zato da ne bi gorko opsovao. Ipak, dodao je jedno "ostavi me na miru", da ne ostane nejasan.
"Ali, gospodine" - zacvileo je patuljak - "ako odmah ne krenete zakasnićete, nećete stići na sva mesta, a to bi bilo strašno i ...".
"Umukni!" - dreknuo je stari tako da se zemlja zatresla, a patuljak je pretrnuo od straha dok ga je ogromna senka što se nadvijala nad njim bojila u tamu.
"Ali zašto tako užasno vičete ... gospodine ... sve je spremno, sanke vas čekaju, irvasi su upregnuti, pokloni su tu ... vi ..."-
"Šta ja? Dokle ja?" - još jače je urliknuo starac; činilo se da zidovi neće izdržati. Mali čovek je uplašeno zverao oko sebe. I tek tada je video: svuda po sobi su flaše, opušci cigareta i miris besa i očaja, težak i preteći. A ona magla u starčevim očima se razišla i sada se jasno videla mržnja. Sve je bilo tu, u njegovim očima: i njegova neuredna, sasvim seda kosa i njegova duga, razbarušena brada iz koje su izvirivali zalutali opušci, i njegove ispucale ruke, i čitav on, razoren vremenom, posećen vetrovima, sve je stalo u njegove oči i bilo je dovoljno videti samo njih, kako plamte svojom ugašenošću.
Negde daleko, izvan domašaja cak i najsanjarskijih pogleda, u jednoj maloj kući, na sredini prostorije, stajao je on, upravo on, razočaran do beskraja, ogorčen, uništen. Dogegao se do prozora i ćutao. To su oni međutrenuci kada osluškujemo eho poslednjih reči, da vidimo koliko treba da dosolimo, pa da sav gnev izađe van.
"Zamisli" - zaškripao je kroz zube - "Deda Mraz nije onako nasmejan kao na reklami za Koka-kolu ... pa šta? Pa šta?". Pogledao je kroz prozor i još više se smračio. "Sneg ... Zašto je ovde uvek sneg? Gde god pogledam vidim samo prokletu belinu, samo sneg, uvek sneg!" Patuljak se ščučurio u ćosku. A oni koji se nađu na licu mesta, pa se još i ščučuravaju, dok je neko besan, lako postaju idealna personifikacija svega na šta pobesneli besni. Zaista, onaj ko se bori sa samim sobom u svima vidi strance i svi su krivi, svi su 'oni', i ovaj zgužvani čovečuljak je 'jedan od njih', nije nikakva nepravda prosuti bes baš po njemu, on je njihov i još je najdrskiji od svih njih, jer evo ga ovde baš sada, pobednički likuje, ma zapamtiće on ... nepredviđenim potezom ruke, iznenadivši i sebe, stari je dočepao stolicu, hteo je da dohvati patuljka, ali se u poslednjem momentu predomislio, uzdržao i izbor je pao na predmet koji se sledećeg trenutka razleteo na komade nakon što je tresnut svom silinom o zid. U ćošku sobe čovečuljak je cvileo.
"Prokleti sneg! Zašto stalno pada, zašto sam stalno okružen ružnim patuljcima i irvasima, i sva ta pisma ...". Zastao je. Mržnja u njegovim očima se iznova zapalila, to je ta reč, našao je odgovor: pisma. "Pisma! Prokleta pisma! Tuđe želje ... tuđi životi ... na sve strane pisma ... vreme je? Vreme za šta? Da sejem osmehe? Zato mi ni jedan nije ni ostao! Tu su samo pisma!" - siktao je dok je pogledom tražio gomilu hartije i kada je konačno pronašao, to je bilo to. U par skokova stigao je do kamina i dočepao komad užarenog drveta, kriknuo i zamahnuo da raspali po papiru. A onda se desilo: odjednom, nije mogao da se pomeri. U trenutku se istreznio i, obliven znojem, osetio iskonski strah, osetio je tik iza sebe višu silu koja mu nije dozvolila da uradi šta je naumio i tako ukočen mogao je samo da naslućuje ... zatim je iza sebe začuo neprirodni, duboki glas:
"Preterali ste, gospodine.". Oči, koje su sada bile ispunjene jedino strahom, pokušale su da se odlepe od gomile pisama i čim su to uspele, videle su: pređašni patuljak, sav izobličen, stajao je odjednom tu ispred njega, sa očima bez zenica koje su svetlele. "... ti ..." - promucao je starac, osetivši u svesti reč 'kraj' u svoj svojoj nemilosrdnosti i stvarnosti. Kraj. Zaplakao je. Potpuno izgubljen, plakao je kao dete. "... zašto ..." - ponavljao je - "... zašto ... ja sam samo ... želeo svoj život ... zašto ...".
Mali čovek ga više nije držao ukočenim, ostavio ga je da se, zgrčen na podu, isplače. Kada je starac konačno podigao glavu, video je patuljka kako mirno sedi u fotelji, isti onaj patuljak kao ranije, nema više lica egzekutora, tu je samo veliki, prezrivi osmeh. "Tvoj život, kažeš? Nema tvog života. Shvataš, starče? Ti ne postojiš.".
Starac se ohrabrio. "Ali ... kako ne postojim? Pa evo me, ovde sam, vidiš me, zar ne?".
"Slaba uteha, pošto ni ja ne postojim. Ni ova kuća, ni ovaj razgovor, ovo se ne dešava, sve je iluzija.".
Deda se već sasvim pridigao i žar mu se vratio: "To je onda tvoja stvar! Ja postojim ... imam svoj život, svoje ...".
"Zaista?" - prekinuo ga je patuljak - "Reci mi nešto o svom detinjstvu, mladosti, prijateljstvima, ljubavima ... imaš li uspomene?".
Stari se zbunio. "Znaš li gde si rođen, ko su ti roditelji? Znaš li svoje ime?".
Starac nije mogao da poveruje ... tražio je u svakom kutku glave sećanja, ali nije nalazio ništa.
"Baš tako. To si što jesi. Živiš jedan isti dan otkad postojiš, nemaš prošlosti ni budućnosti, zato je uvek sneg, zato je uvek sve isto - stvoren si od mašte, ti si večnost. A jako, jako si bitan, i preterao si što si to tako neozbiljno shvatio. Razumeš? Postojiš i ne postojiš. Nema tvog života - ili ga itekako ima. Biraj stranu.".
Stari je izgubljeno gledao patuljkovo bezlično lice koje kao da je ispunjavalo celu sobu. Na kraju je isprekidano promrmljao: "A ... taj svet ... taj stvarni svet ... kakav je? Mislim, ljudi ... kakvi su ... i ... šta je pravi život?".
Patuljak se iznova pakosno iskezio. "Mislio sam da ti negde kasniš?".
"Ne!" - procedio je deda - "Rekao sam da ne idem nikuda, ne ovog puta ... pričaj ... sad ima vremena.".
"O da,to sigurno!" - spremno je dočekao mališa - "Ima vremena. Ima ga jer ga nema!".
Plašeći se da je ispravno shvatio, starac je pogledao na sat, a zatim na sve ostale satove u prostoriji koji su ostali čitavi: bilo je isto vreme kao pre najmanje deset minuta kada mu je jedan od satova slučajno upao u vidokrug. Sledio se pred saznanjem: vreme je stalo.
Patuljak se ljuljao u fotelji pored kamina. "Da, pričajmo o tom svetu. Evo ispričaću ti sve priče koje znam, a ti pažljivo slušaj. Važi? Ko zna, možda uspem da ti odgovorim i šta je život. Imamo, dakle, sve vreme ovog našeg i svih drugih svetova. Pa, pokušajmo ...".
*Yannah - Javi se na mail