Danas sam prvi put šetala Vukovarom ... gradom u kome na pijaci prodaju grobne vence i one crvene posude u kojima stoje sveće na kamenim pločama s uklesanim imenima i godinama.

Juče nisam ni znala gde će me naredni dan odneti, ali jutro je započelo kafom u kolima, šalama i izgledalo je kao da će ceo put biti jedan od onih zanimljivih izleta koji nas bar na kratko odvuku od svakodnevnice i stvari koje bismo, a možda i ne bismo, voleli da promenimo.

Carinik je prelistao pasoše kulturno se osmehnuvši i pustio nas dalje. Most '25. maj' koji je na sredini ponosno čuvao grafit ‘Živeo Tito’ kao neku tragikomičnu ideju onoga što je sledilo, uvodio nas je u Hrvatsku. I uvek me prvih nekoliko kilometara ulaska u zemlje koje su nekada stajale i u mom pasošu na crti zemlja prebivališta, podseti na svadbu od pre nekoliko godina u Osijeku. Ista ’parada pijanstva i kiča’, isti govori, isti pijani kumovi, ista muzika i svi oni mali običaji koji se neguju već decenijama. A opet smo nekako nakrivo posađeni i vodimo se kao drugačiji.

Ostavši sama na ulicama Grada Belih Mostića, pustila sam da me ulice same vode. I poznati miris je odradio svoje. Dunav me privukao; prevarant matori isto miriše svuda. Šetala sam kejom, skupljala uvelo lišće, memorisala fotoaparatom sve ono što sam želela da zapamtim i bila oduševljena mirom oko sebe. Sela sam na klupu, pustila da voda nosi, slušala lepet krila divljih pataka i pronašla ono skriveno mesto u sebi koje je emitovalo pozitivnu energiju.

I valjda mi je baš ta energija okrenula glavu prema zidu punom lišajeva. I valjda me je baš ona naterala da primetim cvetić i jednostavnih pet slova urezanih nekim običnim ključem ... ‘no war’.

A onda sam kao i svaki drugi glupi znatiželjni turista smislila da obiđem krug po Vukovaru ...

Skrenuvši od luke levo, prethodno zamislivši svadbu na terasi restorana ’Mornar’, nasmešila sam se ljubaznim vozačima koji su me propustili, prešla ulicu i skupljala kestenje. A onda sam se našla licem u lice s ... nečim što je nekada bilo Centralno skladište. A nekada pre toga mesto odakle su ’neodgovarajući’ bili transportovani u Jasenovac. Toliko sam pročitala sa slomljene table. 

Spustila sam glavu i gazila opalo lišće nemajući dovoljno snage u sebi da se ponovo susretnem s tom ruševinom koja je čuvala neku svoju istoriju, a ljudi uporno pokušavali da je nakaradno ‘obogate’. I od nekud je izleteo stih ‘nebom svadba odzvanja’ ... i odjednom su slike porušenih stolova, razbijenog stakla i mutnog Dunava počele da iskaču pred mojim zamagljenim očima. ’Čovek s mesecom u očima’, pomislih, odatle mi svatovi u glavi ...

Nastavila sam dalje nesigurnim korakom. Onda su zvuci nestali. Gledala sam vrhove svojih cipela skupljajući hrabrosti da pogledam šta je oko mene....

Žao mi je što sam je pronašla u sebi...

Ostaci nekadašnjih domova stajali su preda mnom i bili spomenici besmisla. I ludila. I besmisla. I ništavila. I ljudske gluposti. I besmisla ...

Stojeći pred ostatkom kuće, gledala sam kroz nešto što je nekada bio prozor. Osećala sam se kao da perverzno ulazim u tuđe živote. Da kao voajer virim u njihove sobe, čitam njihove navike i želje sačuvane u šarama tapeta. 

Neki čudni duhovi davnih života pohodili su te prostorije i uplašeno bežali pred mojim pogledom. Zamicali su za ćoškove, tražili prekidače za svetlo na mestima gde su nekada bili, prelazili svojim dugim prstima po plavim pločicama toaleta ... potpuno iznenađeni nepostojanjem zavesa koje ih štite od uličnih prolaznika. Proletelo mi je kroz glavu da za te duhove prodaju one posudice i vence ... kao da čitav ostatak grada svake noći ima tajni ritual uspavljivanja duhova.

Užas.
Jedina reč koju sam mogla da izgovorim.

Besmisao.
Jedino na šta sam mogla da pomislim.

Imala sam utisak da sam preturala po grobnici. Da sam nečiji život svela na apsurdno, na besmisao.

Pitala sam se kako su se osećali oni koji su iskopali raku Gradu Belih Mostića.