Tačno 6. aprila, na datum koji je nekima poznat kao datum bombardovanja Beograda, a nekima kao dan početka četverogodišnje opsade Sarajeva 51 godinu posle, u beogradskom Bitef teatru igrana je predstava, odnosno esej u pokretu o Dadi Vujasinović, novinarki ubijenoj 1994. godine, pod nazivom "O s(a)vesti", autorke Sanje Krsmanović Tasić. Predstava je pokušaj doživljavanja Dade Vujasinović, kakvu ne znamo, a kakvu je poznavala autorka, inače njena bliska prijateljica od detinjstva. 

U samoj predstavi publika, koja nije samo nemi posmatrač, već i učesnik, ima priliku, između ostalog da kroz jedan video rad pročita članak Dade Vujasinović pod naslovom "Iz života kišnih glista", u kom se između ostalog kaže: 

"Gledala sam ljude u Sarajevu, na početku rata, kako strpljivo stoje u redovima za hleb. Činili su to kao da su se rodili u redu za hleb. Nisu se bunili, valjda zato što su znali da ima i gore. Nisu dugo čekali. Sada ih gledam kako pretrčavaju ulice, zaboravljajući da su ikada hodali. Znaju da i od toga ima gore. A ako ih to snađe biće im svejedno i za hleb i za trčanje. To što se zove smrt postalo je poslednji, donji prag izdržljivosti. Naravoučenije – nije smak sveta kad Jezda zbriše, a Dafina počne da priprema odstupnicu. Ko se liši dostojanstva postaje kišna glista koja puzi i jedini smisao života mu se svede na to kako da eskivira dan koji će ga lišiti života. Bednog, ali jedinog što mu preostaje."

Dadin život ugašen je naglo, u noći između 7. i 8. aprila 1994. godine. Ne samo da počinioc nikad nije pronađen, a samim tim i nalogodavac, već su državni organi utvrdili da je reč o samoubistvu lovačkom puškom. Priča o Dadi Vujasinović različita je od priče o ubistvu drugih novinara u Srbiji jer je reč o hrabroj mladoj ženi. A dobro znamo kako šovinističko društvo, poput onog u Srbiji gleda na takve pojave. 

Počinjemo razgovor sa autorkom predstave baš o toj našoj savesti i njenom osvešćivanju. 

"Dadina majka me pitala u januaru 2014. godine: 'Sanja šta si čekala 20 godina?' I to je jedno od najdubljih, najtežih i najistinitinih rečenica koje su mi izgovorene" - Sanja Krsmanović Tasić (FOTO: Lupiga.Com)

Da li smo 23 godine nakon ubistva konačno osvestili našu savest? 

- Ima jedna rečenica, za koju svaki put kad je izgovorim shvatim njenu aktuelnost, a to je rečenica Bogdana Tirnanića koji kaže: "Proizvođači jeftinih metafora će možda reći da je na Dadu Vujasinović pucalo jedno vreme. To je možda najlakši način da se tragična smrt jedne mlade novinarke počisti pod tepih naše otupele savesti". Ta rečenica nije ispirisala naziv predstave, iako ima taj vrlo važan pojam otupele savesti. To je bio prvi korak kojim sam pošla. Razmišljala sam o svesti i o podsvesti. Svesno sam mislila da sam prežalila smrt svoje drugarice i jedne hrabre mlade žene, ali podsvesno je apsolutno nisam prežalila. Nesvesno, duboko u sebi sanjala sam je, ona me pohodila u snovima, bilo mi je strašno. Imala sam toliko puno sećanja i ona je još jače živela u meni samim time što je nisam ožalila, a svesno sam mislila da jesam. I onda sam krenula da čitam neke psihološke studije o svesti i podsvesti. Ništa od toga nije ušlo u predstavu. To je samo jedan od nivoa, jedan od podteksta predstave, ali kad sam krenula da razmišljam o svesti, pa o savesti palo mi je na pamet da bi to mogao da bude naslov. Mada, ta predstava ima tri naslova – "O svesti", "O savesti" i "O vesti", što mora da bude kad se radi o Dadi Vujasinović. 

Prošlo je dosta vremena od njenog ubistva. Kakva je bila vaša veza sa Dadom i zašto ste se tek nakon 20 godina odlučili da napravite ovu predstavu? 

- Ja sam živela u istom bloku na Novom Beogradu gde i Dada. Išle smo zajedno u osnovnu školu. Mi smo bili u istom krugu društva, znale smo se jako dobro. I onda, u nekom trenutku, malo su nam se putevi razdvojili. Aktivno sam počela da se bavim plesom i rano dobila decu. Viđala se sa njom povremeno, a ona je posvećeno počela da se bavi novinarstvom i potragom za istinom. Uvek je lepo pisala i onda kad se desilo ubistvo otišla sam kao bez duše kod nje u stan i prvo što sam rekla njenim roditeljima: "Oni su je ubili". U isto to vreme meni se dešavalo da sam nekoliko meseci pre toga postala članica Dah teatra, fantastične prve labaratorije na našim prostorima koji se bavio savremenim teatrom i bukvalno smo bili pred premijerom u kojoj sam imala čak pet uloga. To je bio ogroman zadatak. Nisam čak otišla ni na njenu sahranu. Sve sam nekako potisnula, sabila sam ogromnu tugu, a taj moj krik je nastavio da vrišti u meni 20 godina. U Dah teatru sam radila razne predstave i u jednom trenutku sam shvatila da moram da uradim predstave o ljudima koji su dodirnuli moj život i o kojima mora da se nešto ispriča. Tako sam uradila prvi esej u pokretu o svojoj prababi koja mi je došla u san i opomenula me da treba nešto o njoj da ispričam. Drugi esej je "O s(a)vesti". Ponovo sam stupila u bliže odnose sa Dadinim roditeljima koji nikad nisu zaboravili taj moj dolazak kod njih kad sam rekla da su je ubili. Dadina majka me pitala u januaru 2014. godine: "Sanja šta si čekala 20 godina?" I to je jedno od najdubljih, najtežih i najistinitinih rečenica koje su mi izgovorene. Mislim da nisam imala snage, niti dovoljno sposobnosti da to iznedrim iz sebe. Kad sam počela da radim predstavu dešavalo mi se da prvih 40 minuta plačem pa tek onda izađem na scenu. Sad to mogu da uradim bez plača, a da publika nešto doživi. To je suština. Jednostavno je trebalo 20 godina da dovoljno ojačam. Mislila sam da je dovoljno vremena prošlo, da sam jaka, ali čim sam krenula da radim predstavu imala sam trenutke proživljavanja jednog velikog bola, užasa i mislim da sam kroz taj proces doživela lično iscelenje. Uvek mi je teško kad treba da je igram. Prođem kroz jedan lični, intimni trenutak, ali kad sam tamo trudim se da što tačnije odigram predstavu. Moje emocije postoje sve do trenutka dok nije počelo. Naravno, tu su sve te reči, sve je tu sadržano, ali taj moj proces je toliko dubok, intiman, da mislim da ne dopire do publike. Moja najveća želja je da ispričam Dadinu priču. To je moja misija. I da je ispričam zajedno sa publikom koja nije gledalac već je saučesnik. Nije nemi svedok nego učestvuje u kreiranju predstave. 

Kako vam izgleda danas ono kako predstavljaju Dadu Vujasinović, posebno u svetlu činjenice da brojne istrage nisu dale rezultat, ali i da se slučaj ubistva Dade Vujasinović razlikuje od ubistva Slavka Ćuruvije ili Milana Pantića zbog činjenice da je reč o mladoj hrabroj ženi?

- Dešavalo se da sam u novinama čitala otuđene i vrlo klišeizirane članke o Dadi koje su je potpuno dehumanizovale. Od nje su pravile nešto što nije žrtva, nije simbol, nego upozorenje. To je ono što je mene najviše bolelo. Ne trudimo se da otkrijemo da li je ubijena i ko je kriv već kroz njen slučaj upozoravamo da će biti ubijen još neko ako ne piše onako kako treba da piše. I to je ono što je mene užasno bolelo. Ljudi kad to pročitaju vide fotografiju, vide nasmejanu Dadu, ali da li oni zaista znaju kakva je ona bila osoba, koju je energiju imala, kako se smejala... Meni je taj smeh i dalje u glavi. Ja čujem stalno Dadin smeh. To je bio jedan hrabar smeh. Oni su tu mladu ženu proglasili za slabića, za osobu koja se ubila zbog nesrećne ljubavi... Meni je to sve bilo strašno. Vrlo je važna rečenica koju mi je izgovorila Dadina sestra, Sandra, koja je sad u Kanadi, a to je da su je ubili po dva osnova. Prvi je da su je ubili kao ljudsko biće, a drugi kao mladu ženu time što su je ponizili, što su to na taj način izveli. Znate ove muškarce, kao bili su na ulici pa je neko pucao u borbi, a Dada... Dada je bila sama u svom stanu, uzela je očevu pušku i ubila se. To je strašno. Znajući Dadu znam da kad bi to pročitala negde da bi se gorko ismejala. 

To govori o ovom društvu i odnosu prema ženama, ali govori i o odnosu ovog društva prema životu što je sjajno opisano u onom članku "Iz života kišnih glista" gde kaže "blago puževima i žabama" jer su zakonom zaštićeni kao ugroženi. Kaže da bi bilo dobro da postoji tako nešto i za ljude, i to u predskozorje jednog sukoba koji je odneo toliko života. 

- Meni je zapanjujuća ta trpeljivost, posebno na ovom podneblju. Ponašamo se da kao da mi možemo da trpimo i više, samo da prođe. Za neke stvari je to možda dobra osobina a za mnoge nije. Ono što mene oduvek fascinira i o čemu često pričam je sposobnost ljudskog bića da se uspravi i da stoji na svoje dve noge, da se odupre gravitaciji. Mi kao ljudska bića pružamo otpor jednoj prirodnoj pojavi. Svi naši mišići, ceo naš organizam se bavi time da ne puzimo, a mi, eto, opet puzimo i to mi je najstrašnije. Puzimo i puzaćemo dok god pristajemo na sve i svašta jer to je kao neki genetski kod, ta neka naša trpeljivost što smo bili toliko vekova pod nekim ili nečim, ali mislim da je krajnje vreme da prestanemo da puzimo. Naizgled stojimo, a u stvari puzimo, a naše fizičko telo se bori da pruži otpor puzanju. 

"To nije oplakivanje nekoga, niti samo borba za istinu, već i predstavljanje Dade onakve kakva je bila" (FOTO: Sonja Žugić)

Nije li to neka vrsta autofašizma? Ako pričamo o nekom genetskom kodu nakon vekova trpljenja, pa time racionalizujemo svoje nepostupanje. To koriste i fašisti racionalizirajući ubistva nesposobnih. 

- To je vrlo zanimljivo i mislim da apsolutno ima veze. Evo, pričamo jako puno o autocenzuri. To je jako bitna tema. Šta znači autocenzura? Dokle se autocenzurisati, šta svesno izabrati da se kaže, a šta da se ne kaže. Sa čim da se izađe? Reperkusije su strašne neki put. Pogotovo ljudima koji su u sistemu i kojima zavisi posao od toga šta izgovore javno. Neki misle da mi kao samostalni umetnici imamo veću slobodu, ali opet i mi smo u istom košu jer svi moramo da živimo od nečega, ali ne podležemo tim cenzurama ili autocenzurama i to je jedina šansa da se nešto promeni. Šansa su i ova deca što protestvuju po ulicama... Tu su i moja deca. Apsolutno sam tu sa njima i mislim da je to nešto fantastično. Moj strah je samo da ne budu izmanipulisani. Desio se jedan pomak, jedna energija se stvorila, jedan zanos, a kuda će to voditi, ne znam. Lično osećam da se strašna stvar desila sa našom Jugoslavijom, sa tim sistemom. Ne mislim na politički, već na sistem socijalne pravde, na sistem radnih prava. Nešto što je jednostavno bačeno. Englezi imaju dobar izraz – kažu da se posle porođaja sa prljavom vodom baci i dete. To se neki put dešava. To se i nama desilo. Toliko smo bili željni da se smeni sistem, da su mnogi naši koji su nas vodili pristali na sve i svašta zbog tog nekog komfora i zbog svojih ličnih pozicija. 

Da, i to je dio priče. Ti protesti mogu biti i prvi korak izlaska iz te situacije puzanja. Ali ono što mi je bilo jako zanimljivo. Predstava se igrala 6. aprila, na godišnjicu početka rata u BiH, opsade Sarajeva. Vraćamo se na onaj njen deo iz teksta o Sarajevu i smrti kao poslednjem prag izdržljivosti. Imao sam osećaj, znajući da se ulicama valjla ne znam koliko hiljada ljudi, da bi ova predstava delovala strašno pozitivno, katarzično na sve te mlade ljude zbog svega toga što je Dada bila i kako je gledala na rat. Imam osećaj da je potrebno ovo pokazati što većem broju ljudi kako bi konačno otvorili prostor za tu preko potrebnu empatiju koja nam često strašno nedostaje, a koja je bila Dadina karakteristika. 

- Vetar u leđa da se trudim da igram tu predstavu jeste sama činjenica da su mi jako često nakon predstave prilazile mlade žene. Baš devojke koje su možda rođene kad je Dada ubijena, možda čak i mlađe. Da su mi dolazile ne skrhane od nekog bola, od neke tuge. Ne zaplašene. Čak štaviše, pune neke strasti, neke energije, poleta, neke želje za stvaranjem, promenom... Nešto se kod njih probudilo. To me svaki put dirnulo. Upoznala sam puno tih mladih devojaka kroz predstavu. One su mi rekle da odjednom shvataju šta treba da rade. Devojke koje studiraju žurnalistiku koje su mi govorile da su oklevale da li da se bave modom ili nekim drugim trendovima, nakon predstave su shvatile da je potrebno da se vrate prvoj ljubavi – novinarstvu. Ako su one to doživele na taj način onda je zaista ta predstava TO. To nije oplakivanje nekoga, niti samo borba za istinu, već i predstavljanje Dade onakve kakva je bila. Neki se ljute kad kažem, ali zaista mislim da moramo da imamo neke uzore, neke ljude koje treba da pratimo i kojima trebamo da se inspirišemo. Dada je ovom predstavom na neki način, ne oživljena, ali zaista doživljena kroz predstavu. Može čovek da uđe u njene misli, u njene snove, način na koji razmišlja, na koji komunicira sa svojom sestrom, sa najboljom drugaricom, na koji priča o svom poslu, o svom uredniku za koga kaže da nema kičmu, a da nju boli kičma za džabe pošto joj je cenzurisao tekst. Mislim da stvarno mogu da shvate kakva je bila osoba. 

"Toliko smo bili željni da se smeni sistem, da su mnogi naši koji su nas vodili pristali na sve i svašta zbog tog nekog komfora i zbog svojih ličnih pozicija" (FOTO: Lupiga.Com)

Kad spominjete publiku koja je saučesnik to je ujedno metafora svih nas koji smo bili saučesnici u ubistvu. A svima nama najmanji zajednički imenitelj je strah. I sama Dada je pisala da je nije bio strah na ratištu nego tek kad je ušla u "oslobođeni" Vukovar. Rezultat straha je i naše puzanje, ali Dada ni tad nije puzala. 

- Strah je moćno osećanje, to nas parališe. Potrebna je ogromna snaga volje da ne podlegnemo tim instiktima, potrebno je brušenje ličnosti, karaktera da bi se prevazišao i da bi se video viši cilj i viša svrha. Meni nije bilo lako kad sam radila predstavu jer su mi pričali šta sve može da mi se desi, mojoj porodici. Dadini roditelji su mi pričali o raznim scenarijima. To je bio razlog zašto sam otišla i u OEBS, morala sam nekome nešto da kažem, neko je bio merodavan. Tako da su oni bili zainteresovani, podržali su malo predstavu i sa tim sam se nekako osigurala. Imala sam trenutaka kad sam shvatila u šta zadirem i čega tu sve ima, ali ja nisam policijski inspektor, ja nisam forenzičar, ja sam umetnica. Ono što je meni važno je da svojim umetničkim delom, koje jeste dokumetarističko i istraživačko, doprem i da stvorim taj ritual, tu situaciju sa publikom da mi zajednički radimo rekonstrukciju Dadinog života i rada, rekonstrukciju zločina, a zatim i rekonstrukciju zločina nad Jugoslavijom. Cela ta predstava je rekonstrukcija jednog zločina i kroz taj poslednji katarzični deo, esej u pokretu gde ja prolazim kroz neke pozicije i stanja gde se dešava dekonstrukcija prostora, poručujem da su to samo stvari, reči, fraze, da je nešto tu materijalno, a ono što ostaje večno je neki duh, neka poruka, neka energija što nas povezuje i sa čim možemo nešto da promenimo. 

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Maja Ven