Prije točno deset dana beogradski dnevni list Danas objavio je otvoreno pismo Aleksandra Matkovića, znanstvenog suradnika Instituta ekonomskih znanosti u Beogradu. U tom se pismu Matković pozabavio temom koja je posljednjih mjeseci tema broj jedan u Srbiji – kopanjem litija i multinacionalnom kompanijom Rio Tinto. 

Iznoseći niz argumenata, u jeku masovnih prosvjeda protiv kopanja litija diljem Srbije, Matković je želio ukazati da je ekonomska korist od kopanja litija mala i vrlo štetna na više razina, te upozoriti građane na problem koji nastaje s tom rabotom. Optužio je režimske medije da iznose laži vezane uz ovaj „milenijski projekt“ srbijanskih vlasti koje taj posao predstavljaju kao nešto zbog čega će Srbija procvjetati, dok znanstveni suradnik Instituta ekonomskih znanosti smatra da se Srbija pretvara „u rudarsku koloniju na periferiji Evrope“. 

Ubrzo nakon što je njegovo otvoreno pismo objavljeno, Matković je počeo primati anonimne prijetnje smrću, a prijetilo se i članovima njegove obitelji. Prijetnje je prijavio policiji, a vlast koja je krenula u ozbiljno pritiskanje aktivista koji se protive kopanju litija, očekivano, prijetnje nije osudila. 

Matković se, inače, već dugi niz godina bavi ekonomskom povijesti i ekološkom ekonomijom, član je Zeleno-levog fronta u Srbiji, vanjski suradnik Transnacionalnog instituta u Amsterdamu te član mreže „Kina, pravosuđe i razvoj“ pri Univerzitetu u Oxfordu. S njim smo razgovarali o aktualnim događanjima. Zanimalo nas je kako je podnio prijetnje koje dobija, zašto se počeo baviti temom kopanja litija i Rio Tinta te zašto smatra da to za Srbiju, odnosno njene građane, nije dobar posao.

"Primetno je da su stvari eskalirale i to je opasno" - Aleksandar Matković (FOTO: Odtujitev # Alienation/s/Anže Buh)

Što se dogodilo? Zašto vam prijete?

- Dogodilo se to da sam posle objavljivanja otvorenog pisma koje propituje ekonomsku korist od Rio Tinta i kopanja litijuma generalno, dobio više poruka i pretnje smrću preko aplikacije Telegram. Neke su prikazivale da se osoba koja mi to šalje nalazi 500 metara od mene i to uz eksplicitno pominjanje tog članka. Posle toga su i neke holandske novinarke dobijale neke čudne poruke u pokušaju da ih odvrati od toga da objave vest o ovome šta se desilo, a jednoj mojoj koleginici iz partije je i prećeno sa lažnim optužbama preko telefona i slično. Dakle, nešto čudno se dešava u Srbiji i sve to dolazi usled talasa hapšenja i upadanja bezbednosnih službi u domove ljudi, čak i kod onih koji nisu direktno povezani sa protestima.

O kolikom broju prijetnji se zapravo radi i jeste li neke od njih prijavili policiji?

- O desetak poruka sa pet različitih brojeva i sve sam prijavio policiji prvog dana, a onda potom još jednom, jer su medijima negirali da su primili moje prijave. Posle smo onda zvali desetak brojeva i bili uporni, moja advokatica i ja te novinarka koja mi je javila da su joj negirali prijavu, sve dok nisu promenili mišljenje i dali nam potvrdu da su zaprimili prijavu i onda su počeli sa radom.

Mislite li da će se policija zaista potruditi da pronađe ljude koji su vam prijetili?

- Nemam pojma. Rekli su iz Odeljenja za visokotehnološki kriminal da su poslali policiji prijavu i da je policija počela da prikuplja podatke. Nikakav rok nisu dali, niti išta obećavaju.

Što je ovima koji su vam prijetili zapravo zasmetalo u vašem viđenju posla s Rio Tintom?

- Pa, verovatno to što sam napisao da taj projekat neće toliko biti revolucionaran kao što kažu, a i zato što sam obelodanio podatke koji pokazuju da je, bukvalno, na makro nivou količina para koja je ušla u Srbiju promenila putanju stranih direktnih investicija u rudarstvo. To je toliko veliko da se vidi na makro nivou i čak mi je posle Bojana Novaković iz ekološkog pokreta Marš sa Drine ukazala i na njihove analize na osnovu internih izveštaja Rio Tinta koji daju čak i veće cifre i govore da je nakon projekta u zemlju ušlo 250 miliona evra i slično. A verovatno im je smetalo i to što sam povezao porast otpada sa porastom rudarstva i taj glavni argument da porast investicija u rudarstvo ne znači automatsko dizanje standarda jer je to Vučićeva glavna mantra i glavni PR. Ali to je samo moja spekulacija. Nisam dobio ni odgovor od kompanije niti ikakavu dalju reakciju na to, niti je iko oborio te cifre, mada ne vidim ni kako bi, jer su sve to javne cifre dostupne na sajtovima naših ustanova kojima je i posao da ih prikupljaju. Jedino, ako baš neko hoće da sakrije to, onda bolje neka ukine Narodnu banku i Zavod za statistiku, mislim ... Ne znam šta bih rekao. Ja sam očekivao javni dijalog, debatu i eventualno demant od kompanije, ali da budem iskren, najviše sam očekivao da se ništa ni ne desi i da ovo prođe samo kao još jedan glupav tekst koji je neko napisao. Kad, eto, deset dana kasnije, priča se o međunarodnoj istrazi UN-a, nemačka Ambasada se javila, a vest ide uskoro za The Guardian. Takav obrat nisam očekivao i nisam siguran da je i ovo objašnjenje koje sam dao skroz tačno jer, kako rekoh, do juče sam mislio da su i te brojke koje sam izneo totalno nebitne vlasti jer svakako imaju mnogo moćniji PR od jednog opozicionog dnevnog lista u kojem je to objavljeno. Da kažem da sam iznenađen bi bukvalno bilo, što bi se reklo, „the understatement of the year“, odnosno ono vreme od pre deset dana deluje kao drugi svet u odnosu na ovo što se dešava i voleo bih da i ja čujem neko objašnjenje, a po mogućstvu i osudu pretnji, ali to je izostalo.

Niste jedini koji javno kritizira vlasti zbog poslovanja s Rio Tintom, zašto su se ovako okomili baš na vas?

- Pa. Otkud mi znamo da je baš na mene? Neki ljudi nikada ne izađu u javnost, a okome se na njih mnogo gore. Ja sam tek posle saznao koliko je zapravo ljudi imalo gore scenarije, BIA im upada u stan, jednom čoveku koji je imao tri moždana udara i nema veze sa protestima. Drugarici su upali u stan u Vršscu, ona je u petom mesecu trudnoće. Hapse ljude. Dakle, ovo jeste ekstrem u smislu izricanja namere da će nekome ne samo ono ili ovo uraditi, nego ga ubiti. Mislim da to nema ni veze samo sa mnom, ja jesam već bio meta režima više puta, 2020. godine kada su plasirali neku lažnu vest da sam nemački špijun, preko portala „Prismotra“, a posle mog govora na jednom protestu u toku korone. Jesam i učestvovao u pravljenju međunarodne mreže protiv štetnog kopanja litijuma, napravio sa pokretom Marš sa Drine tu Jadarsku Deklaraciju koju smo potpisali i uspostavio veze između Portugala, Španije, Čilea i domaćih pokreta dovodivši aktivističke grupe i meštane u Srbiju. Sigurno su to primetili. Ali opet, to je bilo jednom i ovo je bio neutralan manje-više akademski tekst. Ja mislim da je u ovom slučaju eskalacija ipak do režima. Znam da postoji taj sindrom tzv. „savršene žrtve“ i ta potreba da se neko pita „ti znaš što su ti to uradili?“, ali je prava istina da retko ko zna apsolutno svog napadača, retko ko ima apsolutno savršenu sliku zašto je bilo ko, a kamo li jedna državna služba ili ko već, uradio ono ili ovo. Moj odgovor je spekulacija, možda je zbog te deklaracije, možda jer znaju da sam aktivan već godinama, možda je ovo, možda je ono, a možda je to jutro neko pojeo loša jaja za doručak, da se tako izrazim. Možda je Vučić shvatio da mora jače da nas gazi jer se uplašio naroda. Mislim da je ovo očajnički potez. Ali sve je to moja spekulacija, jer u suštini, iskreni da budemo, ne znamo. I verovatno nećemo ni saznati. Samo je primetno da su stvari eskalirale i to jeste opasno.

Je li akademska zajednica stala uz vas, imate li podršku kolega?

- Jeste, na prvom mestu moj Departman za ekonomsku istoriju i teoriju je nedvosmisleno stao uz mene u javnosti sa odličnom porukom u javnom pismu – ako se ovo dozvoli, društvo nema budućnosti. Moj Institut ekonomskih nauka je stao i osudio javno ovo, a potom i Mreža akademske solidarnosti. Mnogo podrške dobijam i lično kroz poruke i slično i to mnogo znači.

Masovni prosvjedi protiv kopanja litija u Beogradu (SCREENSHOT: YouTube)

Zašto smatrate da kopanje litija nije dobar posao za Srbiju?

- Ukratko, kao prvo, zavisićemo od jednog resursa čija cena opada i za koji postoje alternative, na primer natrijum-jonske baterije ili baterije na vodonik. Kao drugo, investicije u rudarstvo su već skočile, a da životni standard to nije pratio. Treće - porast otpada je pratio porast rudarenja i to je dovelo do rasta opasnog otpada sa kojim mi ne znamo šta da radimo, niti ulažemo u infrastrukturu da to možemo da ispratimo. Kao četvro, opadala bi nam dalje resursna produktivnost, jedan od ključnih pokazatelja zelene tranzicije koji pokazuje da li postoji odvajanje rasta BDP-a i količine upotrebljenih resursa. Što ste efikasniji, manje resursa koristite za veći BDP. Kod nas to ne ide na bolje nego ide unazad jer, pogađate, postajemo mesto gde se sve više kopa i gradi, a da to ne doprinosi domaćoj ekonomiji. Isto, ako se pogleda razlika između Bruto nacionalnog dohotka (BND) i Bruto domaćeg proizvoda (BDP), dakle onoga što mi zaista proizvodimo i upotrebljavamo u domaćoj ekonomiji, bez stranaca, BND je manji od BDP-a, što znači da sve što mi zaključujemo o našoj ekonomiji zapravo je u realnosti mnogo gore od same te priče oko BDP-a, a porast stranih investicija više ne može da ga „digne“ kao nekada. Iluzija je da, u jednoj zemlji gde se raspadaju institucije, gde vlada korupcija i gde se lome pruge i putevi, vi možete naprosto posaditi neku ogromnu korporaciju i poboljšati sve bez države. 

Mislite da su to iluzije? 

- Apsolutno je glupavo to što se bavimo tim iluzijama o korporacijama. Malo me podseća na jednu čudnu epizodu u istoriji nacističke Nemačke kada je vojni vrh odlučio da sve nade položi u takozvane „Wunderwaffe“, proizvodnju „čuda od oružja“ koja bi spasila rat. Malo neočekivano poređenje, ali mislim da je na mestu. Vučićeve „Wunderwaffe“ u poslednjim godinama su pomalo čudni „veliki“ projekti koji po pravilu propadaju (poput Beograda na vodi), ne prodaju se dobro, a iscrpljuju domaću ekonomiju ili dizanje onoga što se nekada nazivalo „političkim fabrikama“, za šta smo krivili socijalizam, kad ono ... Eno nam fabrika guma usred obradivih njiva u Zrenjaninu, gradu bez pijaće vode već osamnaest godina zaredom. Pored Beograda na vodi tu je i EXPO Sajam, stadion, ali i onda ovakva zaletanja u rudarenje, litijum. Pandan toga na komičnom nivou je leteći taksi Željka Mitrovića koji će navodno biti prvi u Evropi, izložen na tom Vučićevom sajmu ... Dakle, to su njegove nade, u koje se onda ugradi pola SNS-a, a koje trebaju tom istom SNS-u da pošalju iluziju napredne ekonomije. Predizborni spotovi SNS-a inače sadrže video klipove političara koji sedaju u leteće taksije ili se teleportuju od Novog Sada do Šapca. O tome bi trebalo neku studiju napisati, zaista. Rio Tinto su toliko nahvalili da su bukvalno mlatarali nekakvim brojkama, ko zna koliko dizanje BDP-a, malo je tri posto, malo 16 posto, a na Rio Tintovom sajtu stoji jedan posto. Znači, ima jedan lep beogradski izraz, „gađamo se tramvajima“. Upravo to. Niko ni ne pomišlja da će ta kompanija moći da diktira onda niske plate, da će moći da ne odgovara ako razruši ta sela u Loznici, da će moći da ucenjuje svaku vlast pa čak i onu posle Vučića, da će se možda proširit i na druge grane, da ih baš briga za standard života nekoga u Subotici ili Nišu, da će efekat biti osrednji u najboljem slučaju, jer imamo niske rudne rente, planove uplate koji se tiču uglavnom Loznice, govorimo o Rio Tintovom planu za razvojni fond tog grada, i zaposliće 1.300 inženjera. Sve kul, ali to nije revolucionarno i neće dići ekonomiju na neke do sada neviđene visine. Kažu približiće nas ka Evropskoj uniji. Da, s tim što to ne znači automatsko primanje, kao da će sada nerešeno pitanje Kosova, narušena infrastruktura i životna sredina odjednom da prestanu da budu bitna pitanja. Uglavnom, od EU do BDP-a pa do životnog standarda, Vučić za sve ima lek i taj lek se zove Rio Tinto. Pobogu. I za sela je lek Rio Tinto. I za plate je lek Rio Tinto. Samo da nam Rio Tinto dođe i svima će nam biti bolje, i podmladićemo se verovatno i živećemo večno, mada doduše ne znam koliko bismo to voleli ako bismo živeli u Srbiji. Naš javni govor o ovoj kompaniji je na nivou deteta koje hoće igračku i sada je ta igračka najbitnija i ništa drugo ne postoji. To je sramota, stvarno. Neozbiljno. Niko ni ne predlaže nekakvu alternativu, neko planiranje, domaće investiranje, koncept razvoja ... To ne postoji. Ljudi to nazivaju kompanijom, ali ta kompanija često ima takav uticaj da se ponaša kao deo nacionalne vlade. Ako se to desi imaćemo malo drugačiju politiku, ne nužno korisnu za stanovništvo, a ovi koji dođu na vlast će morati da budu kompradori. Politički je to isto nategnuto dosta.

Kako ste se uopće odlučili pozabaviti ovom temom?

- Na čudan način. Posle doktorata sam se prešaltao na ekonomiju skroz i godinama sam bio u toj tranziciji ka ekonomskoj istoriji (doktorat mi je bio rasprave o političkoj ekonomiji nacizma u Frankfurtskoj školi, završio sam ga u Sloveniji i pisao delom u Nemačkoj). Uporedo me je zainteresovala ekologija kroz „Zelenu akademiju“ na Visu, gde sam išao od, ja mislim, 2012. godine. Dosta prijatelja su mi bili u Zelenoj omladini Srbije i sve je to uticalo na mene da se napokon počnem baviti ekološkom ekonomijom kada su izašli IPCC izveštaji UN-a o klimatskim promenama koji su na naučan način to sve počeli da prate. Počeo sam da zapravo kritikujem ekološke ekonomiste iz ugla marksizma, Hermana Dalyja pogotovo, koji je tada još bio živ. Uzeo sam te njegove modele koji shvataju ekonomiju kao podsistem životne okoline, te njegove ustanove i rešenja, uključujući i karbonsko tržište i sisteme redistribucije novca i pokazao da u njima dolazi nužno do ekološkog imperijalizma jer čitavo njegovo razumevanje ekonomije počiva na neorikardijanskim osnovama gde gleda na globalni svet kao sklopljen od različitih nacionalnih država i zapravo ga gleda kao jednu, zatvorenu nacionalnu državu, ali to nije slučaj u stvarnosti. U slovenskom Časopisu za kritiko znanosti, domišljijo in novo antropologijo (ČKZ) o tome sam objavio i jedan tekst.

Čime se točno taj tekst bavio?

- Bila je to opsežna kritika tog tipa i pokazao sam da se u potrazi za većom efikasnošću u zemljama centra u tom njegovom modelu u empirijskoj realnosti desi izmeštanje proizvodnje, a samim tim i zagađenja, na periferiju, čak i ukoliko se ograniči protok materijala u centru. Najluđa stvar je da se u Srbiji upravo to događa jer su nakon toga EU i Kina proglasile svoje zelene tranzicije do 2050. odnosno 2060. godine i zapravo je onda region dobio izmeštanje proizvodnje, autoindustrije uglavnom i eto rudarenja. To je koincidiralo sa mojim prelazom na empirijska istraživanja i tako sam počeo da se interesujem za ovo. Rudarenje kao takvo me, moram priznati, ne zanima samo po sebi, interesuje me spoj odnosa međunarodne dominacije i rudarenja, zanima me to kako su se čak i neke ekonomske škole razvile kako bi opravdale to sve i zanima me šta možemo sa tim da učinimo. Trenutno radim na razvoju jednog mehanizma za kontrolu stranih direktnih investicija upravo kako bi se u perifernim zemljama sprečilo to izmeštanje proizvodnje usled zelene tranzicije i time bih voleo nekako da zaokružim to što sam počeo sa tim radom u ČKZ-u i nastavio na empirijskom nivou posle. Nadam se da će za par godina to činiti nekakvu vrstu male celine koja bi mogla da bude nekakav moj doprinos oblasti ekološke ekonomije jer mi se čini da se hvata u koštac sa realnim procesima i na teorijskom i na empirijskom nivou. Premda mi je, moram primetiti, pozadina uvek bila u marksističkim ekonomistima i bez njih takva kritika ne bi ni bila moguća, da u pozadini toga ne stoje čitanja radova o imperijalizmu od Lenjina, Henryka Grossmana, manje poznatog, ali genijalnog britanskog autora Johna Smitha, koji je opisivao spoj multinacionalnih korporacija i imperijalizma, kako fiksiraju cene, izmeštaju proizvodnju na periferije, kako vrše transfere vrednosti kroz subsidijare, kako stvaraju nejednaku trgovinu ... I zašto to nužno rade, jer što se više razvijaju i što im više tehnologije postaju skuplje jača interni pritisak da se rad unizi ili izmesti dalje. Tome svemu mi je mnogo doprineo i Adam Tooze sa svojim neverovatno bogatim empirijskim pristupom. Tako da to je moja pozadina, a ekološka ekonomija je neko polje na koje sam hteo da to primenim jer mislim da bismo u ovom trenutku svi trebalo da se bavimo ovim temama kako bismo pokušali sami sebi da pomognemo, a i zato što je put na koji su nas povele ove korporacije i naše vlade takav da nas gura u provaliju. Bukvalno, ljudi ne znaju da postoje ovi procesi i šta se dešava niti kako to sprečiti, a ne znaju to ni ovi naši političari, niko ne govori o ekonomskim trendovima, a oni nam bukvalno najviše utiču na život. To je ludo koliko su nam razdvojene naša politička praksa i ekonomija. Ludo. Uglavnom, to bi trebalo ispraviti.

Osim prijetnji, kakve su reakcije javnosti na vaše otvoreno pismo?

- Totalno pozitivne. Neki u tome vide raskrinkavanje mitova, neki poziv na debatu koja nedostaje, ali ono što sam izneo svima su bili novi podaci i hvalili su argumente, iako je tekst dosta jednostavan i neutralan. Ali takav je i trebalo da bude da bi prošao u javnosti i nisam se udubljivao puno u dalju ekonomsku istoriju. Spoj autoritarizma i litijuma se isto svideo ljudima jer je dobro rezonovao sa onim što se dešava. I na neki način, ovo što se sada dešava u Srbiji zapravo je, i to na žalost, potvrdilo tu tezu. Problem je samo, šta sad raditi s tim?

Utopijska vizija kako je vidi Rio Tinto (SCREENSHOT: YouTube)

Zbog čega vlasti toliko inzistiraju na ovom poslu?

- Jer očigledno postoje interesi, možda je neko dobio pare u SNS od kompanije, ko zna. Sumnjam da bi pristali čak i na to da se menja kompanija koja kopa litijum. Nije kao da je Rio Tinto došao tek sada. Oni su tu još od devedesetih kada su krenuli prvi kontakti, a od 2000-ih, pogotovo kada su otkrili Jadar.

A jesu li javnost dovoljno dobro upoznali s planovima, odnosno s manama i prednostima tog posla i je li provedena adekvatna javna rasprava?

- Nije. Zapravo javna rasprava bi trebalo da započne tek kada počne gradnja projekta, formalno. A ako smo je unapred započeli ovako, sa pretnjama ubistvom, onda mogu misliti na šta bi ličila da započne i formalno. Javnost je upoznata s onim što aktivisti iznose, povlačenje prostornog plana Loznice, neke koruptivne dimenzije onog ili ovog projekta ili dela projekta, ali prava javna debata, ovo što pitate za prednosti i mane, gde bismo mi to mirno u nekoj sali sve lepo postavili na sto i analizirali, to meni zvuči kao priča iz neke bajke. I mnogo manji projekti su bili ludi. Tipa novosadski GUP. Poslednji put kada je bila javna rasprava na kojoj sam bio tri dana, bačena je dimna bomba i ljudi su se potukli. Ovo tek mogu da mislim na šta bi ličilo.

Mislite li da nedavni prosvjedi mogu nešto promijeniti i da će se nastaviti ovako velika podrška građana?

- Pa, mislim da u Srbiji tek učimo koliko je ovo duga borba. Borbe protiv multinacionalnih kompanija su čuvene i dešavale su se svugde, samo su pokreti bili često nepovezani, pa nije bilo učenja. Ja sam u onom tekstu za Danas i pisao o tome, SQM u Čileu je vodio Pinochetov nećak, u Meksiku aktiviste ubijaju, u Kolumbiji su postojali i tzv. „Koka Kola“ plaćenici, bukvalno plaćene ubice čiji zadatak je bio da u ime kompanije ubijaju sindikalne aktiviste kada su ovi hteli da se bore za veći minimalac. To je kapitalizam. Kapitalizam nije samo slobodno tržište i razmena dobara nego apsolutna kontrola proizvodnje. Marksisti pomalo rogobotano to zovu (u šta se i ja ubrajam, da napomenem uzgred) kontrola nad sredstvima za proizvodnju. Ali kontrola je ključna reč. Previđamo često šta ona znači. Vezali smo se često za liberalni kapitalizam u kom više ne živimo, jer su iz različitih razloga, da ne dužim, granice liberalizma probijene, delom jer je liberalizam i nastao i mogao nastati tek u imperijalnim zemljama u specifičnom trenutku kada se bogatilo dovoljno da neke protivrečnosti ne isplivaju na površinu. U Srbiji, zemlji koja je dovela sebe na rub propasti zbog robovanja stranim investicijama, ogromne nejednakosti koja znači da sredstva koja bi bila namenjena javnoj infrastrukturi kroz različite načine završavaju u privatnim rukama na vrhu, pa otuda i raspadanje javne infrastrukture, dotukla je sebe time što je pregrmela krizu 2008. godine ne podigavši svoj domaći kapacitet za investiranje. Mi smo privatizovali bankarski sektor, uništili fabrike, stvorili armiju nezaposlenih i ovo su sve stvari koje već pucaju i međusobno se pojačavaju u tom pucanju. Kod nas se protestvuje, za dve godine, biće i cela decenija. Od kako su krenuli Savamala i slični projekti. No, svi ti protesti su simptom na površini srpskog društva. 

Što pokazuju ti simptomi?

- Oni pokazuju zapravo i gde je problem – u tome što Vučić obožava te velike projekte kojima može da maše masama praveći iluziju da je ekonomija u redu, voli često da pominje BDP, obožava BDP, iako je još američki ekonomist Simon Kuznets govorio da BDP ne treba da nam služi mirnodopskom merenju ekonomije. A šta se dešava sa protestima? Pa, ja mislim da u protestima nije problem, nije uopšte pitanje hoće li uspeti ili neće. Ovo ludilo i to pucanje koje sam pomenuo, generiše nezadovoljstvo, generiše nezadovoljstvo koje je našlo izduvni ventil u tim večitim protestima čiji sam i ja bio deo. No, bojim se da ukoliko mi zaista ne stanemo iza jedne partije i ne ponudimo alternativni ekonomski model baš napravljen za Srbiju, dakle presecanje veza sa imperijalnim silama ma koje vrste, zapravo ne samo sa imperijalnim nego i sa velikim silama generalno, presecanje tih ekonomskih veza preko stranih investicija – ili barem njihovo mutiranje u investicije od kojih nismo zavisni nego koje su kontrolisane, koje bi išle u određene sektore, a u određene ne, i slično – i uz dizanje domaćih investicionih kapaciteta i redistribuciju bogatstva, nema Srbiji spasa. Svaka reforma boli. I ova bi bolela – da je neko predloži – ali bi bolela više klase koje je tranzicija napravila. I drugde sam i na više mesta pisao da je današnji model po kom Srbija funkcioniše dostigao plafon čak i kada se uzme, prema svojim vlastitim kriterijumima, rast BDP-a, na koji strane investicije više nemaju toliko efekta. A iznutra samo akumuliramo na vrhu i samo to ide i to će ići dok SNS ne udari glavom o zid. Zapravo možemo reći da se SNS bliži svoji granicama rasta i bolje je mnogo da neko ponudi alternativu nego da imamo nekontrolisani raspad SNS-a i srpske ekonomije zajedno s njim. Protesti su tu simptom koji može da izrodi alternativu, da pogura napred promene, uz manje ili više uspeha. Sumnjam da će jedan protest to uraditi, jer bi trebalo pogledati dublji proces koji generiše sve to, i mislim da te proteste treba gledati u kontinuitetu na duže. Efekat im je upravo to što sam opisao: katalizacija promene, izbacivanje određenih ličnosti i pokreta na videlo, u javnost, odatle javno delovanje i tako dalje. Ima i jedan drugi efekat toga, a to je komodifikacija otpora, folklorizovanje protesta koje onda koriste aktivističke industrije i često se taj aktivizam komodifikuje i estetizuje bez nekog realnog učinka. Ne kažem da je uvek tako, ali u urbanim sredinama ponekad jeste. To je malo bila i prepreka da pređemo taj strukturni momenat, kada je trebalo da se pretvorimo u partiju sa ekonomskom alternativom, tu smo zapeli, a litijum upravo tu granicu baš lepo ocrtava i ona će postajati sve vidljivija jer tu simbolički aktivizam iscrpljuje svoje efekte i postaje ogoljen. Jer čak i ako Vučić kaže „E, odo ljudi!“ sam od sebe, otkud znam, možda mu se razboli mačka ili npr. odluči da se povuče, govorim ovo sve u hipotetičkom scenariju, opet nam ostaju te kompanije koje je doveo, taj model u kojem smo živeli. I to mora da se menja. A ne samo da stalno vičemo „Vučiću, Vučiću“ i da se pitamo kada će pasti, hoće li ga ovaj ili onaj protest smaknuti. Jer, džaba ti protest ako nemaš koga da staviš za sledećeg ministra finansija ili, bože me sačuvaj, zamisli da debatuješ sa levicom koga ćeš staviti na čelo tajnih službi ili Ministarstva privrede. Ono što ne bi trebalo da želimo da se desi, a svi u Srbiji to žele, je da se ponovi 5. oktobar, jer je 5. oktobar baš bio primer toga, slabe vlade koja je i dozvolila smrt premijera. Svi ga slave zbog slika građana koji se bune i te pobede, a zaboravljamo da ima i tu drugu, slabu stranu, kao „slabi 5. oktobar“. Tu slabu stranu i mi imamo i bez toga da poradimo na njoj, protesti neće uspeti makar protestvovalo svih sedam miliona Srba i makar sve stalo. To bi trebalo ponavljati sto puta jer mi se čini da upravo to rezonovanje nedostaje u Srbiji.

Mnogi u Srbiji zamjeraju i benevolentnost olimpijaca od kojih nitko na nedavnom dočeku u Beogradu nije smatrao za shodno da kaže nešto o temi litija, unatoč tome što je okupljena masa skandirala protiv Rio Tinta.

- Ok, pre nego što odgovorim, trealo bi par statistika imati u vidu. Srpsko društvo je inače u regionu imalo najveće razlike u prihodima. I to ne samo u regionu, nego smo bili na vrhu u Evropi 2016. godine, a i od tada smo gotovo uvek oscilirali negde oko vrha. Postoje siromašnije države od Srbije, naravno, ali je Srbija gotovo uvek među prvima po nejednakosti i to se vidi u društvu. Ne možete pobeći od toga. Uglavnom, s tim na umu počinjemo da se približavamo i tom fenomenu obožavanja svega što je bogato, a uspešno, što je bogato, a do čega se moglo doći kakvim takvim radom. Jer, nećete videti da narod skandira nekom korumpiranom sinu koji je nasledio sve, jel da? Takav fenomen je bio Marko Milošević, sin Slobodana Miloševića, dok sam ja odrastao. Sportiste, glumce i ostale vidljive ljude možda još i možeš voleti jer i oni su napravili neki rad. Možda bi ovo bila neka „radna teorija“ fetiša. Po mom mišljenju, to bi moglo objasniti neke stvari. No, šalu na stranu, iz tog ugla nejednakosti, moram priznati da ta ideja da će se išta promeniti posle izjave Novaka Đokovića, naših olimpijaca, jeste razumljiva. Ljudi očekuju viđenije ljude da nešto izjave, stanu uz njih, urade nešto. Međutim, imam osećaj da sada polako isplivava na videlo duboka klasna struktura srpskog društva i možda ta svest da ne predstavlja baš svako narod. Određeni ljudi, čak i u sportu, bliski su vlasti ili su profitirali od vlasti. Jedan od razloga što ja nikada nisam ni voleo da gledam naš fudbal ili šta god, bilo je to što sam odrastajući devedesetih apsolutno bio izložen mafijaškom delu tih sportova, znalo se koji klub može imati kog direktora i slično. Ne kažem da je isti slučaj sa našim olimpijcima, ali ja verujem da je tu neko došao i rekao „E, ljudi, nema zezanja, ili ćutite ili vam propadaju karijere“. Meni je to poručeno za jednu glupost, a za Olimpijadu mogu misliti. Oni predstavljaju državu i sigurno je državna ideologija zainteresovana za njih, kao što je bila oduvek izuzetno zainteresovana i za Novaka Đokovića.

Dakle, od sportaša ne treba ništa očekivati?

- Sportisti će možda ponekad podržati ove društvene pokrete i ako to urade, to je izuzetno i pohvalno i trebalo bi ih u tome podržati. No, ubeđen sam da će usled ovakvih dubokih trvenja postati jasno da zaista pravi predstavnici društva vrlo često dolaze iz nižih klasa i bore se i svesni su šta znači ta borba. Naše društvo je među klasno najraslojenijim društvima i najnejednakijim društvima u regionu. S jedne strane imate ljude koji ponekad nemaju ni šta da jedu, ogromne stope siromaštva i siromašne opštine, a onda imate Palmu sa vodenim parkom i žirafom, Željka Mitrovića koji bi da imitira Elona Muska sa letećim automobilima i palatama u Beogradu. To su neverovatne, vizualno čak, kada uporedite te ljude sa narodom, bukvalno kada prolazite pored te palate, a dolazite sa neke beogradske periferije, jednostavno za pola sata prođete put od siromaštva do najluđeg bogatstva i ako vam to ne para oči ja ne znam šta para. Profesionalni sportisti neretko jesu pri vrhu ove zemlje i to, prosto, nosi više rizika. Sumnjam da iko ko se protivi ovoj državi može lako doći do vrha u njoj. Za to je ipak potreban masovni pokret nižih klasa koje zaista moraju da dovedu u pitanje ovaj ludi poredak koji ih održava u tom stanju. Većina Javnih komunalnih poduzeća u Srbiji i jesu u SNS-u jer im od toga zavisi posao, oni jesu niža klasa i kada se SNS bude raspadao doći će – i ovo mogu potpisati – do klasne rekompozicije srpskog društva. Bukvalno ovo mogu potpisati. Oni možda i delom mogu da se ugledaju u sportiste, ali njima prvima bi neka alternativa koja dolazi odozdo bila sigurno bliža, kada bi bila predložena. Nije retko ni videti nižeg člana SNS-a koji mrzi SNS, ali je ekonomski prinuđen da im služi. U nedostatku neke partije koja se njima obraća, oni gledaju u popove, sportiste, glumce, itd. Ubeđen sam da, kada bi se to promenilo, i kada bismo mi preko političara i političkih partija počeli da gađamo nižu klasu sa našim programima, predlozima i borbom, da bi se i ovakav fokus na spektakl zamenio fokusom na mnogo neposrednije stvari, a potom i ličnosti.

Je li vas obeshrabrilo sve ovo što se dogodilo nakon vašeg otvorenog pisma?

- Da citiram jednog mog prijatelja iz Bosne, koji je odlično opisao kako mu deluje ovo što se meni dešava: „I smiješno je, i tužno je, i jezivo je“. Meni je lično prećeno već više puta iz različitih strana, SNS je 2020. godine imao neki portal „Prismotra“, spominjao sam ga već ovde, koji me je nakon neke blokade uzeo na zub, skinuo moje slike sa instagrama, okačio neku fotku sa LGBT protesta u Berlinu, napisao da sam nemački špijun i da mi je glavna strast u životu borba za razmontiranje Republike Srpske i oslobođenje Kosova od Srbije. To je šerovano na preko 40 državnih medija, portala, sajtova i čega sve ne. Ovo je novo, nisam imao pretnje ubistvima, jesam nespavao par noći, malo sam ponekad i interiorizovao neke poruke jer su mi stizale čudne stvari, tipa „odlično si se uklopio u ulogu koju smo ti namenili“, „trebao nam je baš tako neko, ti si savršena žrtva koju smo uvek želeli“ i slično, i onda se naravno zapitate, uđete u hiljadu jedno meta-razmišljanje i na kraju prijavite policiji, to ode u javnost i skontate kakve budalaštine su to. Pritom, ovde jeste bilo elemenata opasnosti. Prvo, druga poruka je pokazivala da se pošiljaoc nalazi na 500 metara od mene, jedna poruka na nemačkom je pominjala mog mlađeg brata, što znači da neko zna moju porodicu, pominjala je moje ponašanje u pokretima, što znači da zna neke interne stvari (konkretno, napisali su da ponekad „odem drugde“, tj. da se samo povremeno uključujem u pokrete, što jeste bilo tačno jer sam pre pet godina živeo u Nemačkoj par puta zbog stipendija i nisam stalno bio u Srbiji – dakle to neko zna sve), a i u jednoj od poruka koje je primila jedna holandska novinarka se pominje i činjenica da mi je nedavno umro otac. Dakle, ljudi ovde barataju s nekim informacijama o meni koje ne može da zna svako i u tom smislu sam se najpre zabrinuo za svoju porodicu, rekao im šta sam imao, da znaju da se ovo dešava, da ljudima upadaju i u stanove, što, doduše, sada vide i sami u medijima. Mislim da je javna podrška ovde samo učvrstila neki pristup koji znam da je morao da se napravi, a to je da nema kompromisa sa ovakvim budalaštinama, a drugo, svako u Srbiji već toliko dugo živi u ludilu i političkoj tenziji da smo zaista i sami postali ludi i verovatno i oguglali pomalo na ovo. No, ovo jeste pojačan intenzitet i u odnosu na Srbiju i brine me, na javnom nivou, što ovo nisu osudili ni Rio Tinto ni Vučić – jer ako se to ne desi, makar nominalno, otvaramo vrata još većem ludilu. I to ne samo u Srbiji, nego i u Evropi jer Rio Tinto posluje svuda, a druge periferne zemlje takođe imaju svoje korporacije i dosta aktivista van Srbije prati sada ovo što se dešava. I to s razlogom.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Sanja Ristović

Sviđa vam se ono što radimo? Želite više ovakvih tekstova? Možete nas financijski poduprijeti uplatom preko ovog QR koda. Svaka pomoć naših čitatelja uvijek je i više nego dobrodošao vjetar u leđa.