TRENUTAK ISTINE: „Ja ne pozivam na raspad Ruske Federacije, već ga predviđam“
Alexander Etkind (1955. Sankt-Peterburg, Rusija) profesor je istorije i šef katedre za odnose Rusije i Evrope na Evropskom univerzitetskom institutu u Firenci. Tekst je izvorno objavljen u The Moscow Times.
Šta se desilo sa Ruskim carstvom? Raspalo se na kraju imperijalističkog rata. Šta se desilo sa Sovjetskim Savezom? Raspao se na kraju Hladnog rata. Šta će biti sa Ruskom Federacijom?
Odgovor je očigledan, mada će mnoge rastužiti. Ruski patriotizam je takav da čak ni oni koji se protive režimu u Kremlju nisu spremni da priznaju imperijalnu prirodu sadašnje ruske države. Čak i oni koji aktuelnu rusku vlast smatraju nepravednom, nekompetentnom ili jednostavno opasnom, veruju u opstanak Ruske Federacije u njenim granicama. Čak i ljudi poput mene, koji Ukrajini žele vojnu pobedu, a ruskim vladarima izlazak pred međunarodni sud, nisu spremni da priznaju da će to posledično dovesti do prestanka postojanja same zemlje.
Kolaps je već dugo predmet zebnje i predviđanja. Mogao se usporiti povoljnom ekonomskom situacijom, kompetentnom vladom, veštom diplomatskom igrom ili prosto srećom. Vladajuća partija je izabrala naziv koji upravo odražava njen duboki strah od raspada, kao i izostanak drugih vrednosti: Jedinstvena Rusija.
Ruski partneri na međunarodnoj sceni nisu želeli ovaj raspad. Neki su bili zahvalni federaciji za okončanje opasnog i skupog Hladnog rata. Drugi su se jednostavno opirali promenama, kakve god da su, plašeći se njih više nego samog rata. Do kolapsa koji preti federaciji neće doći zbog stranih naroda ili vlada, već protiv njihove volje i suprotno njihovim predviđanjima. Verovatno će se to desiti i protiv volje građana Rusije: takvi problemi se obično ne rešavaju na izborima.
Dugo vremena – dve decenije – u Rusiji se ništa istinski značajno nije događalo. Sve se promenilo sa drugim rusko-ukrajinskim ratom, koji pristalice ideje ujedinjene Rusije nikada nije trebalo da započnu. Za one koji su zabrinuti za očuvanje federacije došao je trenutak istine.
Era imperija odavno je gotova. Carstva su propadala nakon ratova i ustanaka u kojima je mnoštvo nacionalnih država nastalo na ruševinama bivših kolonija. Poljsko-britanski pisac Džozef Konrad smatrao je da na svetu ne postoji nijedan komad zemlje koji nije kolonizovan. Engleska, bivša rimska kolonija, postala je središte novog carstva. Poljsku, centar gravitacije u istočnoj Evropi, podelile su među sobom tri neprijateljske države. Istočna Pruska, nekadašnja metropola i mesto krunisanja kraljeva, pretvorila se u koloniju. Ranije se gotovo isto desilo sa zemljom Tatara. Istorija se odvija bez ikakvih pravila. Carstva rastu i opadaju, kao talasi na olujnom moru.
"Čak ni oni koji se protive režimu u Kremlju nisu spremni da priznaju imperijalnu prirodu sadašnje ruske države" (FOTO: Lupiga.Com)
S druge strane, gotovo sva carstva su nestala u 20. veku, u procesu nazvanom dekolonizacija. Carstvo je poraženo drugim oblicima države: nacionalnim i federalnim. Savremena Rusija, nacionalna država, sebe naziva federacijom, poput Nemačke ili Švajcarske, a zapravo se ponaša kao imperija u fazi opadanja.
Po čemu se federacija i imperija razlikuju? Federaciju definiše sloboda ulaska i izlaska njenih članova. Imperije se održavaju silom, dok se federacije ne protive svom raspadu. Početkom 20. veka to se zvalo „pravo na samoopredeljenje, uključujući secesiju“. Ovaj princip je sadržan u Deklaraciji o pravima naroda Rusije, koju su boljševici usvojili novembra 1917. Kasnije je nestao iz ustavnih tekstova.
Neke kompozitne federacije su se raspale bez upotrebe sile, kao što su Sovjetski Savez i Čehoslovačka. U drugim slučajevima, raspad je izazvao građanski rat uz međunarodno učešće. To se u istoriji desilo u Sjedinjenim Državama, a u naše vreme u Jugoslaviji: snage su bile nejednake, a jedna strana je nametala svoju volju drugoj. Bilo je slučajeva i kada je raspad bio miran, ali su povređeni ponos i poništene ambicije doveli do odloženog nasilja. To se zove revanšizam i otvara put novom ratu.
Ja ne pozivam na raspad Ruske Federacije, već ga predviđam; u tome je razlika. Raspad se mogao izbeći – bilo je dovoljno ne pokrenuti rat sa Ukrajinom. Ali revanšizam je bio jači od opreza. Raspad ove federacije – kompleksne, veštačke, krajnje neravnopravne i sve neproduktivnije zajednice – dogodiće se zbog njenih lidera u Moskvi i samo zbog njih. Oni koji vole federaciju, oni koji misle da bi ljudima bilo gore ako bi federacija nestala, oni koji ideju ujedinjene Rusije vide kao glavnu, pa čak i jedinu političku vrednost – svi oni za to treba da krive one i samo one koji su započeli ovaj rat.
Na koliko delova će se raspasti ova federacija i da li će ti delovi odgovarati sadašnjim granicama njenih republika i pokrajina? Narod će odlučiti u svakom pojedinom slučaju. Na lokalnom nivou, postojeće institucije, lideri i granice imaće ulogu u primeni „prava na samoopredeljenje, uključujući secesiju“. Međutim, ima još mnogo drugih odlučujućih faktora: ekonomskih i kulturalnih, domaćih i međunarodnih. Nove države će biti raznolike: neke će biti demokratske, druge autoritarne. Sve će biti više povezane sa svojim susedima, trgovinskim i bezbednosnim partnerima, nego sa bivšim, istrošenim i odbojnim srodnikom.
Teritorije koje su pripadale drugim nacionalnim entitetima pre nego što su ušle u sastav Rusije posle Drugog svetskog rata (Istočna Pruska, delovi Karelije, Kurilska ostrva) sa neskrivenim zadovoljstvom će napustiti federaciju. Etničke i verske tenzije u naročito kompleksnim područjima kao što je Kavkaz mogu izazvati nove ratove. Raspad federacije dovešće do daljeg rasta socijalnih nejednakosti, što je obeležje Rusije poslednjih decenija. Pokrajine koje proizvode sirovine biće bogatije, a ostali regioni će biti siromašniji. Narodi koji uživaju veće slobode pokazaće novu kreativnost. Počeće da trguju onim što samo slobodna društva mogu da stvore. Izumeće svoje komparativne prednosti, nove i jedinstvene.
Istorija će se nastaviti. Međunarodna zajednica, koja ne voli prevrate, konstatovaće promene pre ili kasnije i potrudiće se da izbegne krvoproliće. Onda će biti održana mirovna konferencija, po uzoru na Parisku konferenciju 1918.-1919. koju su organizovali pobednici Prvog svetskog rata. Rusija, koja je do tada već bila potpisala separatni mirovni sporazum u Brest-Litovsku, nije bila pozvana. U pregovorima za novi mirovni sporazum posredovaće susedi novih zemalja: Ukrajina, Kina, Norveška, Poljska, Finska, Kazahstan i druge. Svoju ulogu će imati i istorijski uspešnije federacije, kao što su Evropska unija i Sjedinjene Države. Novi Evroazijski ugovor će završiti posao započet u Versaju pre jednog veka.
Prevela Milica Jovanović
Lupiga.Com via Peščanik
Naslovna fotografija: Pixabay
A što će biti s imperijom (carstvom) sa druge strane Atlantika? On se neće raspasti?