Kako autor filma Kantemir Balagov, rođen 1991. godine u Nalčiku na Kavkazu, dakle mladić koji nijedan trenutak svog života nije proveo u Sovjetskom Savezu, može tako samouvereno, realistično i unekoliko vizionarski može kreirati jedan specifičan vremenski period na jednom u tom kontekstu vrlo specifičnom mestu koje je četiri godine bilo blokirano sa svih strana, sistematski granatirano i moreno glađu? Verovatno malo iz istorijskih udžbenika i arhiva, malo zahvaljujući nekom podrobnijem istraživačkom radu, a malo upravo zbog umetničke vizije i aparata izražajnih sredstava kojim vlada. Balagov je svoj talenat već demonstrirao sa prvencem „Bliskost“ sa kojim je skupljao nagrade i privlačio pažnju kritike po filmskim festivalima, od Cannesa (sekcija Un certain regard) nadalje. Sada ga podiže na novi nivo, pričajući jednu neispričanu priču, sa malobrojnim likovima, ali sjajno uklopljenim idejama i opservacijama. Nagrade ni ovog puta nisu izostale (u Cannesu za najbolju režiju u pomenutoj Un certain regard sekciji), kao ni nacionalna nominacija za nagradu Oscar.

U trenutku kad pomislimo da je Ija sebi osigurala kakvu-takvu normalnost u nenormalnom svetu u kojem dečak nije u životu video psa (svi su za vreme rata bili pojedeni, što je jedna od ubitačnije potentnih replika u filmu), stvari se okreću naglavce. Igrajući se sa sinom na podu, ona dobija jedan od svojih napada i tako ga uguši u jednom dugom i posebno brutalnom kadru koji se završava fokusom na dečakovu ruku koja prestaje da se mrda. Njena loša sreća se tu ne završava jer, kako ubrzo saznajemo, to nije bio njen sin, već sin njene ratne drugarice Maše (Pereligina) kojeg je ova poslala s ratišta i dala Iji na brigu. 

Maša se sada vratila u Lenjingrad iz Berlina, sa sve medaljama, jednom ranom zbog koje ne može više imati dece i narušenog psihičkog zdravlja. Maša je tip osobe koja ne preza ni od čega da dobije ono što želi, a njena fiksacija je dete koje će je "izlečiti", odnosno normalizovati. Nekakav posao (u bolnici sa Ijom) i nekakav mladić, u ovom slučaju prvi raspoloživi Saša (Širokov) koji čak može pribaviti hranu uvek, što govori da dolazi iz redova boljestojećih se podrazumevaju, a Ija ima obavezu da joj rodi dete. Jer, kao što je dete za Mašu smisao života, tako je Maša za Iju smisao života i jedina osoba do koje joj je stalo.

Film „Visoka djevojka“ istovremeno je briljantan, mučan za gledanje i pun nekakve nade i optimizma, makar u smislu da je najgore prošlo i da se život vraća u nekakvu normalu. Doduše, kako za koga jer su za mnoge ratne traume prejake da bi se mogle tek tako prevladati sa malo optimizma. Sa relativno malo likova Balagov uspeva da se spusti u neslućene dubine ljudske duše i pokaže istinsku muku, ali i da stvari pogleda iz jedne neuobičajene perspektive za film o ratu i poraću, iz perspektive žena koje su se u tom ratu borile i koje je taj rat stajao "ženskosti", koje nisu samo ogrubele, već su izgubile mogućnost da podare život i da se brinu za njega. Balagov perspektivu širi i na nivo celog društva, navodno besklasnog, ali zapravo vrlo hijerarhijski ustrojenog u kojem su Ija i Maša možda zaslužne za nešto, ali to društvo zapravo ne zna šta će s njima jer su mu neugodan podsetnik, pa ih tretira kao višak.

Čisto filmski, Balagov priči prilazi intuitivno, ali i pažljivo. Dugi, kontrolirano pomični kadrovi su vrlo često standard za evropsku art-filmsku produkciju i na prvi pogled „Visoka djevojka“ ne odskače previše od tog tipa estetike. Ono po čemu, pak, odskače je tretman boja: priče o traumi i devastaciji su obično obojene sivim ili zemljanim tonovima. Njih ima tu i tamo u filmu, pre svega u kadrovima eksterijera, ali su zato oni kontrastirani bogatom, zasićenom paletom smeđih, žutih, smaragdno zelenih ili rubinski crvenih tonova za enterijere, a naročito za odeću likova. Tu moramo pohvaliti i Balagovljevu viziju, ali i rad direktorke fotografije Ksenije Serede, scenografa Sergeja Ivanova i kostimografkinje Olge Smirnove. Balagova moramo pohvaliti i za razvoj likova koji mu omogućava precizan rad sa glumcima i njihovo doziranje u svakom trenutku.

Film ima i nešto svojih nedostataka. Kao prvo i najočitije, trajanje se oseća, a prisutno je i ponešto praznog hoda u repeticijama (ona duga zurenja Ijina, ali i Mašina, pojedine procedure prikazane bez preke potrebe u integralnom obliku). Očito da je Balagov išao na monumentalni efekat ruske klasične literature, ali o tome će svaki gledalac suditi prema svojim afinitetima, literarnim i filmskim. Drugo, Balagov najveće šokove i obrate uspeva da potroši u prve dve trećine filma, pa je time osećaj da se u poslednjoj pomalo vuče dodatno pojačan. A što se šokova tiče, oni nisu naročito suptilni, ma kako znalački bili izvedeni (smrt deteta, scena nevoljnog seksa), pa se čini da Balagov želi da izvuče emotivnu reakciju od publike po svaku cenu. Srećom, kada se reditelj bavi posledicama tih šokova koji dođu i prođu, „Visoka djevojka“ (nedavno prikazana na Zagreb Film Festivalu) se približava remek-delu koje spaja rusku grandioznost i evropsku art-filmsku prefinjenost.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Beanpol