Čini se da je Gilroy na pravom tragu već samom činjenicom da je okupio staru, dobitnu glumačku ekipu i pojačao je sa još značajnih imena kao što su odlično raspoložena Toni Collette, uvek dobar John Malkovich, Billy Magnussen, Daveed Diggs, Tom Sturridge, te pouzdanim epizodistkinjama Zawe Ashton i Nataliom Dyer koje su dobile uloge koje im mogu definirati karijeru. Film je premijeru doživeo na najvećem američkom i svetskom nezavisnom filmskom festivalu Sundance da bi se odmah za time pojavio na Netflix platformi preskočivši dalju festivalsku i kino-distribuciju, čime online tehnološki gigant pokazuje svoju sve veću moć u okviru filmske industrije.

I, zaista, gledajući prvu polovinu filma, možemo zaključiti da se Gilroy tu snalazi kao riba u vodi. U dvadesetominutnoj ekspoziciji koja se odvija na izložbi sajamskog tipa Art Basel u Miami Beachu, upoznajemo se sa svim likovima i njihovim međusobnim odnosima. Naš protagonista je iznimno uticajni kritičar Morf Vandewalt (Gyllenhaal) čiji oštri jezik zaista može nečiju karijeru lansirati u zvezde ili je zakopati dva metra pod zemljom. Svoj navodno besprekorni kritičarski legitimitet on koristi krajnje oportuno sa druge strane, u smislu seksualnih osvajanja koja idu prema oba spola, a njegova orijentacija je fluidna barem koliko i njegov ukus. Nakon zasićenja svojim dečkom, njegova nova prigodna meta je asistentkinja u uticajnoj galeriji Josephina (Ashton) koja je upravo saznala da ju je prevario dečko-umetnik, želi da mu se osveti i ne bira sredstva. 

Ona, pak, radi za nekadašnju pankericu od čijeg bivšeg benda (i prigodne tetovaže na zadnjoj strani njenog ramena) film pozajmljuje naslov, Rhodoru Haze (Russo) koja je spremna da svetu otkrije novu zvezdu pokupljenu skoro doslovno s ulice, Damrisha (Diggs), a istovremeno se sa svojim glavnim konkurentom Jonom Dondonom (Sturridge), čiji je ukus daleko od prefinjenog, bori kako bi održala starog protežea Piersa (Malkovich) koji je ostao bez inspiracije, pa reciklira svoje nekadašnje uspešnice. Svoju ulogu u priči imaju i Gratchen (Collette), zaposlenica muzeja spremna da pređe u "privatni sektor" kao konsultant za bogate klijente, nova Rhodorina asistentkinja Coco (Dyer) koja nije ni izbliza naivna kao što izgleda i tehničar u njenoj galeriji Bryson (Magnussen) koji o umetnosti ipak više zna nego što bi se to dalo zaključiti gledajući isključivo njegovu poziciju.

Zaplet počinje kada Josephina otkrije zalihe malih remek-dela u stanu svog pokojnog suseda Deasea, čoveka koji se držao po strani i čija je umetnost istinski izvirala iz njegovog teškog života obeleženog zlostavljanjem, ratnim iskustvom, ubistvima, lečenjem u mentalnoj instituciji i teškim radom. On je u testamentu izrazio želju da se njegovi radovi unište, ali Josephina, Rhodora i Morf očito imaju posve druge planove za to: da od njega posthumno naprave poslednjeg pravog velikog majstora umetnosti i da njegove slike po zakonu ponude i potražnje masno unovče. Problem je, međutim, u tome što one takođe dolaze sa kletvom neke vrste, pa se svima koji sa njima petljaju dešavaju bizarne nesreće ...

Pre nego što donesemo konačni sud, moramo imati u vidu da se Gilroy prihvatio vrlo teškog posla. Prvi razlog za to je konkurencija koja ne podrazumeva samo njegov iznimni prvenac, već i ponajboljeg pobednika Cannesa u skorije vreme, Östlundov „The Square“ koji je smešten u apsolutno isti milje i poentira na donekle sličnim situacijama, pod-zapletima i specifičnostima. One se, pak, svode na to da je svet visoke umetnosti u pravom svetu lociran samo fizički, ali da živi mimo njega, po nekim svojim internim pravilima i da se bavi nekim svojim temama koje originalnost, provokativnost i mudrost samo pakuju za ovakvu ili onakvu konzumaciju. Sve to je, opet, dosta različito od uličnog realizma na kojem su „Noćne kronike“ operirale, pa je i oštrica kritike uperene prema savremenom kapitalističkom sistemu nekako tuplja: visoka umetnost je ionako oduvek bila igračka za situirane i dokone, čak i kada je dolazila u paketu sa društvenim angažmanom, i tu nam Gilroy ne otkriva ništa novo.

Drugi problem filma je njegova kompleksna struktura uspostavljena u prvom činu sa obiljem likova i isprepletenih odnosa koji kroz film gube na značaju ili bivaju "odstreljeni" kako bi poslužili kao svrha zapletu koji, pak, deluje kao da je polu-svesno dignut iz B-filma i koji služi za nekoliko simpatičnih "set piece" scena neverovatnih smrti i jedan genijalan komentar (kada posetioci izložbe pomisle da je leš deo instalacije sve dok isti ne počne da zaudara). Opet, u tom zapletu nema ni direktnih posveta žanrovskom filmu, niti tu ima dovoljno ironijskog odmaka, pa je on nespojiv sa satiričnim angažmanom koji Gilroy postavlja kao osnovni ton.

Sa vedrije strane, dizajn filma je besprekoran i sasvim na liniji trendovske savremene umetnosti, ali na potpuno drugačiji način nego što je to, recimo, izveo Tom Ford u svom poslednjem filmu „Nocturnal Animals“ čija je osnova smeštena u isti umetnički milje. Kod Gilroya nema diktiranja atmosfere tamnim ili preterano jarkim bojama i neprirodnim osvetljenjem. Naprotiv, tu osećamo prvo Floridu, a onda i Los Angeles, lepo vreme, obilje svetlosti i žive, životne, prirodne boje uhvaćene kamerom briljantnog Roberta Elswita. Od toga se ne odstupa čak ni u scenama nezgoda, što zaslužuje pohvale za integritet, ali ne funkcionira po pravilima žanra.

Druga dobra strana su svakako glumci koji su se, čak i kad se njihovi likovi mogu otpisati kao višak ili zupčanici u mašineriji zapleta, čini se, sasvim dobro zabavljali igrajući svoje likove. Prvi među njima je svakako Jake Gyllenhaal, ionako poznat kao glumac ogromnog raspona, koji se ovde opustio i slobodno istraživao svoj lik. John Malkovich i Toni Collette prosto proždiru svoje likove, ma koliko oni u suštini bili epizodni, i samim tim podižu nivo zabavnosti filma. Ništa lošija nije ni autorova supruga Rene Russo koja, držeći se uglavnom podalje od posla, kao da se čuva upravo za Gilroyeve filmove. Glumačka postava, dizajn i faktor zabave su definitivno preporuka za „Velvet Buzzsaw“, iako prekompleksna struktura i mreža socijalnih odnosa, kao i specifičnost miljea, čine više hrabrim nego uspelim uratkom.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Velvet Buzzsaw