Bilo je to najčudnije, ukoliko ne i najblamantnije gala otvaranje filmskog festivala u Cannesu u poslednjih X godina. Na ceremoniju na koju se ne može ući bez pozivnica, niti obaveznog crnog odela, kravate za muškarce i večernjih roba za žene, pod normalnim okolnostima ljudi ostaju u Palaisu do završnog takta, makar zbog utrošene muke na friziranje, šminkanje, manikiru, pedikuru i izdržavanje vrućine pod sakoom. Kako ispada, sve te žrtve nisu bile dovoljno dobar razlog da se oko stotinu mesta ne isprazni tokom dvoiposatne projekcije „The House That Jack Built“ Larsa von Triera, koji se u Cannesu prvi put pojavio nakon sedam godina od svoje „doživotne zabrane“ zbog neukusnog lupetanja na konferenciji za štampu „Melanholije“, u kojoj su mu iz usta izletele neoprostive izjave o Hitleru. 

Suprotno mnogim komentarima na von Trierov film kome se najviše predbacuju brutalnost (uključujući scenu odsecanja dojke) i mizoginost zbog svođenja ženskih protagonistkinja, uglavnom žrtvi serijskog ubice Jacka, na bezmoždanu gomilu telesa (eto, na primer, jedne or retko uspelih provokacija u ovom filmu od redatelja koji dokazano nije mizogin), njegova najslabija tačka nalazi se negde drugde. Grubo rečeno – tu su jeziva gluma, nekonciznost, bahato busanje u grudi = samo-referentnost i bacakanje od akcije do grozomorne dosade. Kao veliki ljubitelj dobrih žanrovskih filmova, mene nisu posebno potresle slešerske scene, koje bi mi sele da je film bio dovoljno dobar da opravda sav nonsens i nesnosno dugo trajanje od 155 minuta.

Prvo pitanje koje se postavlja je – kako je moguće od dobrih glumaca napraviti parodiju samih sebe i reducirati ih na „nit smrdi, nit miriše“ protagoniste koji bezvoljno tumaraju kroz film? Matt Dillon, stavljen u ulogu serijskog ubice Jacka ima karizmu oguljene jabuke u koju bi zagrizao tek neko na pragu kolapsa od gladi, a i to je pitanje (daj korov i lude gljive, možda mi zatvore stomak!). Interesantno je da film počinje obećavajuće; Jack se vozi kroz sporedni šumski drum negde na američkoj zapadnoj obali osamdesetih, gde ga zaustavlja neurotična, zahtevna sredovečna žena kojoj je pukla dizalica za automobil. Jack tako nešto u svome pick-upu nema, a još manje ima želje da bilo kome pomogne pa sledi niz komičnih situacija u kome su granice njegovog strpljenja dovedene do maksimuma. 

Šokantna je zaista loša gluma veteranke Ume Thurman (SCREENSHOT: YouTube)

Sve bi to bilo okej, da von Trier odjednom ne pokušava da nam nabije tezu zašto jedan mašinski inžinjer preko noći postaje serijski ubica time što je žena toliko naporna, da eto, normalan čovek ne može drugačije sem da joj smrska lobanju njenom naprslom dizalicom. „Kučka je zaslužila“, prosto izvire iz čitavog lanca događaja koji vode prvom ubistvu. Šokantna je zaista loša gluma veteranke Ume Thurman, koja je naprosto neprepoznatljiva u ovoj minijaturnoj ulozi koja od nje ne izvlači ni atom onoga što inače tradicionalno nudi. To što se nije pojavila na premijeri u Cannesu, možda ima veze sa tim. 

Nemio događaj će biti ispričan od strane samog Jacka, u voice-over razgovoru sa nekim ko se zove Verge (blistav kao i uvek – Bruno Ganz), kome prepričava seriju od „pet incidenata“, tačnije – ubistava koje je napravio u svojoj krvavoj karijeri. I tu negde u brojanju, von Trier zaboravlja na par žrtava koje očigledno nisu dovoljno dobri incidenti da bi se numerisali. 

Još jedna stavka koja iritira je poreklo svega. Zašto je jedan očigledno psihopatski nastrojen čovek čekao pedeset godina da iz njega provali nagon za ubijanjem? Ne samo što nam je redatelj stavio do znanja da je Jack već kao klinac obožavao da muči životinje, odsecajući pačićima noge, nego da je i samoproklamovani mizantrop koji nikada nije gajio niti jednu emociju prema okruženju, pa ni prema svojim roditeljima. Tu se onda postavlja pitanje zašto je kao takav dozvolio da mu oni diktiraju šta će biti jednog dana (san mu je bio da postane arhitekta, ali ga je otac nabedio da je građevina bolji izbor)? Rupe u narativu se otvaraju jedna za drugom i teško su zakrpljive. No, ajmo to nazvati kreativnim momentom, jednom od onih koji su dozvoljeni, jer granice ludila (na vama je da odredite čijeg) su nepojmljive. 

Lars von Trier je poznat po svojim provokacijama i one su do sada uglavnom bile skladno proporcionirane i na mestu. Osporiti genijalnost mnogih od njegovih filmova bilo bi licemerno. Ono što u „The House That Jack Built“, za razliku od slučaja „Nimfomanke“, „Antihrista“, „Dogvilla“, „Idiota“ ili „The Element of Crime“, fali jeste smisao provokacije. Metaforički rečeno – temelja za nju nema i zato se Jackova kuća opasno ljulja. I puhnuti je dovoljno da ju se sruši. Dovoljno je uzeti za primer rediteljevu konstrukciju lika serijskog ubice koji ide kroz film i radi ono što radi, a da gledalac o njemu nema nikakav utisak. Čak su i ubistva šokantna dok traju, a onda iščile iz sećanja kao ubod komarca. 

Dijaloški, film takođe živcira rečima koje redatelj i scenarist von Trier ubacuje u Jackova usta. Ispada da je svaka žrtva kojoj se obrati toliko glupa (žene, deca i policajci), da i najidiotskiji argumenti prolaze, te ga one kao ovce puštaju u svoje domove ili uopćeno u svoju blizinu. Čini sa da je redatelj bio obuzet tolikom lenjošću, da je krenuo od toga da će svi njegovi trikovi i ovako i onako biti dovoljni da izmame aplauz njegovih vernih sledbenika, isto kao što Sveta krava u Indiji zna da može domaćinu ušetati u kuću i posrati mu se nasred dnevnog boravka, a da će je ovaj zaljubljeno pogledati. Zbog toga će mirno pobrstiti i poslednju travku i pustiti sebi oduška. 

U tom smislu, i Jackov opsesivno kompulsivni poremećaj biva odnešen rukom, kao da je gripa koja se da sanirati dobrom dozom antibiotika. Sve u stilu „evo, ubio sam par puta i sada više ne jurim za flekama krvi po mestu zločina, ne ravnam slike na zidu i ne razmeštam nameštaj da stoji pod konac i sve je baš kul. Dobra ova terapija, majku mu“. Zapravo, baš taj psihički poremećaj je filmu i doneo njegove najbolje scene u najduhovitijih i najgledljivijih deset minuta u kome se Jack više puta vraća u kuću svoje druge žrtve, da eliminiše već eliminisane dokaze. 

Ubistva su šokantna dok traju, a onda iščile iz sećanja kao ubod komarca (SCREENSHOT: YouTube)

Scene ubistava su dobro urađene, smetalo to nekome ili ne. Druga je stvar koliko u njima ima dobrog ukusa što bi eventualno moglo da se pravda verodostojnošću priči. Konkretno ne mislim na onu čuvenu scenu amputiranja dojke živoj žrtvi (Jackovoj devojci koju igra Riley Keough), nego na ubijanje dvoje maloletne dece hicem iz puške kroz glavu (uz prosipanje mozga koje se jasno vidi) pred očima majke (Sophie Gråbøl) nakon kojeg sledi inscenirani piknik kao umetničko delo, gde je nesrećnica prinuđena da hrani svoje mrtve, unakažene sinove. Jedan od njih će biti pretvoren u grotesknu lutku koja će zauzeti posebno mesto u džinovskoj ledenoj prostoriji punoj leševa. Deca nerviraju, znamo. 

Od bolesnika sa agendom se ne može očekivati milosrđe, ali mala doza istoga je potrebna delu publike koja bi se najrađe zaletela glavom o prvi dostupan zid da nastavi dinamiku u pauzama između počinjenih zločina. Prepotentna poređenja sa umetničkim i arhitektonskim delima, pojavama u prirodi ili sa izvesnim praksama u, na primer, procesu pravljenja specifične vrste vina u Nemačkoj sa anatomijom ubistva su – blago rečeno, banalna i (bolno) dosadna ko zubobolja. Ali, najpatetičnija od svega je dečija osveta nad svim kritičarima koji su se ikada usudili da se požale na von Trierovu hrpu ostavljenoj u dnevnom boravku. „Vi ste mene kaznili zbog Hitlera, evo vam ga!“. Eto nam ga, stvarno, bilo da stoji pored nazi arhitekte Alberta Speera čiji briljantni um Jack hvali u jednom od svojih kvazi-intelektualnih proXXravanja, bilo da stoji držeći neki od govora, a tu su i proizvodi Hitlerovog zla u vidu KZ logora (ubijanje je, ako je neko slučajno zabravio – umetnost!). I da ne zaboravim – Štuka je najsavršenija letilica ikada stvorena i zato se o njoj prosto mora napisati hvalopsev. 

Radnja „The House That Jack Built“ prosto oživi kad se famozna kuća izgradi, ali pričamo o poslednjih četrdesetak minuta. Možda to tako deluje zato što se zna da se kraj primiče i što gledatelj konačno vidi Verga (rimski pesnik Virgil, ovde u jasnoj ulozi u kojoj ga je video Dante u svojoj „Božanstvenoj Komediji“) – odnosno božanstvenog Ganza, te mu postaje jasno šta je sve vreme slušao. Šta je gledao, manje je bitno, jer da se tu nađe smisao treba dosta energije. 

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: screenshot/YouTube