Osnovni i jedini problem sa filmom Bota, debitantskim dugometražnim ostvarenjem Iris Elezi i Thomasa Logorecija izvire iz našeg dubokog neznanja o Albaniji i njenoj kulturi, te predrasuda s tim povezanim. Istini za volju, i Bota je malo hermetičan film za koji su van albanskog konteksta potrebna određena objašnjenja i uputstva. 

Prednost gledanja filma na festivalu je, između ostalog, i to što se autori mogu obratiti publici, a publika se može elementarno upoznati i sa njihovim senzibilitetom i autorskom vizijom. Thomas govori polako i samopouzdano, kako kakav američki profesor. Iris govori sa ushićenjem, emotivno i odaje utisak da joj ova priča nešto znači. Opet, kada se gledaocu dele uputstva pred film, to najčešće nije dobar znak, jer to dosta često znači da se autori nisu snašli sa univerzalnim filmskim izražajnim sredstvima, pa objašnjavaju ono što nisu pokazali. Iskreno govoreći, na projekciju sam išao iz čiste radoznalosti, očekujući u najboljem slučaju korektan festivalski film, a pribojavajući se svih simptoma koji se pojavljuju u regionalnoj kinematografiji. I zaista mi je drago da sam se prevario, jer Bota je više nego dobar film, pre svega poetičan i odmeren.

Gledanje filmova i filmova različitog kvaliteta stvara u gledaocu određena očekivanja, neretko odmak i cinizam. Prepoznajemo obrasce i anticipiramo, pretpostavljamo kulturni model i naslućujemo motivaciju iako zapravo ne znamo pravo stanje. Pokušavamo da uklopimo u nama poznat kontekst. Znamo kakve su balkanske države, kakva im je politika prema kinematografiji, zašto bi Albanija bila izuzetak. Ako je komercijalni film u pitanju, naročito ako je strana produkcija umešana, neće se bežati od negativnih stereotipa za novac koji ta produkcija obećava. Ako je, pak, u pitanju većinski domaći film, pitanje je igra li na kartu domaće publike ili internacionalnih festivala. U oba slučaja, moguća su razna podilaženja, “čuvanje dostojanstva naroda”, kalkulacije sa kritičarskim ukusom. Kada se još radi o filmu koji iz sadašnjosti gleda u prošlost, mogući su polovični obračuni sa prošlošću i samoviktimizacija po formuli “jadan mali čovek / mali narod u vrtlogu ovog surovog sveta”.

I počinje tako, kao kakav standardni festivalski film, širokim kadrom nekih razvaljenih zgrada, ostataka nečega namenski podignutog na tom pustom mestu, pa scenom u kojoj baka Noje (Kurti) gleda u televizor bez signala, dok se njena unuka July (Kodheli) “lomi” oko nje. Noje priča svoje nepovezane staračke priče sa dozom demencije i sujeverja, July misli na egzistencijalnije stvari i konačno izlazi iz stana, seda na moped i vozi se na posao u naslovnom improviziranom kafiću usred ničega kroz opusteli, močvarni predeo. Reč “bota” se, inače, doslovno prevodi kao “svet”, kakve li ironije.

July je konobarica, ali očito sanja o većim stvarima, o odlasku iz tog pustog kraja makar do Tirane. Njena koleginica Nora (Kryemadhi) isto ima velike snove, ali oni se vrte oko vlasnika kafića, nešto starijeg i veoma oženjenog Benija (Gorishti). Tipično, Beni je muljator, večito u dugovima, sa mafijašima i reketašima za vratom, i njegovi snovi se svode na jedan veliki posao kojim će se pokriti do kraja i isplivati. Prava prilika za to je možda cesta koja se gradi u neposrednoj blizini ovog pustog kraja, odakle će možda turisti početi dolaziti u kafić. Za sada se tamo muvaju samo lokalci, neki radnici sa ceste, neki sumnjivi neznanci i jedan beskućnik koji tu nalazi prenoćište. Ipak jedna poslednja žurka će promeniti sve i neće promeniti ništa.

Film je više od puke slike teškog života u teškoj zabiti (FOTO: Facebook)

Ovako izloženo, u pitanju je jedan standardni festivalski film sa “slice of life” slikama teškog života u teškoj zabiti. Međutim, što se filma tiče, pomenuta žurka negde na dve trećine filma zaista menja stvari, nekoliko nepovezanih priča se sklapa u jednu, veoma moćnu. Autori su nam pripremili kup iznenađenja na toj pomalo melanholičnoj i gorko-slatkoj, pomalo iskrenoj i pomalo nameštenoj zabavi, a mnoge će tajne, važne za likove, ali i za nas kao gledaoce, isplivati baš tu. I od tada i oni “slice of life” momenti ničega prisutni od početka počinju dobivati smisao i postaju nekako poetični, a likovi postaju tako ljudski, previše ljudski.

Važna stvar tu je kontekst koji će nam postati donekle jasniji. U pitanju je močvarno područje nedaleko od Tirane, a ujedno kao da je na drugom svetu. Tu je nekada stajao kamp za političke zatvorenike i prognanike. I kada se represija nad njima završila, oni su tu ostali jer nisu mogli nikamo mrdnuti, bez novca, bez dokumenata, bez ikakvog vlasništva i društvenog statusa. Mnogi su ubijeni, ostali su pušteni da istrunu. Ti ljudi su kosturi iz ormara represivnog, totalitarnog komunističkog sistema.

Druga bitna stvar u filmu je muzika, stara, ukusna i odmerena i potpuno atipična za Albaniju. Autori kažu da su se oko nje posebno potrudili, jer je ta muzika bila zabranjena, a većina nosača zvuka je uništena. Opet, nije u pitanju nekakav zapadni rock'n'roll ili nešto nalik tome, već tango i šlageri, zabavna muzika snimana, slušana i cenjena i u komunističkoj istočnoj Evropi. Tu na scenu stupa jedna specifičnost Albanije u odnosu na ostatak istočnog bloka: Enver Hoxha je menjao svoje saveznike, a kada je sa sovjetskog puta svetske revolucije skrenuo na put kineske kulturne revolucije, svi artefakti prethodnog doba su sistematski uništavani, uključujući i te prekrasne ploče snimane u SSSR-u i Čehoslovačkoj.

Bota je film koji će vas, kada mu se prepustite, pozitivno iznenaditi. Bota je film sa dušom umesto kalkulacije, jedan od retkih koji uspešno kroz sadašnjost govori o prošlosti, koji je pritom liričan i iskren. Ovo je film u kojem je autorima stalo do svojih likova i do ljudi generalno. Zato i zaslužuje moju toplu preporuku. Ako ništa drugo, naučićemo nešto o jednoj zemlji o kojoj ne znamo ništa i naučićemo barem jednu reč iz jednog stranog i nepoznatog jezika.

Lupiga.com

Naslovna fotografija: Facebook