Stigma. Taj teški teret koji nameće društvo spada samo sa vremenom, ali i to je pod velikim znakom pitanja. Društvo je nameće pa je društvo treba i ukloniti. Stigma koja jednog osuđenika ili narodski rečeno, zatvorenika prati kroz život jedna je od onih ultimativnih, teško ili nikad popravljivih.

Prilikom premijere filma “Zapisi iz ćelije br. 12”, koji prati šestoricu osuđenika Okružnog zatvora u Beogradu i njihovo stvaranje istoimene predstave, što je dokumentovano kao film, ali i kao knjiga fotografija “Iza rešetaka”, o čemu ćemo uskoro. Đorđe Vasiljević, jedan od učesnika u predstavi, sad već bivši osuđenik pokušao je objasniti taj teret. Parafrazirajmo ga malo: “Kad sam izašao iz zatvora ljudi koje sam poznavao prelazili su ulicu kad me vide. Nakon određenog vremena počeli su mi se javljati i pozdravljati me, a danas me već zovu na slavu”. Taj uspeh i uklanjanje stigme Đorđe uveliko duguje našem sagovorniku, Igoru Čoki, autoru knjige fotografija “Iza rešetaka” u kojoj je ovekovečio kakav je život iza brave, ali i više od toga – onima kojima smo oduzeli pravo da budu ljudi Čoko je to pravo vratio. Vasiljević je bio jedan od te šestorice.

Igor Čoko ovekovečio je život iza brave (FOTO: Igor Čoko)

Ali pre toga postojala je ideja Marine Kovačević, direktorke nevladine organizacije Centar za rehabilitaciju imaginacijom, a postojao je i Johnny Cash. Oni koji su pratili rad ovog odmetnika sigurno se sećaju njegovog nastupa u zatvoru u San Quentinu i reakcije koju je taj nastup izazvao. Antologijski nastup otvorio je zatvorske ustanove za umetnost. Trebalo je nekoliko decenija da se i u Srbiji počnu dešavati slične stvari, pa iako će se u Okružnom zatvoru pohvaliti da već duži niz godina rade sa osuđenicima, ovaj projekat je najviše uradio na tom uklanjanju stigme. 

Upravo je Johnny Cash odigrao veliki uticaj na Igora Čoku koji je diplomirao sa temom „Religijski uticaji u muzici Johnny Casha“. Spojimo Marininu ideju i Igorovu fascinaciju Johnnyjem i dobijemo predstavu i knjigu. U stvari, dobijemo puno više od toga.

Okružni zatvor u Beogradu gde su fotografije nastale (FOTO: Igor Čoko)

“U oktobru 2014. godine moja prijateljica Marina Kovačević došla je u Okružni zatvor u Beogradu sa idejom da realizuje pozorišnu predstavu sa Službom za tretman zatvora koji sprovode te aktivnosti. Tu se lica na izdržavanju kazne prijavljuju na razne aktivnosti, pa i za glumu,” započinje ovu priču Čoko. 

Ideja je bila da se realizuje predstava po romanu Fjodora Dostojevskog “Zapisi iz podzemlja”. Uprava Okružnog zatvora je imala razumevanja i došlo je do saradnje u kojoj je nastala predstava “Zapisi iz ćelije br. 12”. 

“Glumilo je šest lica, a među njima su se istakla dvojica – Đorđe Vasiljević, zvanično najinteligentniji osuđenik u istoriji srpskih zatvora i Uroš Milovanović, koji je bio glumac, sa iskustvom iz filmova Emira Kusturica”, objašnjava Čoko. 

Predstava je realizovana u zatvorenom odeljenju bloka 5-1 u ćeliji broj 12, odakle i naziv predstave. Rađena je skoro godinu dana, a iskustvo na radu sa zatvorenicima, kaže, teško je prepričati. 

“Đorđe se pokazao kao sjajan koautor. U drugom činu zajedno sa Marinom je radio na adaptaciji svog dela života kako bi uveo gledaoca u čin inicijacije nakon ulaska u zatvor i svega onoga što se dešava u tom drilu kroz koji mora da prođe. Marina im je otvorila neku drugu percepciju koja je na kraju urodila plodom. Promenila im perspektivu pogleda na život, otvorila novu dimenziju ... Otkrila im talenat koga nisu bili svesni”, navodi. 

Film koji se snimao tokom rada na predstavi prikazivan je u SAD-u, a Čoko je posebno ponosan na činjenicu da je prikazan i u već spomenutom i opevanom San Quentinu gde je ušao u program za rehabilitaciju osuđenih lica kroz umetnost. Knjiga fotografija je bila paralelan proces. Cilj je bio da se kroz dokumentarnu fotografiju prikaže svakodnevnica u zatvorenom odeljenju.

Detalj iz zatvora (FOTO: Igor Čoko)

“Bilo je vrlo interesantno dogovarati da učestvuju u čitavoj toj priči. Feedback je bio neverovatan, mada je postojala, naravno, i distanca. Nepoverljivi su bili, nisu znali šta želimo od njih, kakve su nam namere. Ali, kad se sruše ti zidovi dobijete neverovatne stvari. Poenta je posmatrati ih kao ljude. Nisu oni bad guys, možda im je život namestio takvu sudbinu. Gledajte ga u oči, kao ljude sa imenom i prezimenom i dobićete neverovatan feedback. Razmenu energije koja je nestvarna”, objašnjava svoja iskustva autor, dodajući da smo mi prepuni predsrasuda, ali da su to bili i zatvorenici. 

“To je normalno, Nisu navikli da se neko njima bavi na taj način”, ističe Čoko.

Vratimo se opet na Đorđa koji je dobrim delom jedan od glavnih likova i u samoj knjizi. Za gotovo deceniju i po robije u zatvoru je uspeo da zasnuje porodicu. Dobio je dve ćerke i jednog sina, a taj momenat Čoko posebno izdvaja. 

“Dok smo radili predstavu očekivao je sina. Za njega, koji je tradicionalista, rođenje muškog deteta u porodici je smisao života. Uspeo sam da dokumentujem snimak sa ultrazvuka na kom se vidi plod sa kojim on ponosno pozira i kad saznaje da je dobio sina Luku, kad mu cimeri kidaju majicu, kad je osvanula tetovaža na grudima...”, priseća se Čoko.

Đorđe Vasiljević (s naočarama) učesnik u predstavi sad je već bivši osuđenik (FOTO: Igor Čoko)

Predstava je inače igrana u beogradskom Domu omladine, što je bio prvi izlazak izvan zatvorskih zidina, jer su je do tad igrali uglavnom po zatvorima. Taj trenutak je Čoki bio posebno upečatljiv s obzirom da su na predstavi bili Đorđeva supruga i beba, odnosno sin. 

“Volim kod fotografije što se sve spontano dešava. Fotografisao sam ih u 12. redu, što simboliše i broj godina koliko je bio u zatvoru. To sam tek kasnije shvatio, kad sam otvorio fotografije. Onda vidiš i kako je prerastao u nekoga ko je sebe fokusirao na umetnost, na poeziju, na glumu, na tako prožimanje života. To je savršen uspeh“, kaže autor.

Knjiga je odštampana, u produkciji Okružnog zatvora kao dokument rada sa Službom za tretman kroz proces rehabilitacije. Reakcije su, kaže nam Čoko, bile fenomenalne.

“Videli su se na način na koji do tad nisu imali prilike. Fotografisao sam čoveka koji sebe na fotografiji nije video 15 godina. Imao sam neverovatnu priču čoveka koji nije hteo da učestvuje u fotografisanju, ali me zamolio sa strane da ga fotkam za privatne svrhe, pošto ima ćerku napolju, a nikad je nije video. To je čovek koji nema više emocija. Mrak. Nakon svega mi dođe sutradan, a na tom krevetu, buđavoj kaseti, slike njegove ćerke i srca ... I najdirektniji pogled u oči kao njegovo hvala”, ispričaće nam Čoko.

Reakcije na knjigu, kaže nam Čoko, bile su fenomenalne (FOTO: Igor Čoko)

Set fotografija iz Okružnog zatvora samo su mali deo onoga čime se Čoko kao antropog i fotograf ujedno bavi. Na njegovom internetskom sajtu je moguće naći i preostale radove, a sama izložba prikazivana je, između ostalih, i u pulskom Rojcu. 

Ako pažljivije pogledate Čokin sajt i sve ono sa čim se kao antropolog-fotograf bavi onda ćete naći jednu zajedničku karakteristiku. Čoko se bavi uglavnom marginalcima i to na način na koji se marginalci retko kad sagledavaju. Neretko njegovi radovi u nama probude tu uspavanu empatiju, a to je ujedno i prvi korak ka uklanjanju stigmi koje ti marginalci sa sobom nose. Na nama je samo da se otvorimo ka njima, barem upola onoliko koliko su se oni otvorili Čoki.

U nastavku pogledajte neke od Čokinih fotografija...

 (FOTO: Igor Čoko)

 

 (FOTO: Igor Čoko)

 

 (FOTO: Igor Čoko)

 

 (FOTO: Igor Čoko)

 

 (FOTO: Igor Čoko)

 

 (FOTO: Igor Čoko)

 

 (FOTO: Igor Čoko)

 

 (FOTO: Igor Čoko)

 

 (FOTO: Igor Čoko)

 

 (FOTO: Igor Čoko)

 

 (FOTO: Igor Čoko)

 

 (FOTO: Igor Čoko)

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Igor Čoko