Srbijanski dnevni list "Blic" nastavlja s listama moćnih ljudi, ovaj put s popisom 50 najmoćnijih stranaca na kojem se nalaze čak četvorica Hrvata. Očekivano, na petoj poziciji odsjeo je Ivica Todorić, vlasnik koncerna "Agrokor" koji je nedavno na velika vrata ušao na srbijansko tržište. Najmoćnijom osobom proglašen je Stein Erik Veland, direktor "Telenora", a na listu se uspio ugurati i slavni trener, Javier Clemente

Većina "odabranih" na ovoj "Blicovoj" listi ljudi su iz poslovnog svijeta, koji upravljaju velikim multinacionalnim kompanijama. Stoga ne čudi kako je najmoćnijim strancem kod susjeda proglašen Stein Erik Veland, generalni direktor "Telenora", vlasnika mobilnog operatera "Mobi 63", čija je kupovina spominjana kao najveći privatizacijski poduhvat od početka tranzicije u Srbiji.

"50 najmoćnijih" biralo se na osnovu nekoliko kriterija, među kojima su lakoća ostvarivanja ciljeva, prepoznatljiva slika u javnosti, osobni autoritet te autoritet institucije koju predstavljaju, kao i osobna karizma te financijski i politički utjecaj. Zanimljivo je i kako nekada vrlo moćni ruski diplomati, na ovoj listi zauzimaju tek 24 mjesto gdje se našao ruski veleposlanik, dok je njegov američki kolega na visokoj drugoj poziciji, a njemački veleposlanik na osmoj. Među "top 10" uspio se "ugurati" i Javier Clemente, trener nogometne reprezentacije Srbije. Žene su dakako i ovdje ugrožene, pa su tako među 50 moćnika samo dvije - Caroline Junger, šefica tamošnjeg ureda Svjetske banke, te Lynn Montgomery, supruga bivšeg veleposlanika Sjedinjenih Država u SiCG.

Osim Todorića, "Blic" smatra da veliku moć u Srbiji imaju i Hrvati Boris Nemšić, Tonči Stančić, te Damir Firšt. Nemšić, čelni čovjek najvećeg austrijskog mobilnog operatora "Mobilkom Austria" i osnivač "VIPneta", koji u Srbiji predstavlja "Mobilkom", tamošnjeg trećeg mobilnog operatera, zauzeo je 19 poziciju. Daleko iza njega nalaze se Tonči Stančić, hrvatski veleposlanik u Srbiji (44 pozicija), te Damir Firšt, predsjednik Uprave trgovačkog lanca "Metro Cash&Carry" (47 pozicija). Slijedi potpuna lista ...

Samo do pre nekoliko godina, stranci su u Srbiju dolazili uglavnom u političkoj ili humanitarnoj misiji. Da je u to vreme pravljena lista najmoćnijih stranaca, verovatno bi većina mesta na toj listi bila rezervisana za izaslanike, predstavnike ili pregovarače, jer su ih naši građani po pravilu doživljavali kao moćne i uticajne. Neretko su im pripisivane i pozicije iznad predsednika ili premijera ove države. Među tadašnjim gostima, najmanje je bilo ljudi iz poslovnog sveta. Kažu da su ih ljudi, mada gostoljubivi, dočekivali nekako s rezervom. Očekivali su, ali i strepeli, od „novih ultimatuma“ ili „kazni zbog politike koje vodi državno rukovodstvo“. Zbog toga je mali broj njih i svraćao, a pogotovo ostajao u Srbiji i Beogradu.

Međutim, odmah posle petooktobarskih promena, slika je polako počela da se menja. Oni koji su stigli među prvima da započnu biznis u Srbiji otkrivaju da su se pre dolaska dobro pripremali, proučavali političku situaciju i osluškivali javno mnjenje. Kažu da im je trebalo strpljenje i vreme da ih ljudi prihvate i da se razbije slika koja je o strancima prevladavala u Miloševićevoj Srbiji. Danas većina njih ne krije da je došlo do ozbiljnih i pozitivnih promena. Zbog toga je i na „Blicovoj“ listi najmoćnijih manje političara nego ranije. U Srbiji se danas stranci na ulicama ne gledaju popreko ili ispod oka. Ljudi ih rado prihvataju u društvo i zadovoljno konstatuju da je svaki novi stranac šansa više, i za posao i za poboljšanje opštih prilika. Upravo zato se i njihov uticaj i moć u domaćim prilikama sve više vrednuju.

Sami stranci danas tvrde da u Srbiju uglavnom dolaze kako bi, zbog izuzetne pozicije ove zemlje, uvećali svoje poslovne uspehe. Ali, nije zanemarljiv broj i onih koji kažu da su ih u Srbiju privukli i nadaleko čuveni stručni potencijali ovdašnjih ljudi. Stranci dodaju da im u poslednjih nekoliko godina na ruku ide i sve bolja poslovna klima i lokalna administracija koja je konačno shvatila da bez stranih investicija nema napretka. Većina stranaca veruje da je baš njihov dolazak na tržište Srbije dobar znak i za privlačenje drugih investitora. Često su prvi i pouzdan izvor kolegama iz multinacionalnih kompanija koje istražuju mogućnost za ulaganje u našu zemlju.
 
 
1. Stajn Erik Velan

Generalni direktor „Telenora“ u Beogradu, norveške telekomunikacione kompanije koja je postala vlasnik sto odsto kapitala Kompanije „Mobi 63“, nakon što je pobedila na tenderu sa cenom od 1,513 milijardi evra. Ova investicija predstavlja najveći privatizacioni poduhvat u Srbiji od početka tranzicije. Kako je rečeno prilikom potpisivanja kupoprodajnog ugovora, „ne samo po količini novca već i po načinu na koji je privatizacija obavljena, čisto i transparentno, što je rezultiralo visokom cenom“. Kompanija „Telenor“ ima više 100 miliona korisnika u 13 zemalja. Stajn Erik Velan u Srbiju je došao sa mesta potpredsednika „Telenor grupe“, gde je proveo više od pet godina. Tokom 2005. bio je na čelu sektora prodaje i marketinga za norveško poslovno tržište. Ovaj sektor ima 1.100 zaposlenih i ostvaruje promet od 10,6 milijardi norveških kruna (približno 1,3 milijardi evra). Na mesto direktora prodaje „Telenora“ Velan je došao 2001. godine sa mesta generalnog direktora „The Thrane Groupe“, koja se bavi razvojem i prodajom satelitskih telekomunikacionih sistema za potrebe saobraćajne industrije. Pre nego što je počeo da se bavi marketingom, bio je profesionalni košarkaš i za norvešku reprezentaciju odigrao više od 50 utakmica.

2. Majkl Polt

Američki ambasador u Beogradu Majkl Polt izjavio je da očekuje da će Srbija i SAD, uprkos sukobu 1999. u budućnosti biti bliski i pouzdani saveznici koji će deliti zajedničku sudbinu, te da prijem Srbije u „Partnerstvo za mir“ predstavlja veliki znak poverenja prema Srbiji, ali da sada ona treba da opravda to poverenje. Povodom predstojećih izbora u Srbiji, Polt kaže: „Izbori će biti značajni kao 5. oktobar. Tada se Srbija odrekla Slobodana Miloševića i odlučila za bolju budućnost. Sada je nova prekretnica i na građanima je da odluče kakvu zemlju hoće.“ Polt je ambasador u Srbiji od maja 2004. Kao diplomata od karijere u Ministarstvu inostranih poslova u rangu ministra savetnika, ambasador Polt je bio glavni zamenik pomoćnika državnog sekretara Kolina Pauela za zakonodavne poslove. Pre Beograda obavljao je diplomatske dužnosti u ambasadama u Berlinu i Bernu. Bio je na višim funkcijama u Stejt departmentu kao zamenik direktora za pitanja evropske bezbednosti i kontrole naoružanja. Dobitnik je predsedničke nagrade za zasluge u službi i brojnih zahvalnica i izvanrednih odlikovanja u Stejt departmentu. Dobitnik je nagrade „Tomas Džeferson“ koju dodeljuje Udruženje građana SAD u inostranstvu.

3. Daglas Metjuz

Generalni direktor „Ju-Es stila Srbija“, kompanije koja je preporodila nekadašnjeg najvećeg srpskog gubitaša železaru „Sartid“ i postala najveći izvoznik srpske privrede. „Ju-Es stil Srbija“ izvozi 60 odsto proizvodnje u 80 zemalja na pet kontinenata. Daglas Metjuz je imenovan za generalnog direktora kompanije „Ju-Es stil Srbija“ u aprilu 2006. U Srbiju je došao sa položaja generalnog menadžera inženjeringa i tehnologije visokih peći u sedištu korporacije u Pitsburgu. „Metjuzova prethodna pozicija generalnog menadžera, uz njegovo operativno i iskustvo u rukovođenju, čine ga pravom osobom za taj izazovan i važan posao rukovođenja postrojenjima u Srbiji“, izjavio je predsednik i glavni izvršni direktor korporacije Džon Surma. U centrali u Pitsburgu uvereni su da je Srbija pravo mesto za ulaganje. O uticaju „Ju-Es stil Srbija“ na oporavak srpske privrede, dovoljno svedoče i stalne komunikacije između najviših predstavnika kompanije i resornih ministara Vlade Srbije. Kompanija „Ju-Es stil Srbija“ je u Smederevu počela i izgradnju zelenog pojasa u dužini od 600 metara na periferiji kruga fabrike, kako bi, po Metjuzovim rečima, nastavila da bude dobar komšija opštini Smederevo i mesnim zajednicama u neposrednoj blizini fabrike.

4. Oliver Regl

Direktor „Rajfajzen banke“ u Srbiji proglašen je za bankara 2006, a međunarodni časopis već petu godinu zaredom ovu banku proglašavaju najboljom u Srbiji. Austrijanac Oliver Regl u Srbiju stigao je svega tri nedelje nakon promena 5. oktobra 2000. Bio je član menadžerskog tima banke od samog početka, a čak je sam pronašao lokaciju za prvu poslovnicu. Sada ova banka u Srbiji zapošljava 1.700 ljudi. „Veliki potencijal Srbije je i sama lokacija, u srcu Balkana, koja još nije iskorišćena“, kaže Regl. Od 2002. do 2005. bio je zamenik predsednika, a od januara 2001. član IO. U „Rajfajzen grupi“ zaposlen je od 1991. Pre toga, od 1998. do kraja 2000. radio je u „Netvork benks menadžmentu“ iz Beča kao viši menadžer. Regl je magistrirao ekonomiju u Beču i specijalizirao na Ilinoisu, SAD. U međuvremenu je u Belegišu kupio vikendicu, džogira u Košutnjaku, a kao i većina Austrijanaca fanatični je ljubitelj skijanja, ali na Kopaonik ne ide jer ga nervira čekanje u redu za žičaru. Voli našu pop, rok i evergrin muziku, ali zbog buke nije ljubitelj trubača. Govori engleski, francuski, španski, ruski i srpski jezik, a boravak u Beogradu produžio je na još pet godina.

5. Ivica Todorić

Nakon dogovora sa Miroslavom Miškovićem o udruživanju trgovinskih lanaca i zajedničkom regionalnom nastupu, Ivica Todorić, predsednik koncerna „Agrokor“, najveće hrvatske privatne kompanije čija se imovina procenjuje na 200 miliona evra, dodatno je učvrstio pozicije u Srbiji. Udruživanjem imperija Todorića i Miškovića biće formirana najmoćnija kompanija u jugoistočnoj Evropi. Todorić se smatra kraljem hrvatske prehrambene industrije. Njegovo poslovno carstvo čine „Sojara“ Zadar, „Jamnica“, „Agroprerada“, Lovno gospodarstvo Moslavina, „Zvijezda“, „Ledo“, „Silos mlinovi“, „Solana“ Pag, „Kreditna banka“ Zagreb, hotel „Opera“ (bivši „Interkontinental“), fabrika sladoleda „Frikom“ Beograd, fabrika mineralne vode „Kiseljak“, PIK „Vrbovec“, te najveći hrvatski maloprodajni trgovački lanac „Konzum“. Ima udeo i u vlasništvu mobilnog operatera „Tele2“. Todorić je završio Ekonomski fakultet u Zagrebu.Todorić je jedan od osnivača i prvi predsednik Hrvatske udruge poslodavaca. U Srbiji je vlasnik i poslovnog prostora u Luci Beograd i u Novom Beogradu, zrenjaninskog „Dijamanta“, a poseduje i veći broj preduzeća u Sloveniji i BiH.

6. Eugenio Sidoli

Prvi čovek Duvanske industrije Niš i predsednik Američke privredne komore u Srbiji, veruje da je naša zemlja tokom 2006. učinila važan napredak u podsticanju ekonomskog rasta kroz privlačenje značajnih stranih investicija i primenu reformi koje su izmenile poslovnu klimu u zemlji. „Sa procenjenim ekonomskim rastom od 6,5 odsto i investicijama od preko četiri milijarde dolara, Srbija se smatra liderom u regionu, a sa ulaskom Srbije u „Partnerstvo za mir“ učinjen je najvažniji korak u procesima evroatlanskih integracija i poslat značajan politički signal stranim investitorima“, izjavio je Sidoli, dodajući da Srbija tek treba da postane zemlja u kojoj se može dugoročno planirati. „Filip Moris“ je sredinom 2003. godine u žestokoj tenderskoj konkurenciji postao većinski vlasnik Fabrike duvana u Nišu. Radnicima, vlasnicima manjinskih akcija, ubrzo je isplaćeno oko 70 miliona evra. Sidoli kaže da se nisu pokajali što su sa tolikim kapitalom došli u Srbiju jer se plan da DIN postane kompanija svetskog ranga ispunjava velikom brzinom. Za ljude u Srbiji kaže da su otvoreni, predusretljivi i gostoljubivi i da uvek „ima problem kada želi da nešto plati u kafani“. Sve u svemu, kaže da se oseća kao kod kuće i da žali što još dobro ne govori srpski.

7. Marti Ahtisari

Bivši finski predsednik Marti Ahtisari izaslanik je UN u pregovorima o konačnom statusu KiM. Na poslednjem sastanku sa diplomatama, izjavio je da su razlike između srpske i albanske strane nepremostive. Veruje se da će njegov predlog ići u pravcu „nadgledane nezavisnosti“. Bes srpskog pregovaračkog tima izazvao je izjavom da su „Srbi krivi za sve“. U zvaničnoj biografiji piše da je rođen 1937. u mestu Vipuri, koje je posle Drugog svetskog rata pripalo Sovjetskom Savezu. Diplomirao je 1959. na Učiteljskoj akademiji, a 1989. dobio je titulu počasnog doktora. U opisu njegovih diplomatskih umeća stoji da je tvrdoglav i da je zbog toga dobio nadimak Hrt jer bi „pre umro nego odustao od onoga što je naumio“. Svi se slažu da je vrhunski pregovarač. Prva iskustva Ahtisarija sa Balkanom počinju 1992, kada je bio predsednik radne grupe za BiH u okviru Međunarodne konferencije za bivšu Jugoslaviju. Potom je bio specijalni predstavnik generalnog sekretara UN za bivšu Jugoslaviju. S Viktorom Černomirdinom, specijalnim izaslanikom Borisa Jeljcina, postigao je sporazum koji je prihvatio i Slobodan Milošević a obustavljeno NATO bombardovanje. Oktobra ove godine, izmakla mu je Nobelova nagrada za mir za uspešne uloge u postizanju mirovnog sporazuma u indonežanskoj provinciji Aće.

8. Andreas Cobel

Ambasador Nemačke, zemlje koja je od 1. januara predsedavajuća EU, tvrdi da bi voleo da Srbiju što pre vidi u Evropi. „Za to je pre nastavka pregovora o sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju potrebno postići jasan napredak u saradnji sa Tribunalom u Hagu. Ključ za nastavak pregovora je u rukama Vlade Srbije“. Povodom kosovskog pitanja jasno je rekao da je to za Nemačku pre svega međunarodni problem. „Za Kosovo se uz pomoć posrednika generalnog sekretara UN što pre mora naći održivo rešenje. Tome će Nemačka, naravno, i dalje pružati svoj doprinos“, rekao je Cobel. Rođen 1953. godine u Berlinu. Nakon mature, radio u novinarstvu, a zatim je studirao istoriju i političke nauke na Slobodnom univerzitetu u Berlinu i Institutu za političke studije u Parizu. Doktorirao je istoriju. Diplomatsku karijeru započeo je 1987. u nemačkoj ambasadi u Južnoj Africi i kao stalni zamenik ambasadora u Ugandi. Bio je angažovan u UN, potom u nemačkoj ambasadi u Maleziji. Bio je i u delegaciji Evropske komisije u Prištini, a zatim na mestu generalnog sekretara Evropske agencije za rekonstrukciju u Solunu. Od jula 2002. radio je kao načelnik radne grupe za koordiniranje politike prema Evropskoj uniji, a od januara 2005. je ambasador Nemačke u Srbiji.

9. Stefanos Vafidis

Stefanos Vafidis se nalazi na čelu srpskog ogranka svetskog giganta među proizvođačima i trgovcima. Kompanija „Koka-Kola“ je u 2005. dobila nagradu kao najbolji investitor u Srbiji. Taj je imidž potvrđen i tokom prošle godine. Vafidis kaže da su se godine truda isplatile, a da su nagrade posledica porasta broja zaposlenih i ulaska na nova tržišta. Mišljenja je da u Srbiji na tržištu sokova „postoje interesantni i dobro razvijeni brendovi koji će možda privući njihovu pažnju“. Jedan od takvih brendova je „nekst“, a u kompaniji koju zastupa ne kriju da bi u narednoj godini voleli da se pojave i na tržištu sokova. Prilikom preuzimanja fabrike za proizvodnju mineralne vode „Rosa“ od strane „Koka-Kole“, Vafidis je izjavio da to potvrđuje posvećenost sistema poslovanju u Srbiji. Sedište „Coca-Cola Hellenic Bottling Company“ je u Atini, a „Coca-Cola Company“ u Atlanti u SAD. Koliki je uticaj ove firme u Srbiji govori i činjenica da je ceremoniji svečanog preuzimanja prisustvovao i predsednik Srbije Boris Tadić. Stefanos Vafidis je i predsedavajući Helenskog poslovnog udruženja, jedne od najvažnijih poslovnih asocijacija u Srbiji koja okuplja grčke kompanije koje su u prošlih nekoliko godina u Srbiju investirale više od 1,3 milijarde evra i obezbedile 22.000 radnih mesta.

10. Havijer Klemente

Prvi stranac na čelu srpske fudbalske reprezentacije. Na mestu selektora našeg nacionalnog tima letos je nasledio Iliju Petkovića i od tada je zabeležio samo jedan poraz - u prijateljskoj utakmici protiv njegove Baskije (0:4). Pod njegovim rukovodstvom i uz nova obeležja nacionalnog tima, u reprezentaciju se vratilo i dobro raspoloženje. Španski stručnjak je najveći klupski uspeh ostvario sa baskijskim Atletikom iz Bilbaoa, kada je 1983. godine osvojio dve titule šampiona i kup Španije. Posle epizoda u Espanjolu, Atletiku iz Madrida i potom ponovo u Atletiku iz Bilbaoa, sadašnji selektor Srbije je juna 1992. preuzeo kormilo reprezentacije Španije koju je vodio sve do 5. septembra 1998. i nesrećnog poraza od Kipra (2:3) u kvalifikacijama za EP 2000. Klemente je sa „crvenom furijom“ učestvovao na svetskim prvenstvima 1994. i 1998. i na EP 1996, a u periodu od 9. jula 1994. do 28. januara 1998. imao je impresivnu seriju od trideset jednog meča bez poraza. Zovu ga Mali Napoleon jer se nije plašio fudbalskih bitaka. Vlasnici klubova nisu ga previše voleli zbog dugačkog jezika, ali su u njemu imale trenera koji će završiti planirani posao. S druge strane, teško je zaboraviti njegove nekada neodmerene izjave, poput one da je „Samjuel Eto sišao sa drveta“.

11. Karolin Junger
Šef kancelarije Svetske banke u Srbiji i Crnoj Gori. Na ovu dužnost postavljena je u martu 2005. a pre toga je bila savetnik potpredsednika Svetske banke. U Beogradu je već bila angažovana 2001. baveći se otpisivanjem dugova Srbije i Crne Gore.

12. Stiven Džon Vordsvort
Ambasador Velike Britanije u Beogradu. U našu zemlju stigao je iz Moskve gde je obavljao funkciju zamenika ambasadora u Rusiji. Rođen je 1955. a u Forin ofisu radi već 29 godina. Prilikom dolaska u Beograd rekao je da će London insistirati na saradnji sa Tribunalom, kao i da bi nezavisno Kosovo regionu moglo doneti trajnu stabilnost.

13. Piter Dojl
Šef misije MMF u Beogradu, koji je prošle godine zamenio Piritu Sorsu. Važi za strogog i zahtevnog kritičara reformi zemalja u tranziciji.

14. Atila Mihok
Direktor „Blic Pressa“, člana velike kompanije „Ringier group“ koja izdaje novine u 11 zemalja u Evropi i Aziji. Uz „Blic“, dnevne novine s najvećim tiražom u Srbiji, „Blic Press“ u Srbiji izdaje još dva veoma tiražna nedeljnika, „Blic Ženu“ i „Blic Puls“. Ujedno, Atila Mihok je direktor i „Ringier“ izdanja u Ukrajini.

15. Džerom Bejl
Generalni sekretar „Tetrapaka“. Fabrika u Gornjem Milanovcu proglašena je najboljom u svetu prema efikasnosti štampe. Više od polovine proizvodnje ova kompanija izvozi na 18 tržišta u svetu.

16. Rajnhard Pribe
Direktor Direktorata za zapadni Balkan Evropske komisije. Kada je Srbija u pitanju, Pribe kaže da je saradnja s Hagom druga obaveza, a poštovanje međunarodnih obaveza i vladavina zakona već imperativ.

17. Aleksandar Piker
Generalni direktor „HVB banke“ i član IO Saveta stranih investitora u Srbiji, veruje da bi buduća Vlada Srbije trebalo da poboljša pravne uslove.

18. Kamil Befa
Generalni direktor bočinske fabrike cementa „Lafarž BFC“ koji je u Beočin investirao 55 miliona evra.

19. Boris Nemšić
Predstavnik „Mobilkoma“, trećeg mobilnog operatera u Srbiji. U naredne tri godine uložiće 600 miliona evra.

20. Gili Deker
Izvršni direktor kompanije „Erport siti Beograd“, koja je deo velike međunarodne „Afrika Izrael grup“. Izraelci su u Beogradu započeli gradnju „Erport sitija“. U projekat će uložiti 120 miliona evra. Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj dala im je nagradu za najbolju grinfild investiciju u regionu u 2006.

21. Den Bejts
Generalni direktor TV „Foks“ u Srbiji Den Bejts došao je na ovo mesto iz Bukurešta gde je od 2004. bio čelnik „Foksovog“ B1 TV kanala.

22. Ig Perne
Ambasador Francuske u Srbiji kaže da njegova zemlja, kao i svi njeni partneri, želi da Srbija nastavi pregovore sa EU, ali da Srbija zna da mora da ispuni međunarodne obaveze.

23. Volfram Hajniš
Predstavnik nemačke kompanija „Štada“, koja je otkupila 97,9 odsto akcija „Hemofarma“ i u avgustu 2006. zvanično postala većinski vlasnik. „Štada“ je za „Hemofarm“ isplatila 480,4 miliona evra, što je najvrednija kupovina u istoriji kompanije stare 111 godina.

24. Aleksandar Aleksejev
Ambasador Rusije. U Srbiju je stigao u oktobru 2004. Zajedno sa suprugom Olgom, u diplomatiji se nalazi već punih 30 godina.

25. Vermer Kister
Predstavnik „Sunoko-Nordcuker“, preduzeća koje je vlasnik četiri šećerane u Srbiji. Ove godine uložiće 13 miliona evra.

26. Markus Ferstl
Član uprave „Hipo Alpe-Adrija banke“ u Beogradu. Ferstl je uveren da će sve veća konkurencija u bankarskom sektoru u Srbiji doprineti padu kamatnih stopa. Markus Ferstl je najavio dalje širenje u Srbiji i ponudu novih usluga.

27. Stavros Joanu
Predsednik izvršnog odbora „Eurobank EFG štedionice“. „Beograd je grad budućnosti jugoistočne Evrope jer ima perspektivu da, kao i cela Srbija, postane dominantni finansijsko-privredni centar u regionu“, uveren je Joanu.

28. Franc Veiler
Predstavnik UNIQA za Srbiju, jedne od najvećih evropskih osiguravajućih kompanija koja posluje u 16 zemalja širom sveta i novi vlasnik „Cepter osiguranja“.

29. Martin Šlaf
Austrijski biznismen koji je odigrao bitnu ulogu u vezi sa srpskim telekomunikacijama. Šlafa zovu i magom mobilne telefonije koji voli rizik i profit.

30. Lin Montgomeri
Poznatija kao žena bivšeg ambasadora SAD u Srbiji, Lin Montgomeri postala je prvi stranac dekan Akademije za diplomatiju i bezbednost.

31. Džon Sejlor
Predsednik Poslovnog saveta SAD i Srbije, Amerikanac oženjen Srpkinjom, zaslužan što je SCG dobila status najpovlašćenije nacije u SAD.

32. Rodni Milford
Direktor beogradskog ogranka „Ernst & Jang“, jedne od pet najvećih konsalting kuća na svetu.

33. Jafa ben Ari
Ambasador Izraela u Srbiji, zaslužna što je broj izraelskih kompanija u Srbiji povećan sa 16 na više od 80.

34. Panagiotis Vlasiadis
Generalni direktor „Alfa banke Srbija“. Ova druga po veličini grčka banka ima više od 100 poslovnica u preko 70 gradova u Srbiji.

35. Ernst Bode
Predstavnik „Meser - Tehnogasa“ u Srbiji, jednog od najvećih svetskih proizvođača gasa.

36. Joakim Riker
Šef Unmika od 1. septembra 2006. godine.

37. Isak Šeps
Generalni direktor „Karlsberg Srbija“ iz Čelareva.

38. Entoni Barnet
Direktor „Bol Pekidžing Jurop“.

39. Doerte Vajdig
Direktor „Prokredit banke“.

40. hans ole urstad
Šef misije OEBS u Srbiji.

41. Džon Ketkuti
Direktor BAT-DIV Vranje.

42. Hristos Panagopulos
Ambasador Grčke u Beogradu.

43. Konstantin Kostjukov
Direktor Baleta NP.

44. Tonči Stančić
Ambasador Hrvatske.

45. Marko Mrzel
Direktor „Gorenja“ za Srbiju.

46. Timoti DŽon Bajford
Tvorac emisija za decu.

47. Damir Firšt
Predsednik UO „Metro keš end keri“.

48. Vasilis Kakagiotis
Direktor „Veropulosa“.

49. Enriko Barbijeri
Direktor Italijanskog instituta za spoljnu trgovinu.

50. Klaudio del Monako
Operski mag, bivši direktor Opere u Beogradu i pozorišta u Novom Sadu.