"Don Tonko je kriv", rekla je baka godinu prije. Točno godinu prije. Bilo je još toplije ljeto, kolovoz 1977.godine. Sjedila je pod ovom istom murvom, pod kojom se sada molilo za njenu dušu. Kukičala je, onda bi zastala, zagledala se u more, duboko uzdahnula i ponavljala – „Don Tonko je kriv“. Klupko bijelog konca svijetlilo je na njenoj crnoj haljini. Nosila je crninu otkad joj je umrla kći po kojoj sam ja dobila ime. Ima tome trideset i više godina. Promatrala sam joj ruke. Iz njenih dugih, tankih prstiju, rađao se pokrivač. „Tvoja dota, dite“, rekla je. „Ko zna oću li doživit taj dan kad se ti i sestra budete udavale, pa nek stoji, nek imate.“ Sestrin pokrivač je već bio ispleten, moj je napola gotov. Tu polovicu upravo gledam u njenom krilu.

„Zdraaaavo Marijo milosti punaaaaa“, govorila je Zorka trepćući sporo, kako je to i izgovarala. Dok je čekala da žene ponove, kapci su joj ostajali spušteni, ali ne sasvim, mogla sam joj vidjeti donji dio bjeloočnice kad bih se spustila skroz ispod njezina lica. To sam i radila, izvrćući se s plavog bančića što mi ga je pokojni djed napravio, očekujući tko zna što u tom tankom bjelilu, nalik mladom mjesecu nad Bračem, koji je isto tako brzo nestajao. Zorka bi naglo kapke opet podignula, ja bih se brzo opet vratila u sjedeći položaj, pridržavajući se rukama za rubove bančića, i zaostajući za ostalima ponavljala krivo. Srećom, u sebi.

„Zdraaaaaavo Pipi milosti punaaaaaa“, misleći na kućicu koju smo tog ljeta napravili na hrastu, u vinogradu nedaleko kuće, i avanture koje propuštamo sestra i ja, jer moramo sjediti tu, pod murvom, svaku večer tih sedam dana nakon bakine smrti dok se moli rozarije za spas njene duše. Nismo znale zašto moramo moliti i što znači spas duše - mama nam je samo rekla da moramo, kratko i strogo, s pogledom koji je branio daljnja propitkivanja.

(FOTO: B. Fistanić)

Tata je ljutitog lica šetao po dvorištu, s rukama na leđima. U društvance pod murvom nije ni pogledavao niti je ponavljao za Zorkom. Tata nije bio pobožan, ali njegova pokojna majka jest, njegove dvije sestre također, i protiv rituala koji je trajao svake večeri sedam dana, tog vrućeg kolovoza 1978. godine, nije mogao ništa. Osim duboko uzdisati, nervozno šetati po dvorištu s rukama na leđima i sumnjičavo pogledavati u moju mamu koja je molila s ostalim ženama, praveći se da pojma nema zašto je on tako pogledava.

Bilo mi je čudno što ona zna sve molitve - nikada nas nije učila niti nam o tome pričala, ako se ne računa ono njeno nakon poljupca pred san, pogotovo kad tata, koji je bio pomorac, nije bio s nama: „Ajde lipo spavajte i priporučite se svetom Anti da vas čuva, prosvitli vam pamet i da tati da mirno more i sritan put.“

„Gooooooospodin s tobom blaaaaaagoslovljena“

„Čaaaaaaaaaaaarapa s tobom blaaaaaaaaagoslovljena“

Zorka je nešto brže otvorila oči, bančić se zaljuljao, nisam ga uspjela uhvatiti i srušila sam se u grm ružmarina, odmah kraj Zorkine stolice.

Trans prisutnih je prekinut, mama se nervozno promeškoljila na stolici, pogledavajući u tatu koji je prekinuo svoju šetnju po dvorištu i pokretom ruke joj poručio da „šta njegovo dite ima padat u ružmarin i padne li opet da neće bit dobro“. Promeškoljile su se nervozno i njegove dvije sestre, moje tete. Još dok mi je glava bila uronjena posred grma, shvatila sam da me nitko neće koriti zbog nesmotrenosti. Po tišini koja je u tih par sekundi ispričala čitavu jednu priču, bilo je jasno da na listi mogućih krivaca za vlastiti pad ja sigurno nisam.

Svejedno sam se rasplakala, na sav glas, jer ništa mi nije bilo jasno. Zašto Zorka prevrće očima? Koga to dozivaju? Zašto mi je mama nervozna? Kako ona ovo sve zna? Zašto tata misli da je sve to budalaština? Ko je u pravu? Ko je na nebu, ko na zemlji, a ko između? Šta je sveto i kako se zove ono šta nije sveto? I na koncu – di je meni moja baka?!

"Don Tonko je kriv", rekla je baka godinu prije. Točno godinu prije. Bilo je još toplije ljeto, kolovoz 1977. godine. Sjedila je pod ovom istom murvom, pod kojom se sada molilo za njenu dušu. Kukičala je, onda bi zastala, zagledala se u more, duboko uzdahnula i ponavljala – „Don Tonko je kriv“. Klupko bijelog konca svijetlilo je na njenoj crnoj haljini. Nosila je crninu otkad joj je umrla kći po kojoj sam ja dobila ime. Ima tome trideset i više godina. Promatrala sam joj ruke. Iz njenih dugih, tankih prstiju, rađao se pokrivač.

„Tvoja dota, dite“, rekla je. „Ko zna oću li doživit taj dan kad se ti i sestra budete udavale, pa nek stoji, nek imate.“

Sestrin pokrivač je već bio ispleten, moj je napola gotov. Tu polovicu upravo gledam u njenom krilu.

„Da bar kuvertun imaš, kad svete sakramente nećeš primit. Ko zna na šta će to izać“, uzdahnula je opet duboko i pomilovala me po obrazu svojom toplom rukom. Ruke su joj mirisale na murtilu. Taj će me miris pratiti cijeli život.

Hm, stvar je gora nego sam mislila, po njenim suznim očima i dubokim uzdasima dalo se zaključiti da se ja neću ni pričestiti ni krizmati. Znači da neću nositi onu divnu bijelu haljinu nalik vjenčanici, koju je moja starija sestra nosila prije nekoliko godina. Baka je to sa sestrom spretno obavila dok je tata bio s brodom na drugom kraju svijeta. On se pravio da ništa ne zna, to mu i nije bilo teško – pa bio je na drugom kraju svijeta. Sestrine slike u bijeloj haljinici, nalik vjenčanici, sa svijećom u ruci, bile su u posebnoj kutiji, gurnutoj na kraj ormara. Pokrivač joj je isplela, i šta se sestre tiče, baka je bila mirna. Ali ja, ja sam joj bolna točka.

(FOTO: R. Fistanić)

Tata je od početka te godine uglavnom bio kod kuće, brod je bio usidren u Splitu, i ništa mu nije moglo promaknuti, nije se čak ni mogao praviti da mu nešto promiče. Ne samo zato što je bio fizički prisutan, nego i zato što mu ovo „mlađe dite“ nije bilo diskretno kao starije. Nakon što sam čula da se baka dogovara s don Tonkom o mojoj pričesti, odmah sam se, sva sretna, tati pohvalila i natuknula mu kako bih ja radije da moja haljina bude duža od sestrine i da mi, ako može, cipelice budu skroz bijele i, ako može, na visoku petu.

Sljedeća dva dana u kući nitko nije progovorio ni riječi. Treći dan, baka je uzdisala pod murvom i gladila me po licu. Jasno mi je bilo da imamo problem s tatom u ovoj akciji, ali nije mi bilo jasno zašto je don Tonko svemu kriv.

„Zato šta zbog njega tvoj tata ne voli pope“, rekla mi je baka, za sve je on kriv.

„A šta je učinio don Tonko, bako?“

„Šta nije!“, trgnula se. Komad mog pokrivača skliznuo je iz njenog krila na pod.

Mama je provirila kroz prozor i dobacila – „Ajde, ne govorite, nije don Tonko kriv, nego je vaš sin komunist i ne viruje da ima Boga, njemu su svete druge stvari!“

„Majko, ima li bar svetoga Ante“, priupitala sam u strahu za svoju pamet, sretan put i mirno more mome tati, i računa li se šta mu se molim svaku večer?

Preko lica joj je preletjela sjena.

„Ne tribaš se ti mišat u naše razgovore, i nisan ja rekla koga ima, a koga nema, rekla san da tvoj tata ne viruje u Boga.“

„A onda mu je don Tonko još malo pripomoga u tome“, promrsila je baka i nešto glasnije nastavila – „drugačije san ja njega gojila, bogme je iša u crkvu i molija Boga!“

Mama se nije dala smesti. „Nije volija pope ni prije nego je don Tonko doša u misto! Ma briga ga za Tonka i ide li Gori u One svoje, ima li jedno ili dvoje dice i kupa li se u mudantine ili gol!“

„Ne triba da skida mantiju sa sebe, ko je vidio da sveti čovik po plaži ide i u more se kupa!“, još jedan komad mog pokrivača skliznuo joj je iz krila. 

„Onu gori“ i „jedno ili dvoje dice“ je preskočila. Sad. Ali nije nekidan kad je srela don Tonkovu mamu ispred dućana i rekla joj kako se priča da joj sin ide kod jedne žene u selo iza brda, pa se prema tome to selo zove „Gori“, i kako s njom ima dijete.

„Ako sam ga upopila, nisan ga uškopila“, odgovorila joj je popova mama. A moja ju je, naslonjena na prozor, sad podsjetila na taj događaj:

„A bogme je baš sveti čovik, lipo van je njegova mater nikidan rekla kako je svet!“

Sad je bio pravi trenutak da pitam ono što me mučilo od kad sam za susret ispred dućana čula prvi put:

„Bako, šta znači uškopit?“

Moj je prekrivač sasvim skliznuo na pod. Baki je u krilu ostalo samo klupko bijelog konca i nemirne ruke. Desnu je hitro digla, prekrstila se dva puta i promumljala – „Ništa ne znači, ništa. Ajde sad čini kuco!“

Povukla je pokrivač s poda natrag u krilo, nastavila kukičati i uzdisati.

„Zatvorit ću škure da ne uđe sparina“, rekla je mama i nestala u kući.

Škure su zatvorene, da ne uđe sparina. Ispod prozora, na bijelom zidu naše kuće, miruje komad crne tkanine. Jučer je tata pokopan. Pred smrt, imao je dvije želje – da mu ne dovodimo popa i da se umjesto vijenaca skupe dobrovoljni prilozi za obnovu crkvenog zvona. Ispunjene su mu.

Ispunjena je i ona naša za koju smo od djetinjstva, svaku večer molile svetog Antu – na njegovo najduže putovanje ispratilo ga je mirno more. Gotovo da se nije micalo.

Tri su žene u crnini sjedile pod onom istom murvom pod kojom se prije dvadesetak godina molilo rozarije za spas babine duše - mama, sestra i ja. Gledale smo u more i šutjele. Zvono malog zvonika milovalo je tišinu. Pogled mi se susreo sa sestrinim. Osmjehnule smo se jedna drugoj.

Lupiga.Com