Stolica viška tražila se na predstavljanju zbirke „Pepeo na pragu“, naše suradnice Jagode Kljaić, koje je sinoć održano u Zagrebu. Dugo je pjesnikinja vagala treba li sebe toliko razgoliti pred auditorijem i ukorčiti svoje djelo, objašnjavajući da se uplašila same sebe koju bespoštedno nudi drugima. No, ipak se odlučila na taj korak, reklo bi se na zadovoljstvo auditorija, a da u onome što je htjela reći emocije nimalo ne nedostaje potvrdio je glasan aplauz svaki put nakon što bi dramska umjetnica Svetlana Patafta kazivala odabrane autoričine stihove. U vrijednost poezije Jagode Kljaić možete se uvjeriti i sami, jer Lupiga vam na ovom mjestu predstavlja nekoliko njenih stihova.

U sklopu međunarodne manifestacije Noć knjige u Knjižnici SKD Prosvjeta sinoć se okupilo stotinjak zainteresiranih za stihove Jagode Kljaić. U sat vremena koliko je potrajala promocija mogli smo čuti neka opažanja profesora Velimira Sekulića koji je okupljeno vodio kroz zbirku izuzetnih stihova, a o autoričinom radu govorio samo probranim riječima hvale, dok je i sama pjesnikinja dobila priliku da pojasni kako je nastajala njena poezija.

Baš kako i stoji u zbirci „Pepeo na pragu“, gdje Jagoda Kljaić napominje da zbirku posvećuje samoj sebi, jer jedina zna što „htjede treći o onome što ne zna“, tako je i sinoć okupljenima objasnila kako se radi o vrlo osobnim doživljajima. Upravo iz tog razloga, primjerice, nije željela materijal dati na čitanje zainteresiranim „recenzentima“, smatrajući da se u zbirci našlo sve što je htjela reći i na način na koji je to htjela.

Svetlana Patafta kazivala je stihove (FOTO: Lupiga.Com)

A da u onome što je htjela reći emocije nimalo ne nedostaje potvrdio je glasan aplauz svaki put nakon što bi dramska umjetnica Svetlana Patafta pročitala odabrane autoričine stihove. Sama autorica kaže kako se prije nego li je zbirka krenula u pripremu za tisak, našla iznenađenom kada je krenula iščitavati svoje djelo. „Uplašila sam se same sebe, koju bespoštedno nudim drugima“, otkriva Jagoda Kljaić, koja se nakon toga dugo propitkivala je li joj to potrebno i koga bi njeni stihovi uopće zanimali.

Ipak, na zadovoljstvo mnogih, odlučila se na ovaj hrabri korak, a rezultat toga je zbirka od točno 50 pjesama, od kojih su neke predstavljene zanimljivim grafičkim rješenjima. U zbirci se nalazi i nekoliko prepjeva odnosno prijevoda pjesama na engleski, ruski, bugarski, makedonski, slovenski i poljski jezik.

"Pepeo na pragu" napunio je dvoranu (FOTO: Lupiga.Com)

„Sjećanja, urezana, mogu se samo nakratko isprati, ali ta dubina urezanosti ne može se napuniti novim vremenom. Traganje za smislom, kroz čitav život, svjedoči s jedne strane o tome da se s mnogim stvarima ne možemo pomiriti, ali s druge da to duboko želimo i da baš zbog toga svaki, a naročito onaj najkraći, trenutak ili osjećaj da smo neko sjećanje isprali, pokazuje koliko je naša ličnost jaka i pozitivna, i sama se od sebe okreće prema novom horizontu“, primijetila je recenzentica zbirke Olga Lalić – Krowicka, zaključivši kako će ova zbirka osloboditi naša srca od bremenitosti vremena u kojem se nalazimo.

"Zbirku čine ljubavne, intimne, misaone pjesme i elegije. To je krepka, snažna lirika, nije poezija finese. Iako ne nedostaje lirskih finoća, ipak smo na poetskom području elementarnog, eruptivnog. Takav je autoričin pjesnički temperament", napomenuo je Sekulić, koji kaže da je u poeziji Jagode Kljaić susreo glad za životom pretočenu u stihove.

„Uplašila sam se same sebe, koju bespoštedno nudim drugima“ (FOTO: Lupiga.Com)

Inače, Jagoda Kljaić diplomirana je politologinja s dugogodišnjim novinarskim iskustvom, kojeg je utkala i na Lupigine stranice, s nekoliko desetaka svojih nerijetko vrlo zapaženih tekstova. U više navrata njeni su stihovi osvajali žirije književnih nagrada, pa se tako i jedna pjesma iz ove zbirke našla među odabranim stihovima jedne regionalne nagrade. Već ranije, o čemu ste također imali prilike čitati na Lupigi, objavila je i zbirku kratkih zapisa o njenoj rodnoj Glini – „Pjesma za korzo – Glinski spomenar“. U nastavku predstavljamo vam nekoliko pjesama iz zbirke "Pepeo na pragu" ...

 

VRIJEME   SNA


Dok  traje  vrijeme
u  kome  se  ništa  ne  događa
Učas  pomislim
da  sve  se  već  odigralo.

Isprobah  sve
sačuvane  i  izgubljene
Okuse  i  mirise
prošlosti  i  sadašnjosti.

Tražim  nešto  novo
ne  znam  mu  imena
Nije  ljubav
i  nije  ljepota.

Hoću  upoznati
neviđeno  i  neosjećeno
Što  će  ući
u  carstvo  spokoja.

Još  ne  znam
što  bi  to  moglo  biti
Nitko  ne  izgovara
treptaji  su  rjeđi.

Da  li  se  to
zadnji  uzdah
Tako  oglašava
prije  nego  što  postane  izdah.



KAD   LAŽEM


Vjeruj
Bojim  se
Što  god  kažem
Večeras  ću  pogrešno  izgovoriti
O  kiši  suncu  moru  pustinji
Plesu  rođendanu  sakrivanju  trčanju  laganju  šamaranju
Početku  poljupcu  čežnji  drhtaju  izazovu  čekanju  ostajanju

Jučer  ljetos  nekoć  svakodnevno  svakonoćno  sveživotno  časovito  zanavijek

Sve  sam  već  vidjela  u  kartama  sudbine
Odavno  ih  naučih  iščitavati  bez  tebe
Pa  kad  sada  govorim  vjeruj
Pamti  za  ostavljenoga  sebe
Lažem  večeras  junački
Uvjeravajući  te
Vjeruj.




EGO


O,  da,  potrebno  je  sve  reći 
kako  bi  ego 
do  sudnjega  dana  nahranjen  bio
jer  on  je  jedino  sigurno
što  zauvijek  ostaje  tvoje
čak  i  onda  kad  te  napuste  uspomene
i  za  mene  pomisliš 
da  sam  kućni  ljubimac
što  odavno  si  ga  satr'o
i  kad  ne  budeš  znao
koliko  si  zima  prosanjkao
i  zaboraviš  izmiješati
sve  muškarce  i  žene
u  našim  zbrojenim  životima
zvonit  će  ti  samo  zluradi  eho
na  davno  zavoljeni  ego
i  kad  zemlja  sve  tvoje  preuzme
vratit  će  ego  umjesto  uspomene.



UTIŠANO   ZVONO


Uzavrelo  si  vrelo
namočeno  u  propusnoj  stijeni
Kaplješ  sve  brže  i  krupnije
ne  mogu  te  stići  ni  zlatne  kočije.

Umorno  si  nebo
uvučeno  u  tuđi  kovitlac
Kotrljaš  se  kao  da  si  kamen
otopljen  da  ne  ostavlja  znamen.

Prozirno  si  more
rastočeno  iz  presušenog  oceana
Koračaš  po  mrtvim  ribama
ranjenim  u  mokrim  bitkama.

Tmurno  si  lišće
prebačeno  preko  suhoga  stabla
Lepršaš  između  sna  i  jave
uplašen  od  nemani  bez  glave.

Maglovito  si  jutro
dovučeno  iz  sinoćnjega  pljuska
Rominjaš  kao  da  si  kiša
što  je  oblak  odasla  da  nas  utiša.

Preglasno  si  zvono
ojačano  od  rasplinute  tišine
Razliježeš  se  srušenim  zvonikom
ponosnim  nad  izgorjelim  borikom.

Nevidljivo  si  sutra
izmučeno  od  današnjega
Sunovraćen  do  golotinje
mizerni  dio  ogromne  samotinje.

Žalosno  si  piće
začarano  nedozrelim  šećerom
Kava  je  ispijena
vrata  su  širom  otvorena.

 

JABUKA   KOJA   NESTAJE


Jabuka  gnjila
bila  na  livadi  u  podrumu  ili  na  ormaru
nije  jabuka  trula
nećemo  nju  zavarati  ima  ona  znanja
gnjiljenje  i  truljenje  dva  su  različita  stanja.

Truli  polako
postupno  slojevito  sigurno
dok  ne  istrune
bez  sadržaja  ostane
hrana  pticama  postane.

Gnjije  pomalo
kora  meso  špice  kličak
nikad  do  kraja  ne  izgubi  obličak
samo  omekša  sparuši  se  i  smanji
čak  joj  i  miris  ostaje  onaj  sanjani.

Čudno  je  što  te  dvije  faze  nestajanja
s  godinama  jabučinoga  života  veze  nemaju
i  ona  stara  mudrica  što  je  kao  lijek  prinesu
poput  mlade  kojoj  nesazoreni  sokovi  kaplju
istu  sudbinu  u  genima  donesu.

Pa  kad  u  predvečerje  života
na  vratima  odškrinutim  virkam
i  moram  odjednom  znati  koga  to  zivkam
dozovem  jabuku  gnjilu
jer  podsjeća  na  mene  u  negdašnjem  izobilju.

Ostao  oblik  boja  i  fela
zavaravaju  da  je  jabuka  cijela
baš  kao  i  ja  što  ne  znam
da  li  sam  to  još  uvijek  vesela
ovako  gnjila  spašena  od  truljenja.

 

Lupiga.Com