KOLIKO SMO SE RADOVALI OVIM DANIMA: Zašto ću gledati i ovaj mundijal?
Mundijal se lagano primiče, a ja ne mogu da se ne setim koliko sam se nekada radovao ovim junskim danima i priželjkivao da svetska fudbalska smotra otpočne. Primećujem da nekadašnja ushićenost izostaje, ali da se ipak zadržala ta neka stara navika.
Prvo Svetsko prvenstvo koje sam gledao bilo je 1994. godine. U sećanju mi je ostalo tek nekoliko stvari, i to agilni i nadasve simpatični Nigerijci kojima je moj tadašnji omiljeni fudbaler zaustavio debitantski pohod u osmini finala, da bi u finalu u penal seriji šutem preko gola presudio i svojoj selekciji. Od svega toga kao uspomena još se drži Bađova frizura koju sam naknadno usvojio. Četiri godine kasnije usledio je prvi mundijal koji sam aktivno pratio. Naravno kao i većina moj sadašnjih i bivših sunarodnika glavni utisak bila je Mijatovićeva prečka u osmini finala i samozavaravajuće priče koje su obično počinjale sa „šta bi bilo...“
Od svega se kao uspomena još samo drži Bađova frizura koju sam naknadno usvojio (FOTO: fantasista10.co.uk)
Godine 2002. zdušno sam bodrio Ronalda u njegovom postavljanju rekorda i ispravljanju grešaka od pre četiri godine. Poslednja dva mundijala euforičnost je bitno opala čemu su zasigurno doprineli i neubedljivi nastupi reprezentacije koja je na svakom prvenstvu koje sam pratio nastupala pod drugim imenom.
Sadašnji mundijal dočekujem u bitno drugačijem raspoloženju od svojih početnih. Veću pažnju od samog fudbala, zaokupljaju mi korumpirani zvaničnici FIFA-e, štrajkovi Brazilaca zbog prevelikih troškova organizacije takmičenja, jedva dovršeni stadioni koji su neke ljude koštali života. Tek nakon svega toga dolazi fudbal i uzbuđenje koje završnica svetskog kupa donosi. Pitam se šta je dovelo do toga da najznačajniji deo, bude (meni) najmanje važan, ali shvatam da se nije mnogo šta u fudbalu promenilo, biće da sam ja.
U daljoj potrazi za fudbalskim uspomenama idem koju godinu dalje i sećam se utakmica na koje sam išao, kako reprezentativnih, tako i svog omiljenog kluba. Tu zastajem i pokušavam da se setim kada sam poslednju put ijednu klupsku čitavu i odgledao, a kamo li posetio. Zaključujem da je to moralo biti tamo negde kod brisanja razlike između fana i fanatika i kada su dešavanja na tribinama, postala važnija, od onih na terenu.
Veću pažnju od fudbala zaokupljaju korumpirani zvaničnici FIFA-e i jedva dovršeni stadioni koji su neke ljude koštali života (FOTO: copagov/flickr)
No da se vratimo na mundijal. Hteli mi da priznamo ili ne, za 20 godina (Zar je toliko prošlo od SP u SAD?) nećemo se sećati ni korumpiranosti funkcionera FIFA-e (što bi je usko vezali za ovaj mundijal), ni štrajkova, ni građevinskih radova. Sudeći po sadašnjoj vremenskoj distanci jedino što ćemo za dve decenije pamtiti jesu prvaci, lucidni potezi, junaci ili možda pre tragičari. Kao što se danas sećamo Bađovog promašaja.
Tu su negde i nameće zaključak da će Igra sve nadjačati, a iskreno se nadam i gore pomenute aktere i nadigrati. Jedno je sigurno Ona će i dalje postojati. Sad da li u nešto atraktivnijoj formi, sumnjam, ali verujem da će i tada biti svojevrsna slika vremena.
Sadašnje doba je doba nemih posmatrača, konzumenata i poslušnika. Nije li današnji fudbal posledica vremena u kojem živimo? Nisu li današnji fudbaleri savršeni primeri onih koji usvajaju šta im se kaže, počev od roditelja, preko trenera, do neizbežnih menadžera, a ako se dokažu i selektora?
Zašto ću onda gledati i ovaj mundijal? Zato što se i dalje, negde u svemu tome krije Igra. Ona čista, istinska. Na terenu ona je u nadmetanju, u timskom duhu, u fer pleju, u imaginaciji, izlasku iz predviđenih formi, u ekstazi i očaju i konstatnom devedesetominutnom ispitu psihofizičkih spososobnosti. Na tribinima ona je u izražavanju, bilo da je u pitanju facijalna ekspresija ili gestovna, samostalna ili kolektivna ikonografija koja samim gledaocima daje utisak da su i oni učesnici spektakla.
Duh vremena - Garinča u akciji (FOTO: wikipedia)
Najslabijom karikom, nažalost, mogu se možda smatrati moderni fudbaleri koji su ukalupljeni kako na terenu, tako i van njega. Sve je manje onih koji zabavljaju navijače i koje žele više od dobrog rezultata i vide dalje od teretana i noćnog provoda. Amaterski šmek Garinče i profesorski autoritet Sokratesa danas su ništa više od duha prošlih vremena. Ipak, oni jesu glavni akteri i priznaću da im upravo na tome zavidim, na višedecenijskom učešću u Igri.
I zato ću 12. juna, upaliti trošni televizor, moj najnezastupljeniji medij i narednih mesec dana biti gledalac, kad već ne mogu biti činilac - Igre.
Lupiga.Com
Naslovna fotografija: Marcello Casal Jr//ABr