Pokušaj ubistva tajkuna Milana Beka podsetio je srbijansku javnost na beogradsku sačekušu, krvavo opšte mesto u stvaranju bg podzemlja i raspadu bivše Jugoslavije. Srbija ima mnogo toga što je kvalifikuje za vraćanje sačekuše u uobičajeni vid komunikacije. Siromaštvo, mnogo nezadovoljstva i depresije, gangstere - ubice, bogataše, korumpiranu policiju i pravosuđe. Devedesetih su postajale interne kladionice, igralo se na moguće žrtve, ulozi i dobici bili su solidni. Dobro su prolazile i kladionice i oglasna odeljenja koja su prodavala prostor za čitulje u dnevnoj štampi. Živi li beogradska sačekuša u mnogim glavama, ne samo kao prijatno ili neprijatno podsećanje?

Poznati beogradski biznismen Milan Beko oporavlja se od rana koje je zadobio iz pištolja, u atentatu koji su na njega izvršila dvojica počinilaca; ispred Bekove kuće, u beogradskom rezidencijalnom kraju Dedinje, na njega je četiri hica ispalio jedan od njih, a pogodio ga je sa dva metka. Videvši žrtvu na zemlji, napadači su pobegli, a Beka je spasao prisebni vozač. Biznismen nije imao obezbeđenje, iako se bavio mnogim poslovima za koje su bili zainteresovani i drugi moćni ljudi, učestvovao je u privatizaciji Večernjih novosti, Luke Beograd, trgovinskog lanca "C - market", fabrike mineralne vode "Knjaz Miloš", a ranije je bio u Demokratsko stranci Zorana Đinđića, potom u Socijalističkoj partiji Slobodana Miloševića, pa u Jugoslovenskoj levici Mire Marković. Kao socijalista, bio je ministar u Vladi Srbije, a potom i SR Jugoslavije. 

Pokušaj ubistva Milana Beka iz zasede podsetio je srbijansku javnost na beogradsku sačekušu, krvavo opšte mesto u stvaranju sadašnjeg podzemlja i raspadu bivše Jugoslavije. 

Posljednja žrtva beogradske sačekuše - tajkun Milan Beko (FOTO: antikorupcija-savet.gov.rs)  

U priči o beogradskom podzemlju danas se podrazumeva kako su neki značajni političari njegov sastavni deo, kao i to da je kriminalni milje Srbije u prošlosti imao periode u kojima su mafijaši bili pod kontrolom moćne, sposobne i neopterećene beogradske policije. Osamdesetih godina prošlog veka, naime, jača sprega Službe državne bezbednosti, kojom je upravljao Stane Dolanc, i kriminalaca, koji, "u ime naroda", obavljaju likvidacije politički nepodobnih emigranata, ustaške ili četničke provenijencije, svejedno. 

Nekako u to vreme još se govori o nekakvom mitologizovanom viteštvu kriminalaca, pojednostavljeno, izbegavanju oružja i "ferkama" (poštenim tučama sa poznatim pravilima), te strogoj podeli na dve strane zakona. Beograd je bio čist, Služba je upregla najsposobnije kriminalce da rade za državu i nije kontrolisala njihove poslove u inostranstvu; zažmurila bi na retke ovdašnje ispade, jer su silni novci morali negde biti potrošeni, a najpatriotskije i najlogičnije bilo je da njegovi kratkotrajni vlasnici to urade u domovini. Svima dobro, grad miran. 

Kriminalci kao mitologizovani heroji

U to mirno vreme "kohabitacije" realizovana je prva beogradska sačekuša, ubistvo osionog i bahatog kriminalca Ranka Rubežića zvanog Srpski Dač Šulc, ispred zgrade Kapija Beograda, u naselju Konjarnik. Oružje, pištolji i sačmara, dvojica počinilaca i dvojica pomagača, docnije osuđena, motiv jednostavan: u Beogradu je smetao svima, maltretirao i svoje saradnike, od njega se nije dalo živeti. Izrešetan je u sačekuši, jer se dotad pokazao kao neuništiv; nije uspeo da ga likvidira ni kriminalac takvog kalibra kakav je bio Đorđe Božović Giška, iako ga je ostavio sa plućnim krilom manje. 

S početka devedesetih, Srbija postaje opasni poligon neobuzdanog nasilja, kriminalci se vraćaju i munjevito se stvaraju novi mitovi o njima kao o herojima koji brane srpski narod. Kupuju političare i policajce (neposlušni završavaju na pločniku), razvija se krimi biznis za koji je ranije Srbija bila samo prolazna destinacija, trguje se ogromnim količinama kokaina, oružja, municije, cigareta, akcizne robe. Počinju obračuni gangova, personifikacija tadašnjeg srbijanskog vladajućeg miljea bio je sadistički ubica i ratni zločinac Željko Ražnatović Arkan, vaskrsava beogradska sačekuša, kao nezaobilazni modus operandi kriminalaca svih nivoa.  

S početka devedesetih kriminalci se vraćaju i stvaraju se novi mitovi o njima kao o herojima koji brane srpski narod (FOTO: politika.rs)

Bogoljub Milosavljević, ugledni policiolog iz Beograda, profesor Univerziteta Union, kaže za Lupigu da je sačekuša od pojave Mafije bila efikasan način za ubijanje konkurenata.

"Koristila se za obračun sa ljudima iz nekog drugog klana, ili iz vlasti. U našim krajevima pojavila se devedesetih, sa pojavom novih bogataša i jačanjem kriminalnih klanova. Tada počinju obračuni za zauzimanje tržišta droge i drugih tržišta. Sačekuša je bila i poruka javnosti i poruka konkurenciji, o sopstvenoj snazi i o tome da će suprotstavljeni klan takva sudbina zadesiti, ako se usudi da smeta. U svakoj od njih izvršioci procenjuju kako će se lakše izvesti i kako će se zaštititi. Od te procene zavisilo je dosad da li će biti jedan sposobni izvršilac, možda jedan pištolj, 'hekler', eventualno, ili će biti angažovana klanovska infrastruktura. Ako druga strana ima naoružane i opasne protivnike, angažuje se čitava organizacija. Karakteristično za sačekušu je to što se bira trenutak kad žrtva ne može da se brani. Ona kao metod nije potrošena, ima dugi rok trajanja, biće je, verovatno, sve dok je kriminalaca i njihovih međusobnih dugova", ocenjuje naš sagovornik. 

Ubistvo bogatog opozicionara u najavi

Prva sačekuša, kojom počinje niz ubistava iz ovakvog tipa zasede, je, složiće se mnogi analitičari podzemlja, likvidacija Branislava Matića Belog, funkcionera Srpskog pokreta obnove, finansijera paravojne Srpske garde. Nekoliko okolnosti postale su zajednički imenitelj beogradske sačekuše, kriminalac, bogataš, vlasnik nekoliko desetina auto otpada u Srbiji i inostranstvu, odmetništvo od Službe, automatsko oružje koje je korišćeno, počinitelji nepoznati. 

U nekoj vrsti sačekuše, širi termin bio bi zaseda (sistematsko praćenje, sigurnost žrtve, nemogućnost odbrane), ubijen je general policije Radovan Stojičić Badža (1997.), u vreme ubistva prvi čovek Ministarstva unutrašnjih poslova.  

Klupko povezanosti Državne bezbednosti i podzemlja počinje da se odmotava nakon ubistva Andrije Lakonića (1990. godine, klub "Nana"); potom se izdvajaju sledeće likvidacije i žrtve Žorž Stanković, vremešni gangster internacionalnog kalibra (1993.), Radojica Nikčević (1993.) biznismen iz DB-a, Arkanov kompanjon, navodno i žrtva, Goran Vuković Majmun, ubica legendarnog Ljube Zemunca (1994.), Dragan Popović Dadilja, jedan od ubica pomenutog Rubežića, ubijen automatskim oružjem na Topčideru, usred dana, Dragan Radišić (1996.), inspektor Odeljenja za krvne i seksualne delikte SUP-a Beograd, jedan počinilac, tipska sačekuša ispred kuće, jedan počinilac, automat sa prigušivačem, Miroslav Bižić Biža, bivši policajac, detektiv za pronalaženje ukradenih automobila, svedok u slučaju Lakonić. Sačekuša, jedan likvidator koji je koristio automat s prigušivačem.

Sačekuša - opće mjesto beogradskog podzemlja (FOTO: Infojug)

Božidar Stanković Batica (1996.). Zaseda, jedan počinilac, "hekler". Zoran Stevanović Major (1996.), Arkanov saradnik u Srpskoj dobrovoljačkoj gardi, sačekuša, jedan počinilac, automat s prigušivačem. Rade Ćaldović - Ćenta (1997.), prijatelj Ljube Zemunca, visokorangirani kriminalac, likvidiran u svojim kolima blizu Kluba književnika u Beogradu. Kolateralna šteta pevačica Maja Pavić. Sačekuša, izrešetan automatima dok je palio auto. Dva počinica. Vlada Kovačević Tref, (1997.), bliski prijatelj Marka Miloševića, sina predsednika Srbije, zaseda, jedan počinilac, pištolj.

Zoran Todorović Kundak (1997.) generalni sekretar Jugoslovenske levice, čija je predsednica bila Mira Marković. Ubijen usred dana, ispred sedišta Beopetrola. Zaseda, dva počinioca, pištolj.

Jusuf Jusa Bulić (1998.), "kontroverzni biznismen" i sportski radnik, vlasnik kladionica i FK "Železnik". Zaseda, pištolj, jedan počinilac. Darko Ašanin (1999.), poznati kriminalac, povezan sa slučajem Lakonić. Ubica je upao u njegov kafić na Dedinju i usmrtio ga automatskim oružjem. Dragan Simić (1999.), policijski pukovnik, načelnik Odeljenja unutrašnjih poslova opštine Savski Venac. Zaseda, dva počinitelja. Milorad Vlahović, policijski pukovnik, pomoćnik načelnika kriminalističke službe (UZSK) SUP-a Beograd, ubijen je 11. marta 1999. godine ispred Sportskog centra "Košutnjak". Zaseda, snajperska puška.

Viđeni su u čituljama

U klasičnoj sačekuši, kojoj je prethodilo dugo i sistematsko praćenje, pod jedinstvenom komandom, u prolazu ispred zgrade u kojoj je živeo, ubijen je 11. aprila 1999, Slavko Ćuruvija, vlasnik Dnevnog telegrafa i Evropljanina, za vreme vazdušnih napada na SR Jugoslaviju.

Spisak je dugačak, slede Zoran Šijan, bivši šampion Evrope u kik-boksu, vođa Surčinskog klana, komandant Srpske dobrovoljačke garde Željko Ražnatović Arkan (januar 2000.) savezni ministar odbrane Pavle Bulatović, ubijen je 7. februara 2000, Žika Petrović, generalni direktor JAT-a (april 2000.). 

Janko Baljak, reditelj, autor filma o gangsterskim sudbinama "Vidimo se u čitulji", podseća da je vreme sačekuše bilo "vreme jezive hiperinflacije, materijalnog i moralnog sunovrata".

"Puno je oružja koje je došlo sa ratišta, interesa, osvetoljubivosti, adrenalina i to je završilo kako je moralo da završi. Bar ta generacija iz filma, skoro da nema živih aktera tog filma. Onda dolazi do zatišja od nekoliko godina. U tom zatišju formira se Zemunski klan, ekipa koja je, na kraju, ubila i premijera Zorana Đinđića. Tada se ponovo podiže institucija sačekuša, kao i pucanje iz 'audija' u pokretu. To je vreme nerasvetljenih ubistava, jer, ne zaboravimo, polovina od 40 ubistava, koje je za dve godine počinio Zemunski klan, nikada nije rasvetljena. Žrtve su bili ugledni biznismeni, rivali iz kriminalnog miljea, a Klan je ubijao i preventivno, moguće konkurente koji bi mogli da mu stanu na put. Sačekuša je ritualno ubistvo koje se radi da bi ostavilo utisak, da bude naslovnica sledećeg dana, da odzvoni i kao upozorenje budućim protivnicima, da se ne šale sa tom kriminalnom grupom, konkretno, govorim o Zemunskom klanu. To sam shvatio radeći film i pripremajući novi, o organizovanoj prodaji droge, od osamdesetih godina, do hapšenja Šarića", ističe Janko Baljak.

Čekaju li Srbiju nove sačekuše? (FOTO: teslicdanas.net)

Naš sagovornik konstatuje i to da su unutar grupe, kad neko želi da je napusti, ubistva bila mnogo diskretnija. 

"Ubijani su i zakopavani da im se ne pronađe leš, u tišini, nema poruke iz sačekuše. Jer, ako ubiju svog čoveka i ostave ga, recimo, u Terazijskom tunelu, Brankovoj ulici, šalju poruku da je taj gang slab. Jednostavno, neki ljudi su se izgubili, nestali. Siguran, prepoznatljivi znak sačekuše je kada neko ulazi u automobil i nema dovoljno manevarskog prostora da se odbrani. O slučaju Milana Beka razgovarao sam sa više ljudi, rekli su mi da je to osiona osoba koja nije verovala da joj se nešto ovako može dogoditi. Kao što protagonisti filma 'Vidimo se u čitulji' nisu verovali da će njihova lica osvanuti u čituljama i da su jači od svih. Tako u nekom trenutku i neki biznismen misli da mu niko ništa ne može. Videćemo da li je reč o navodno amaterskom pokušaju, budući da su ostavljeni brojni tragovi. Izvesno je da su ubistva Zemunskog klana bila beskrupulozna, to su bile ubice koje su išle do kraja, nije bilo šanse da ostave nekakav trag", kaže Baljak.

Srbija ima mnogo toga što je kvalifikuje za vraćanje sačekuše u uobičajeni vid komunikacije. Siromaštvo, mnogo nezadovoljstva i depresije, gangstere - ubice, bogataše, korumpiranu policiju i pravosuđe. Devedesetih su postajale interne kladionice, igralo se na moguće žrtve, ulozi i dobici bili su solidni. Dobro su prolazile i kladionice i oglasna odeljenja koja su prodavala prostor za čitulje u beogradskoj štampi. Dvadesetak godina kasnije, uz sve razlike u odnosu na onako raspadnutu državu i društvo, čini se da beogradska sačekuša živi u mnogim glavama, ne samo kao prijatno ili neprijatno podsećanje.